Šta razlikuje Dajsona i d’Estena od dobitnika počasnih doktorata BU?
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Arh.bg.ac.rs

Još jedna stvar koja spaja Dajsona i d’Estena jeste što je njihovom smrću zauvek propuštena prilika da postanu počasni doktori nauka Univerziteta u Beogradu.

Krajem godine koja je, srećom, uskoro iza nas, 2. decembra 2020, u Otonu u centralnoj Francuskoj je u 94. godini preminuo Valeri Žiskar d’Esten, bivši francuski predsednik (1974-1981) i jedan od najistaknutijih glasova liberalne desnice tokom više od 60 godina javne delatnosti. d’Esten – inače rođen u Koblencu u današnjoj Nemačkoj, tokom francuske okupacije Rajnske oblasti – bio je jedan od arhitekata evropskoj jedinstva, a naročito francusko-nemačke saradnje. Kao ministar finansija u Vladi Šarla de Gola, kojem se često suprotstavljao, a kasnije kao predsednik, d’Esten je pokazivao izrazitu dinamičnost i inovativnost koja se suviše često nepravedno osporava liderima na građanskoj desnici: uz Pjera Mesmera najzaslužniji je za francusko okretanje nuklearnoj energiji, a lično je inicirao razvoj vozova velikih brzina (TGV) – dve oblasti u kojima je Francuska i danas vodeća tehnološka sila planete. Takođe je radio na modernizaciji komunikacija (Minitel, digitalna teleks mreža koja je koristila fiksne telefonske linije, patentirana je i demonstrirana u Francuskoj 1980. godine) i u svojim govorima i autorskim tekstovima predviđao nadolazeće doba interneta i globalne digitalne komunikacije. D’Esten je bio osnivač i prvi domaćin sastanka grupe G6 najrazvijenijih zemalja (kasnije G7, pa G8) i u tome, kao i entuzijazmu za Mastrihtski sporazum, uvek je pokazivao izuzetnu svest o potrebi globalne koordinacije i o problemima koji su nerešivi za pojedinačne nacionalne države.

Početkom iste godine, 28. februara 2020, u Prinstonu je u 97. godini života preminuo Frimen Dajson. Jedan od najvećih umova i vizionara 20. veka, Dajson je učestvovao u stvaranju kvantne elektrodinamike, bio pionir miroljubivog korišćenja nuklearne energije, dao ogroman doprinos brojnim oblastima nauke, od fizike čvrstog stanja do astrobiologije, i čitavog života bio hrabri javni intelektualac koji se nije ustručavao da promoviše često nepopularna i kontroverzna mišljenja. Njegova legendarna predavanja objavljena su u desetak knjiga (najpoznatija je Uznemiravanje svemira), a čista originalnost ideja kao što su Dajsonova sfera ili Dajsonovo drvo izazvala je da on postane jedna od istinskih ikona geek kulture – u toj meri da je Gordon Frimen, glavni junak poznate serije video-igara Half-Life (1998-danas) ne samo nazvan u njegovu čast, već i eksplicitno zamišljen po uzoru na Dajsona iz mlađih dana.

Šta je zajedničko Dajsonu i d’Estenu?

Pored toga što su nas napustili ove godine nakon dugačkog i bogatog života i pored fonetske sličnosti njihovih prezimena, ova dva čoveka imaju još puno toga zajedničkog. I Dajson i d’Esten bili su pripadnici generacija čije je školovanje prekinuto Drugim svetskim ratom, u kome su se obojica borili protiv fašističkog totalitarizma. I jedan i drugi su bili pravi proizvodi evropskog prosvetiteljstva, ljudi širokih interesovanja (d’Esten je nakon povlačenja iz politike napisao dva ljubavna romana!), poligloti i građani sveta u najboljem značenju reči. Vezivao ih je i ogroman entuzijazam prema nauci i tehnologiji, a i već pomenuti entuzijazam za mirnodopsko korišćenje nuklearne energije. Obojica su do svojih poslednjih dana bili veoma živahni i aktivni penzioneri, pišući i držeći predavanja gotovo do poslednjeg dana života. U svetu u kojem se lekcije prosvetiteljstva sve češće zaboravljaju, oni će jako nedostajati.

