Foto: iStock
Populistički talas zaustavljen je i deluje da centristički establišment širom Zapada uzvraća udarac.
Pre tačno četiri godine, evropski desničari i evroskeptici bili su veoma srećni. Nezadovoljstvo globalizacijom, Svetska ekonomska kriza, migrantsko pitanje i kulturološki ratovi podarili su ovoj političkoj grupaciji mnogo dobitaka.
Donald Tramp je kao autsajder pobedio političku insajderku Hilari Klinton. Britanci su izglasali izlazak iz Evropske unije na referendumu. Desničarske partije u evropskim državama beležile su vrhunce predizbornih rejtinga. Trampov strateg Stiv Benon već je tražio stari zamak pokraj Rima, ne bi li u njemu napravio svoj štab za koordinaciju evropskih populista. Online podržavaoci ovih snaga najavljivali su „veliko hapšenje globalista“ od strane Trampa.
Četiri godine nakon ovog velikog entuzijazma i euforije na izrazitoj desnici, deluje da se antiestablišment „zlatna bonanca“ neće desiti. Populistički talas zaustavljen je i deluje da centristički establišment širom Zapada uzvraća udarac, a jedini koji su trenutno uhapšeni ili pod optužicom su, ironično, skoro svi članovi kampanjskog tima Donalda Trampa iz 2016.
Porazi desnih populista
Velika nestablinost i nesigurnost u prethodnoj deceniji dala je dosta goriva antisistemskim snagama širom Zapada. Te snage su se vrlo brzo koncentrisale na izrazitoj desnici, dok su tradicionalne partije levog i desnog centra delovale haotično i u panici. Međutim, nakon četiri godine deluje da je ovim antisistemskim snagama falilo goriva, da nezadovoljstvo ipak nije bilo toliko da građani žele radikalni zaokret i da je potcenjena organizovanost establišmenta.
Prvi populistički talas zaustavljen je na predsedničkim izborima u Austriji, zatim na parlamentarnim izborima u Holandiji i na predsedničkim izborima u Francuskoj. Desni populista Maksim Bernije izgubio je i svoj mandat u Kanadi, a od većeg proboja tek nije bilo ni traga. Proboji ekstremne desnice u Austriji, Švedskoj i Nemačkoj bili su daleko od dovoljnih, a malo ohrabrenje dao je jak proboj antisistemskih snaga i njihovo osvajanje vlasti u Italiji. Koaliciona vlast levih i desnih populista u Italiji i Trampov snažan mandat u ključnoj Americi, ipak su davali nade da do desničarskog preokreta može doći i da se on može dalje izvoziti.
Ipak, politički harikiri Matea Salvinija sa rušenjem svoje vlade, a zatim rampa levičarskih snaga i „pokreta sardina“ na regionalnim izborima u Emiliji-Romanji oslabili su populistički potencijal u ovoj državi. Rejting Lige Matea Salvinija više nije blizu 40%, već oko 20%, a vladu čine heterogene leve snage bez njega. Na drugoj strani Atlantika, Donald Tramp doživeo je ubedljiv poraz od strane Džoa Bajdena na vrlo haotičnim izborima. Iako na početku objave rezultata nije tako delovalo, trenutno Džo Bajden ima prednost od preko 70 elektora i skoro 7 miliona glasova više.
Sve ukupno, nakon četiri godine, populisti deluju slabije i sa manje političkog kapitala nego pre pobeda u SAD i Britaniji 2016.
Ranjivost i prednosti liberalnog establišmenta
Ono što je najveća mana liberalnog establišmenta je i njegova najjača snaga. Liberalni establišment je tehnokratski, dosadan, sklerotičan, deluje da ne zastupa ništa, neretko odrođen od običnih građana i da je oportunistički povezan. Ove mane su evidentne i svakom populisti koji se na Zapadu pojavio koristile su za njihovu antielitističku retoriku. Bilo da se se takvi populisti pojavljivali sa levice ili češće sa desnice, njihova kritika je obuhvatala i ovaj set manjkavosti.
