Foto: iStock
Najveća tragedija ovako promašene upotrebe termina privatizacije nije samo u tome da građani ostaju zaglavljeni u tranziciji, bez slobodne tržišne utakmice u kojoj bi ravnopravno učestvovali. Najveći propust je na strani politike i stranaka koje već 20 godina u Srbiji izbegavaju da se jasno opredele za ekonomsku politiku koju će voditi i suoče sa problemom pretvaranja javnog u privatni kapital.
Privatizacija, tajkunizacija, pljačka državnog novca, hapšenje lopova – ovo je pobednički koktel slogana za svaku političku opciju koja na vlast želi da dođe u Srbiji zaglavljenoj u tranziciji.
To je ujedno i gradacija termina koji neizostavno ulaze u populistički diskurs – prvo se pokuša sa privatizacijom jer novca za održavanje propalih preduzeća i imovine nema, svi ćemo dobiti od prodaje i građani će biti bogatiji. Onda se umešaju tajkuni i građani ostaju bez obećanih akcija/kapitala/dividendi, pa možemo da proglasimo da je došlo do pljačke državnog novca! Ali tada se pojavljuje spasitelj koji će pohapsiti lopove i vratiti građanima mir. A povraćaj obećanog novca niko ne pominje.
Najveća tragedija ovako promašene upotrebe termina privatizacije nije samo u tome da građani ostaju zaglavljeni u tranziciji, bez slobodne tržišne utakmice u kojoj bi ravnopravno učestvovali, ali i bez državnih jasli na koje bi sigurno sleteli.
Najveći propust je na strani politike i stranaka koje već 20 godina u Srbiji izbegavaju da se jasno opredele za ekonomsku politiku koju će voditi i suoče sa problemom pretvaranja javnog u privatni kapital. Iako je to proces iz koga, posle istina dugotrajne i teže borbe, mogu da izvuku ozbiljan politički kapital u vidu kredibiliteta i dugoročnog poverenja građana, i iako postoje uspešni primeri na koje se mogu ugledati.
Predizborni populizam umesto ekonomskih tema
Nakon uspostavljanja demokratske vlasti u Srbiji, privatizacija je ubrzana i od 2002. do 2010. godine je prodato preko 2.400 preduzeća koja su bila u državnoj i javnoj svojini. Postoje brojni pozitivni primeri poslovanja ovih firmi od kada su u privatnom vlasništvu, ali se privatizacija u našoj državi često povezuje sa korupcijom, tajkunizacijom, kršenjem prava zaposlenih i namernim obezvređivanjem preduzeća od strane novih vlasnika.
Umesto apostrofiranja ekonomskog značaja, prednosti prodaje imovine privatnim vlasnicima i govora o uspešnim poslovnim modelima, važno je naglasiti da je privatizacija pre svega politička odluka i zasniva se na političkim procedurama.
U Srbiji, nažalost, te procedure svode se na one vezane za predizborne kampanje i instrumentalizaciju ekonomskih procesa u političke svrhe.
Dok je Srpska napredna stranka još bila u opoziciji, pre predsedničkih i parlamentarnih izbora 2012. koji su doneli preokret, Aleksandar Vučić je kao tadašnji zamenik predsednika SNS najavljivao i obećavao: „Ako SNS formira novu vladu, otvoriće i niz afera i pročešljati štetne privatizacije iz prethodnih godina“. Godinama kasnije, nakon nekoliko vlada koje je formirao SNS, ova obećanja se ocenjuju kao neispunjena, što je zabeležio i Istinomer.
Populistički predizborni program ponavljao se i u važnim političkim trenucima – da će država prodati Telekom, zlatnu koku srpske privrede, a zapravo jedino preostalo državno preduzeće za koje se može uzeti neki pristojan novac, da će se preispitivati štetne privatizacije ali i da će se završiti nova „brža, jača, bolja“ privatizacija preostalih fabrika i preduzeća, da će se država obračunati sa tajkunima, do toga da je Srbiji neophodna privatizacija sportskih klubova, ali eto čak ni Vučić na mestu šefa države nema snage za takav poduhvat.