I tu bi ovaj svojevrsni dvostruki minijaturni in memoriam mogao i da se završi. Međutim, još jedna stvar koja spaja Dajsona i d’Estena jeste što je njihovom smrću zauvek propuštena prilika da postanu počasni doktori nauka Univerziteta u Beogradu. Neko bi se mogao upitati zbog čega je to značajno, obzirom na činjenicu da su obojica bili dobitnici više počasnih doktorata uglednijih akademskih institucija širom sveta. Manje važan razlog jeste činjenica da je, u slučaju Dajsona, autor ovog teksta to u više navrata predlagao tokom poslednjih petnaestak godina. Naravno, na to, kao ni na proteste zbog nekih drugih veoma počastvovanih počasnih doktora velikih časti (namerna aliteracija, vidi dole) sa adrese rektorata BU nije stigao nikakav odgovor. Ni pisma, ni razglednice. I to nezavisno od toga koja je tačno garnitura kontrolisala rektorat u poslednje dve decenije.

 

Ko se (ne)kvalifikuje za počasni doktorat Univeziteta u Beogradu?

Daleko važniji razlog je u tome što, nažalost, suština zasluga i Dajsona i d’Estena leži u 180° suprotnom smeru od onoga u kojem BU ide već više decenija, bez ozbiljnije želje i pokreta koji bi imao za cilj da se tu nešto promeni. Malo šta je indikativnije u tom smislu od spiska stvarnih dobitnika počasnih doktorata. Da se podsetimo, na zvaničnom sajtu BU, strana za počasne doktorate  jasno piše:

Особама која су својим делима унапредила научну мисао, као и онима који су нарочито заслужни за напредак науке, технике, технологије, културе и уметности, додељује се почасни докторат Универзитета у Београду.

Na prvi pogled, sve kako i treba da bude, racionalno, kritički, u duhu prosvetiteljskih i evropskih vrednosti. Ali onda pogledamo ono što se ispod ove preambule nalazi – spisak počasnih doktora – i stvari više ni izdaleka ne izgledaju tako uzvišeno. Prvo, samo jedan jedini počasni doktorat (od ukupno 130) je dodeljen pre 2 sv. rata. Čak i posle rata, dodele su bivale jako sporadične i svega sedam je dodeljeno u čitavom periodu 1945-1971. i nikada više od jednog godišnje. Od 1971. godine počinje prava „eksplozija“ počasnih doktorata BU – te godine ih je dodeljeno čak 22, a ključ za razumevanje verovatno leži u poslednjem navedenom dobitniku, Josipu Brozu, zvanom Tito.

To što je među dobitnicima bilo dosta nesporno zaslužnih ljudi, nažalost ne može da umanji sramotu pojedinih odluka od kojih nisu sve bile donesene pod očiglednim političkim pritiskom. Gde su tačno „dela koja su unapredila naučnu misao“ indonežanskog vođe Ahmeda Sukarna? Sukarno je bio predsednik te velike azijske zemlje pune 23 godine, a tokom njegove vladavine su „godine opasnog življenja“ početkom 1960-tih rezultovale masakrima par miliona civila i efektivnim uspostavljanjem brutalne vojne diktature. Da li u ta dela spada i to što se 1963. sam proglasio doživotnim predsednikom? Ili pak teatralno naređenje o povlačenju Indonezije iz Ujedinjenih nacija 7. januara 1965? (Ironično, čudovište koje je Sukarno stvorio ga je, kao po kosmičkoj pravdi, progutalo dve godine kasnije kad ga je vojska koju je koristio za masovne zločine uklonila sa vlasti i stavila u kućni pritvor u kojem je i umro „pod nerazjašnjenim okolnostima“.)

Da li su značajnije „zasluge za napredak nauke, tehnike, tehnologije, kulture i umetnosti“ zambijskog vođe Keneta Kaunde (dobitnik za 1986), još jednog skoro doživotnog predsednika – u njegovom slučaju mandat je trajao skromnih 27 godina? Da li su te zasluge možda u činjenici da je Kaunda naredio da se u Lusaki sagradi kuća po instrukcijama tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora koja je jedino služila za posete kolege počasnog doktora Josipa Broza? Ili, gde je tačno „unapređenje naučne misli“ u karijeri nedavno preminulog zimbvaveanskog tiranina Roberta Mugabea (počasno doktorirao na BU 1989., vladao 37 godina)? Možda u tome što je u jugozapadnim regionima svoje zemlje izvršio afričku verziju Holodomora, na Šona jeziku zvanog Gukurahundi, prisilne nacionalizacije praćene masovnim ubistvima, progonima (delimično plemenski i rasno motivisanim), mučenjem, izgladnjavanjem i nasiljem svake vrste? Ili u uspostavljanju poznate tradicije proslavljanja ličnog rođendana na stadionu kao državne svetkovine, dok je stanovništvo Zimbabvea masovno umiralo od pothranjenosti i izlečivih bolesti?