Međutim, liberalni centrizam se pokazao kao istorijski najjača politička pozicija na Zapadu, iako ne uvek „najzabavnija“ ili najinspirativnija za zastupanje. Koji god unutrašnji otpor da se pojavio aktuelnom liberalnom poretku, u srednjem roku liberalni poredak je ponovo trijumfovao uprkos početnoj sklerotičnosti. Bilo da se taj otpor javljao u vidu različitih populista, komunista, fašista, rasista ili verskih fundamentalista, u pitanju su bile samo privremene prepreke i zakočenja, a liberalizam bi na kraju ponovo pobedio i napredovao dalje.
Sa jedne strane, za to bi trebalo zahvaliti racionalizmu i zanatskom pristupu politici koji gaje ove snage, a na drugoj strani ideološkoj fleksiblinosti. Kada god se neki otpor pojavljivao, liberalni establišment bi priznao deo problema kojima se protivnik obraćao, adaptirao se, protivnika udario njegovim arsenalom i zatim poredak vratio na staro. Identičan scenario desio se i u SAD već na midterms izborima 2018, a u Evropskoj uniji je bilo jasno da će se to desiti na izborima za Evropski parlament 2019.
Kao posledica ovih događanja, evropski desni populisti su čak ublažili svoju agendu. Danas se skoro niko od njih ne zalaže za ukidanje Šengena, izlazak iz Evrozone ili izlazak iz Evropske unije. Iako su to svi zastupali te 2016, danas je jasno da građani možda ne vole način odlučivanja u Evropskoj uniji, ali da je izborni suicid zalagati se protiv pozitivnih stvari koje su evrointegracije donele građanima Evrope.
Evropski populisti nakon Trampa
Većina političkih trendova na Zapadu kretala je iz Amerike, zatim se prelivala na Ujedinjeno Kraljevstvo, pa onda ka kontinentalnoj Evropi. Pobeda neharizmatičnog centriste Džoa Bajdena nad Donaldom Trampom izbacila je desni populizam iz najvažnije kancelarije u zapadnom svetu. Slična vrsta lidera kandiduje se protiv Borisa Džonsona i po trenutnim anketama lider laburista Keir Starmer ne stoji loše.
Ostali proevropski lideri mahom su konsolidovali svoje rejtinge tokom krize koronavirusa. Emanuel Makron trenutno bolje stoji od Nikole Sarkozija i Fransoa Olanda u istim momentima njihovih predsedničkih mandata, dok Marin Le Pen stagnira. Angela Merkel je ponovo na visokim rejtinzima pre migrantske krize, dok Alternativa za Nemačku stoji u anketama slabije nego na prethodnim izborima. Italijanski premijer Đuzepe Konte je najpopularniji lider u Italiji, iako desničarske snage deluju i dalje vitalno. Holandski premijer Mark Rute beleži istorijski visoke rejtinge svoje partije, dok se desničarski opozicioni Forum za demokratiju doslovce raspada na delove.
Iako liberalni establišment u Evropskoj uniji ne bi trebalo da bude previše spokojan i euforičan kao što su bili populisti 2016, nalazi se u objektivno povoljnoj poziciji. Antiestablišment desne snage su izgubile skoro sve važne političke pozicije na Zapadu, a u opoziciji više nemaju dobitnu retoriku kao ranije. Iz najmoćnije kancelarije na svetu se neće širiti evroskepticizam i podržavati antiestablišment snage naredne četiri godine, a poraz Trampa može imati demotivišući efekat i po njihove birače. Ukoliko u narednom ciklusu nacionalnih izbora širom Evropske unije, liberalne snage ponovo pobede desne populiste, snovi iz 2016. biće i definitivno srušeni. U ovom momentu, deluju dosta blizu tom ishodu.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Programski direktor Novog trećeg puta