Narativ o aferama preuzima opozicija
Od celokupne liste obećanja za prve korake ka formiranju tržišne privrede, danas, osam godina nakon osvajanja i učvršćivanja na vlasti, ove teme tek ponekad provejavaju u nedostatku drugih. Sa pozicije vlasti mnogo se opreznije i umerenije šalju poruke o privatizaciji – ona sada postaje tek nužno zlo, a država se postavlja kao patron koji će štititi javnu svojinu i nasleđe, ma kako ono bilo nerentabilno.
Ipak, diskurs o aferama, rasprodaji, pljačkama i korupciji polako počinje da preuzima opozicija. Od inicijativa kao što su peticije protiv prodaje državne imovine do redovnih obraćanja političara sa korupcijom kao glavnom tačkom dnevnog reda. Na red su došli novi političari koji će pokušati da na narativu zaštite javnog interesa i istraga o štetnim i krivično sumnjivim potezima države izgrade reputaciju i pridobiju glasače.
I ovo nije nužno loše, ima primera kako politička borba i konkurencija mogu doprineti rasvetljavanju nekih afera. Problematično je što od retko koje opozicione skupine danas čujemo rešenja za probleme na koje oni ukazuju. Kako bi se oni odnosili prema temi privatizacije – da li bi i šta prodali i pod kojim uslovima? Važno je za njihov kredibilitet da se prema ovakvim pitanjima odrede i pre eventualnog dolaska na vlast, jer ako budu suočeni sa problemima nagomilanih troškova nerentabilne javne svojine, sigurno da će nešto morati da se proda.
Građane najviše boli da im neko zavlači ruku u džep
Narativ je jasan – jedan od prvih elemenata populističke paradigme ovdašnjih vlasti jeste borba protiv korupcije. Da bi se vodila borba mora se naći žrtva – korupcija, afera, tajkun, zavisi od trenutka.
Drugi čin jeste – hapšenje lopova. Stav prosečnog glasača glasi otprilike ovako – „ne volim nijedne, ali Vučić je makar uradio nešto i pohapsio ove tajkune“. Ko su “tajkuni” opet vlast određuje, kačenjem etiketa, bez jasnih dokaza, sa čestom promenom mišljenja upravo do strane vlasti. Po potrebi se te etikete kače i skidaju, po političkim kriterijumima. Ali u narodu ostaje onaj prvi utisak da je svako uključen u neku privatizaciju “lopov” bez ozbiljnog preispitivanja poslovnih rezultata.
Činjenica da ovakav narativ „pali“ u našem narodu i da sve političke opcije dobijaju poene i podršku birača na pričama o korupciji, privatizaciji i pljački države, potvrđuje i jednu zanimljivu stvar – građane najviše brine i boli pitanje novca. Njihovog novca. Kada posumnjaju da im neko zavlači ruku u džep, brzo će zaboraviti i da li su za Evropsku uniju, šta misle o Kosovu, genocidu, ljudskim pravima i rodnoj ravnopravnosti. Sve je po strani dokle god su materijalni interesi i egzistencija ugroženi.
I to ukazuje da čak i u postkomunističkoj i tranzicionoj Srbiji, građani visoko cene privatnu svojinu.
Ono što je nasleđe nekih prošlih vremena koje otežava jasnije određenje i borbu za tu privatnu svojinu jeste ona floskula koja je važila za druga Tita – i on je krao, ali je barem davao narodu. Izgleda da je i današnji populistički narativ uspeo da stvori sliku kod građana da „ovi kradu“ ali barem deo daju narodu. Inače nema drugog objašnjenja zašto bi taj narod tolerisao da mu se ponovo zavlači ruka u džep kada je dao podršku „ovima“ upravo da bi sprečio pljačke.
Za temu privatizacije važno bi bilo objasniti građanima, bez ostrašćenosti, politizacije i vođenja kampanje, šta gube na svakodnevnom nivou propadanjem javne svojine koja nije u stanju da donese profit i šta, sa druge strane, mogu da dobiju ozbiljnom i stručnom privatizacijom. Ali još se nije našao političar koji bi tako lako sabrao i uporedio brojke, mada mnogi pokušavaju.
Bauk privatizacije – državna svojina i vladavina prava u Srbiji