 

Među spornim dobitnicima – doživotni vladari i političari

E, ali to nije sve. U periodu nakon raspada Jugoslavije, BU je nastavio sa spornim počasnim doktoratima, pa su tako laureati bili i bivši američki državni tužilac Remzi Klark, poznat po odbranama miloševićevskog nacional-socijalističkog režima, uključujući svedočenje pred Haškim tribunalom, moskovski patrijarh Kiril (što je posebno metodološki sporno, jer je Kiril bio daleko bliži antinaučnoj, nego naučnoj misli koja se apostrofira u definiciji počasnih doktorata), ili Berluskonijev ministar Franko Fratini. Potpuna je misterija da li je Fratini postao počasni doktor zbog iskusnog „preletanja“ (počeo kao vatreni socijalista, a onda postao još vatreniji funkcioner Berluskonijeve Forza Italia, usput promenivši još par stranaka) koje u Srbiji ne može da ne izazove simpatije ovdašnje političke elite ili zbog nečeg drugog. Možda zbog toga što je bio prvi istaknuti evropski političar koji je 2007. zvanično predlagao cenzuru interneta? Ili zbog zalaganja da EU uvede zabranu „nasilnih“ video igara? Ili zbog njegove maligne uloge u ignorisanju migrantske krize više godina, dok nije postalo prekasno? Ili – možda čak i najverovatnije, obzirom na čitav antiprosvetiteljski kontekst drugih pomenutih počasnih doktora – zbog niza Fratinijevih skandaloznih izjava u kojima se ateizam moralno izjednačava sa islamističkim terorizmom? Ili zbog prijateljstva sa još jednim beogradskim počasnim doktorom, Vladimirom Putinom, koji onomad 2011. nije stigao da ode do Rektorata da počasni doktorat primi, pošto je morao u istom terminu da se na stadionu „Crvene zvezde“ sastane sa navijačkim grupama?

 

Antiprosvetiteljski talas na Studentskom trgu

Konačno, kao šlag na torti antiprosvetiteljskih poslastičara sa Studentskog trga, imamo dodelu počasnog doktorata 2018. godine Džudit Batler, profesorki retorike sa Berklija, koja predstavlja svojevrsno logičko okončanje cele trajektorije od Sukarna i Broza, preko Mugabea, do Putina i Fratinija. Batlerova je jedna od „idejnih majki“ – kako bi ona nesumnjivo volela da bude označena – najnovijeg talasa postmodernističkih besmislica, poznatih pod raznim imenima poput kritički konstruktivizam, kritička teorija rase, socijalni konstruktivizam, i sl., dakle čitavog pseudonaučnog imaginarijuma koji se danas označava neprevodivom i po mnogo čemu tugaljivom oznakom woke. Po mnogim kriterijumima, ona ide znatno dalje nego što su francuski postmodernistički šarlatani tipa Deride i Deleza odlazili u osporavanju ne samo naučnog metoda, već i same razlike između istinitog i neistinitog iskaza. Otuda direktna inspiracija Batlerove u tako besmislenim raspravama kakve su one kojima woke aktivisti pokušavaju da dokažu da 2 i 2 ne moraju nužno biti 4, već je to izraz „hegemonije belog muškarca“ ili „odnosa moći cisnormativne hijerarhije“ ili neki drugi sličan orvelovski novogovor.

 

Orvelovski pogled na Srbiju

Naravno, na kraju se neminovno dolazi do Orvela. Da je neznanje moć jasno je u svim totalitarnim i wannabe totalitarnim režimima i anomičnim društvima kao što je srpsko. Ali takođe je jasno naglašavao, da u takvim društvima, kao u njegovoj fiktivnoj Okeaniji „nauka gotovo da je prestala postojati“. Empirijski i kritički način mišljenja, na kojem se zasniva nauka, u suprotnosti je sa temeljnim ideološkim načelima koja se nameću kroz medije i javne politike. U svetlu relativno male prašine koja se podigla oko plagijata političara poput ministra Malog, nije realistično očekivati da će se pitanjem skandaloznih počasnih doktorata BU javnost ozbiljnije baviti. Ali pošto u tome prepoznajemo simptom daleko dubljih antiprosvetiteljskih uzroka – nije realistično očekivati ni da će se svi ostali aspekti sumorne realnosti BU promeniti nabolje. Sve dok navodna akademska elita smatra da je najbolji, ali i jedini, argument u prilog BU to što je prema vlasničkoj strukturi državni, a ne privatni, imaćemo visoko obrazovanje baš onakvo kakvo imamo – korumpirano i otužno. A o velikanima poput Frimena Dajsona i Valerija Žiskara d’Estena moći ćemo da naučimo samo iz nekih drugih, svetskih medija.

Pročitajte i: 

Lester Grinspun (1928-2020) – odlazak velikog borca za dekriminalizaciju

Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *