Foto: Talas
Tekst je deo serijala “Dve godine od protesta #1od5miliona”
Pogrešne procene su uglavnom dolazile iz Beograda, te je vrlo često bilo polemike treba li Novi Sad da prati njihove korake ili ne.
Još uvek čuvam i ponekad prelistam blokčić u kojem sam beležio svaku reč ljudi koji su učestvovali u organizaciji protesta ’’1 od 5 miliona’’ u Novom Sadu. Bilo je naravno onih koji su mudro zborili, imali viziju, ipak, blokčić je uglavnom zatrpan promašajima i pogrešnim procenama. Pogrešne procene su uglavnom dolazile iz Beograda, te je vrlo često bilo polemike treba li Novi Sad da prati njihove korake ili ne. Razgovori na sastancima trajali su satima, neki su bili strpljivi i spremni da sede dok ne dođemo do rešenja, a neki su žurili kući da gledaju Ligu šampiona. Sve u svemu bilo je to jedno interesantno iskustvo, a posebno ono 18. januara 2019. godine kada sam imao priliku da govorim na prvom protestu u Novom Sadu. Tresao sam se, ne zato što je bilo hladno, već zbog energije.
Nije sve bilo bajno i sjajno, daleko od toga, ali u svakom slučaju za mene je i izgleda samo za mene, to bila jedna ozbiljna lekcija.
Zadirkivanje nasilnika
Režim u Srbiji ima sadistički fetiš da od potlačenih i opljačkanih građana očekuje da o tome ćute i prave se da im život ovde prija. Kroz ove proteste građani su pobedili strah koji im je usadila vlast, što je u suštini najveća vrednost svih protesta koji su se dešavali u Srbiji prethodnih godina. U slučaju ovih, najznačajnijih protesta dve decenije nakon onih revolucionarnih, neumorno suprotstavljanje građana imalo je zaista posebnu čar koja se ogledala u zadirkivanju umobolnog nasilništva. Zadirkivali su ga masovno, ne samo u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, već gotovo u čitavoj Srbiji. I ako su protesti imali dosta negativnih i neprijatnih prizora, dragocenost porodičnih vikend-šetnji nezadovoljstva ništa ne može umanjiti.
Sa druge strane, nasilnik je bio vrlo nervozan tokom masovnih demonstracija, a kako i neće. Tada je izugubio ono čemu beskrupulozno teži, građani su se oslobodili strahovlade i dali mu do znanja da ne pristaju na njegove odvratne porive. Ni apsolutna kontrola medija nije mogla da sakrije buku sa ulica gradova širom Srbije. Međutim, bez obzira na toliki broj prkosnih građana, utisak je da je vlast ipak uspela ove proteste da iskulira.
Opozicija kao hrčak u točku
Još u martu 2019. godine javno sam postavio pitanje da li ćemo nezadovoljstvo šetati u krug ili će ovo biti šetnja sa jasnim planom da napravimo neki pomak. Imam utisak da je opozicija tokom čitavih protesta delovala sa ciljem da protesti traju što duže, umesto da proteste iskoristi kao sredstvo pritiska da vlast napravi male, ali konkretne ustupke.
Niko:
Ništa:
Opozicija: OSTAVKE!
Opozicija je postavljala nerealne zahteve, a samim tim i građanima davala lažnu nadu. Uzaludni optimizam vremenom postane defetizam i upravo to je posledica delovanja nesnađene opozicije.
Sada, dve godine nakon protesta, opozicija još uvek nije naučila lekciju koja bi bila vlasti vredna. Ni jedna opoziciona opcija tokom ove dve godine nije zadobila poverenje građana kako bi artikulisala njihovo nezadovoljstvo. Ona ne shvata da su emocije koje pokreću građane samo: strah i nada. Kada to shvate, možda će svoje delovanje preusmeriti. Za sada, opozicija se bavi isključivo aferama, izbornim uslovima i pozivanjem na građansku neposlušnosti. To nije politika, niti način da se pobedi vlast.
Ulaznice za neke nove vučiće
Za očekivati je bilo da će se kroz proteste ’’1 od 5 miliona’’ na političkoj sceni naći i neki novi mladi ljudi, ali da li je to nužno vrednost ovog građanskog bunta? Oportunisti, karijeristi, oni što o politici ne znaju prostu proširenu, to ne može biti zdravo za budućnost političkog života u Srbiji. Aleksandar Vučić je 1993. godine bio novo lice u politici, pa posledice njegove političke karijere živimo i danas. Hohštaplere treba prepoznati na vreme i njihovu političku karijeru okončati dok ne bude kasno. Ohrabrujuća je činjenica da su građani to ipak uradili, te i ako je za mene posebno frustrirajuće to što se uvek najgori izmigolje u prve redove, ova tema nije bitna ni 1%.
Budućnost bez komfora
Aleksandar Vučić neće biti pobeđen protestima i tu treba da smo načisto. Naša civilizacijska obaveza je da ga pobedimo na izborima, hemijskom olovkom. Istina je, opozicija nas nije ubedila da će ona da uredi Srbiju nakon pada uzurpatora i na njoj je da poradi na tome. Na nama je da se pomirimo sa činjenicom da živimo u vremenu kada nemamo politički komfor. Ukoliko se opozicija ne dovede u situaciju da ponovo bojkotuje izbore, moraćemo učiniti nešto što nije prijatno, a to je glasanje za neku opozicionu opciju pa makar nam se i ne sviđala. To je jedini način da se pobedi autokratski režim Aleksandra Vučića.
Stavovi izraženi u serijalu “Dve godine od protesta 1 od 5 miliona” predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Student Pravnog fakulteta u Novom Sadu