Florijan Biber – Protesti deluju samo kao deo šire strategije, kao i bojkot
Aleksandra Popović

Novinarka dnevnog lista "Danas"

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Talas

Tekst je deo serijala „Dve godine od protesta #1od5miliona“

 

Neko među nama morao bi da nas uputi, precizno i ubedljivo, koji je to cilj kome težimo, pa da onda kritična masa nacije krene u tom pravcu. E, to je tačka na kojoj se lomimo.

 

Povodom dve godine od početka masovnih demonstracija kasnije nazvanih „Jedan od pet miliona“, za Talas je govorio Dušan Petričić, jedan od istaknutih javnih ličnosti koje su se obraćale hiljadama građana na masovnim demonstracijama širom Srbije. 

Karikaturista NIN-a i portala Nova.rs, Petričić je sa nama podelio svoja očekivanja i viđenje sudbine ovih protesta, objašnjavajući zašto nije razočaran njima kao mnogi u Srbiji. 

Dušan Petričić – Nikako da se dogovorimo ko obrazlaže naš cilj

Foto: N1

„ Pretpostavljam da spadam u onu manju grupu ljudi koja od početka nije verovala da će protesti rezultirati krupnim i suštinskim promenama u našem društvu, ali je iskreno verovala u neophodnost takvih protesta i priželjkivala njihovo što duže trajanje. 

To i danas verujem. Hoću da kažem – nisam razočaran. Ova naša država i nacija duboko se zaglibili u blato i naivno je verovati da će se brzo i jednostavno iz njega izvući. Protesti te vrste, kao i svakojake druge akcije neophodna su higijena koja, doduše sporo, vodi ka konačnom raspletu, smatra Petričić. 

On je uveren da će biti još protesta i „koprcanja“ jer je to jedini način, uz mnogo pokušaja i upornosti, da se dođe do cilja. 

„Imamo pravo na sve, osim na gubitak nade“, zaključuje on. 

 

Na protestima se nije iskristalisalo ko treba da predvodi

Mada su Petričićevo obraćanje sa kamiona građani rado pozdravljali, bilo je u javnosti dosta polemike oko toga ko treba da govori a ko ne, da li tu ima mesta za političare, ko sme da učestvuje u organizaciji. 

Petričić ističe da mi kao narod nismo spremni da se sami organizujemo da je potrebno da nas neko uputi, zato je i protestima bilo potrebno jasnije vođstvo. 

Mi, nažalost, spadamo u naciju koja je sklona da na istorijskom planu, s vremena na vreme uvek počinje ispočetka. Takoreći od nule. Tako je i sa protestima za promenu nepodnošljive i štetočinske vlasti. Dvadesetak godina od poslednjih protesta, uz učešće mnogih živih sudeonika, opet se prave početničke greške i opet plaća skupa cena. Bar jedan razlog za to je vrlo očigledan – neka gotovo genetska nemoć ovog naroda da svu neophodnu energiju ujedini i usmeri ka jednom cilju. Ta nemogućnost dogovora bila je tako očigledna tokom trajanja protesta“, navodi on. 

Mladi na protestu: gde su i zašto? Razgovor sa studentima organizatorima #1od5miliona

 

Ipak, još uvek se nismo dogovorili a na protestima se nije iskristalisalo ko je taj ko treba da nas predvodi, smatra Petričić.  

„Ne zavaravajmo se, mi nismo obrazovan i prosvećen narod. Neko među nama morao bi da nas uputi, precizno i ubedljivo, koji je to cilj kome težimo, pa da onda kritična masa nacije krene u tom pravcu. E, to je tačka na kojoj se lomimo.

Nikako da se dogovorimo, prvo, ko je taj koji uverljivo obrazlaže naš cilj i drugo, koje nas lokomotive vode ka tom cilju“, ističe on. 

 

Pandemija ne treba da bude izgovor za neaktivnost

Potencijal da se građani pokrenu i ujedine oko neke ideje, ipak još uvek postoji, smatra naš sagovornik. Bojazan je samo, da ne budu zavedeni pogrešnim idejama. 

„Siguran sam da su Srbi nacija koja je uvek imala istaknute pojedince, talentovane, sposobne, inteligentne, koji će, ako se steknu neke istorijske okolnosti možda konačno najaviti preokret u konstantno pogrešnom biranju pravca. Nažalost, Srbi su takođe nacija koja često i lako završi u stadu. A kao stado smo nesposobni i nemoćni pa uvek završavamo na poziciji koja je sto i više godina unazad u odnosu na tačku sa koje smo krenuli“, kaže Petričić. 

Oklonosti pandemije u kojima se nalazimo, i zabrane okupljanja zbog rizika od zaraze, nešto su što trenutno onemućava građane da iskažu nezadovoljstvo kroz šetnje i demonstracije. Petričić dodaje i da je to ujedno „izgovor za neaktivnost“ podsećajući da su nas, ne jednom u istoriji, izgovori sputavali da uradimo nešto pametno. 

Ja ne bolujem od nedostatka protesta, ja protestujem svakodnevno.

Kada danas crta nezadovoljstvo građana Srbije zbog različih društvenih problema, nedostatak protesta kao očiglednog izraza bunta ne sprečava ga da izrazi taj bunt jer, kako kaže, inspiracije ima na svakom koraku. 

„Verujem da svojim karikaturama, dva puta nedeljno obogaćujem tu mračnu, turobnu sliku zalutalog društva koje ova nesrećna figura na vlasti predugo zamajava delovima autoputeva, Beogradima na vodi, čeličanama i nacionalnim avioprevoznicima, „fenomenalnim ekonomskim rezultatima“ u uslovima smišljeno i sistematično rasturenih institucija – obrazovanja, zdravstva, pravosudja, medija, parlamenta… Ja ne bolujem od nedostatka protesta, ja protestujem svakodnevno“, poručuje Petričić.

Pročitajte i: 

Vuk Velebit – Najveći uspeh protesta „1 od 5 miliona“ je oslobađanje od straha

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *