Foto: Talas
Tekst je deo serijala “Dve godine od protesta #1od5miliona”
Najveći izazov svih dosadašnjih protesta je to što nema političke opcije koja može da usmeri toliko nezadovoljstvo građana i pretoči ga sutra u svoju podršku na izborima.
Da li Srbija na kraju 2020. godine izgleda drugačije nego krajem 2018. godine? Da li je Srbija unutarpolitički slobodnija nego što je bila? Da li se vlast danas više plaši građana ili se građani još više plaše vlasti? Šta se promenilo u političkom životu Srbije za ove dve godine? Da li je opozicija danas snažnija nego što je bila, a vlast slabija i krhkija? Da li je moć građana na ulici danas veća i ko može da artikuliše njihovo nezadovoljstvo?
Ovo su neka od glavnih pitanja o kojima treba razmišljati kada govorimo o protestima „1 od 5 miliona“, dve godine nakon njihovog početka. Počeli su kao protest „Stop krvavim košuljama” čiji je direktan povod bilo prebijanje opozicionog političara Borka Stefanovića a prerasli u „1 od 5 miliona“.
Iako sam bio aktivni učesnik ovih demonstracija, putovao i govorio u gradovima širom Srbije, ne želim da o ovim protestima pričam nužno kroz svoja sećanja, već da pokušam, sad već sa određene vremenske distance, da dam osvrt na njihove uspehe i posledice na društveni život Srbije.
Jačanje moći građana na ulici
Ovi protesti su politički najznačajniji i najmasovniji protesti koji su se desili nakon petooktobarskih promena u Srbiji. Pre njih imali smo velike studentske i građanske proteste nakon predsedničkih izbora 2017. godine, kao i one proteste u organizaciji „Ne davimo Beograd“ povodom rušenja u Savamali. Svi ovi protesti zajedno, uključujući i julske proteste ove godine, imaju važnu ulogu u jačanju moći građana. Svaki od protesta je u svojoj dinamici i intezitetu doprineo da vlast danas bude svesna moći i potencijala građana na ulici koji se ne slažu sa njenom politikom.
I danas, kao i tokom trajanja protesta „1 od 5 miliona“, mislim da je njihov najveći uspeh početak oslobađanja ljudi od straha širom Srbije. Za razliku od drugih protesta, ovi su bili najrasprostranjeniji tako da skoro da nije bilo mesta u Srbiji gde se oni nisu održavali. Njihova masovnost je uticala upravo da se i ljudi u manjim lokalnim sredinama odvaže da proteste organizuju znajući koje bi mogle da budu posledice njihovog aktivizma. Građani su tada osetili makar na trenutak da imaju moć, da se nešto pitaju, da smeju javno da iskažu svoje nezadovoljstvo. Najveća vrednost tih protesta jeste u tome da vidite da se ljudi osećaju slobodno u trenutku kada izađu na ulicu sa svojom porodicom, prijateljima, komšijama.
Ulica je vodila opoziciju, a ne opozicija ulicu
U tom trenutku su takvi protesti predstavljali i najveću političku pretnju po aktuelnu vlast, ali sa druge strane, u opoziciji nije postojala nijedna politička opcija koja je mogla da artikuliše i usmeri nezadovoljstvo građana. Tada, kao i na prethodnim i kasnijim protestima, ulica je vodila opoziciju a ne opozicija ulicu. U takvim uslovima teško je da dođe do političke promene, ako ne postoji nijedan lider niti stranka koja može da stane na čelo kolone i za koga građani sutra mogu da glasaju. Ipak, vlast je tada pokazala prve vidljive znake straha koji su se očitavali i u nervozi predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Za razliku od studentskih protesta 2017. godine kada se vlast ponašala kao da protesti ne postoje, na ovim protestima je došlo i do prve upotrebe sile od strane policije tokom upada u zgradu RTS-a. I ne samo što je vlast pokazala da se boji moći građana na ulici, već su i uhapšeni napadači na Borka Stefanovića, a kasnije i napadači na novinara Milana Jovanovića iz Grocke što ne verujem da bi bio epilog ovih priča da se protesti nisu desili.
Protesti su bili veći od bilo kog lidera ili partije
Osim kritike vlasti koja je bila prirodna stvar za anti-režimske proteste, sa govornice u Beogradu su neretko bile upućene kritike i opozicionim liderima da njima nije mesto na kamionu i da su ovo pre svega građanski a ne protesti u organizaciji političkih stranaka. U početku je pravljen otklon od političkih lidera i stranaka da bi na kraju potpisali „Sporazum sa narodom“ koga se danas verovatno više niko ni ne seća. Iako su počeli kao odgovor na prebijanje Borka Stefanovića i atmosferu linča i straha koja se kreirala godinama unazad, protesti su bili izraz šireg nezadovoljstva građana gde su se zahtevali slobodni mediji, pošteni i slobodni izbori.
Na samom početku su energija i entuzijazam među svima bili ogromni, ali su vremenom počeli da opadaju što je negde i posledica trajanja ovih protesta, ali i toga što građani nisu videli da postoji kapacitet da se dogodi politička promena. Mislim da je najveći izazov svih dosadašnjih protesta to što nema političke opcije koja može da usmeri toliko nezadovoljstvo građana i pretoči ga sutra u svoju podršku na izborima. Bez dobre logistike, organizacije, liderstva, preciznih i ostvarivih zahteva, odgovornosti onih koji stoje na čelu kolone, nije moguće da dođe do političkih promena.
„A šta ćemo kada se ovo završi“ – ko štiti ljude na lokalu
Jedan od najvećih strahova ljudi na lokalu sa kojima sam razgovarao svaki put kada bih išao van Beograda bio je „a šta ćemo mi kada se ovo završi“. Građani u manjim sredinama koji su organizovali proteste, ali i oni koji su se pridružili na ulici, već tada su bili svesni posledica svog aktivizma. Međutim, najveći strah im je bio o onome što sledi kada se protesti završe a politička promena ne desi. Ko će njih na lokalu zaštiti od lokalnih moćnika, mafijaša i partijskih funkcionera.
Tokom trajanja protesta, građani u manjim sredinama su dobijali pretnje, dolazili su im nepoznati ljudi u dvorišta kuća, slali su im prijateljska upozorenja da ne izlaze na ulicu, pretili su otkazima onima koji rade u javnoj upravi, ali ništa od toga ih nije sprečilo da svake nedelje izlaze na ulicu. U bilo kom gradu u kojem sam bio za vreme protesta, uvek su nas momci sa torbicama preko ramena pratili i snimali, a kada bih pitao okupljene građane ko su ti ljudi, odgovorili bi mi da su to nekad policajci, nekad partijski činovnici a nekad pripadnici BIA. U manjim gradovima svako svakog zna pa se tako brzo sazna i ko organizuje protest i ko izlazi na ulicu, ali i ko snima i prati.
Ko to tamo protestuje? Drugačija analiza uspona #1od5miliona
Vučićeva vlast prvi put gubi kontrolu
Tu se videla hrabrost tih ljudi, jer je svakom njihovom komšiji bilo lakše da izađe na ulicu kada vidi masu ljudi na ulicama svog grada. Mislim da, po prvi put, Aleksandar Vučić medijski nije mogao da kontroliše ono što se dešavalo na ulicama širom Srbije jer nije moguće da sakrijete proteste koji se dešavaju u gotovo svakom gradu.
Iako protesti „1 od 5 miliona“ nisu doveli do smene vlasti, niti je to realno bilo moguće da se desi u tom trenutku, ovi protesti jesu značajno uticali na politički život Srbije. Tada je vlast po prvi put počela reaktivno da se ponaša, da odgovara na dešavanja na ulici, da se plaši svojih građana i da bude svesna da građani sutra opet mogu da izađu na ulicu nekim drugim povodom. Onog trenutka kada osim nezadovoljnih građana na ulici bude i političkih lidera i stranaka koje mogu na talasu svoje podrške da iznesu promene, tada će se one i desiti. Ulica je jedno od sredstava pritisaka i uticaja na vlast, ali ako temelje novog uređenja želimo da postavljamo u skladu sa vremenom u kojem živimo i kontinentu kom pripadamo promena će morati da dođe mirnim putem na izborima, uz pritisak ulice ako bude potrebno.
Tri saveta za uspeh protesta – kakvi zahtevi i strategije su potrebni?
Stavovi izraženi u serijalu “Dve godine od protesta 1 od 5 miliona” predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Autor