Foto: iStock
Na talasu osnaživanja žena pojavljuje se potreba da sada osnažimo muškarce. Bez toga teško da se nazire ravnopravnija podela uloga među polovima kako u javnom, tako i u privatnom životu.
Sa narastajućim zahtevima za emancipacijom žena, njihovim ravnopravnim učešćem u društvenom, političkom i ekonomskom životu, niko zapravo ne pita muškarce kako se oni, kao očevi i partneri, snalaze u svemu tome. Proizvod izostavljanja muškaraca iz borbe za emancipaciju žena jeste i to da su žene sada prisutnije u javnom životu i na tržištu rada, ali u domenu porodice i privatnih odnosa i dalje imaju jednaku količinu obaveza i jednako su velika očekivanja od njih kao i u patrijarhalnim zajednicama.
Dok žene izgaraju da postanu uspešne poslovne figure, karijeristkinje, supermame i vrhunske domaćice, muškarci se sve češće osećaju nesnađeno ili nedoraslo u novoj podeli uloga.
Na talasu osnaživanja žena pojavljuje se potreba da sada osnažimo muškarce. Bez toga, teško da se nazire ravnopravnija podela uloga među polovima kako u javnom, tako i u privatnom životu.
Daleko smo od toga da možemo reći da su žene, posebno u Srbiji, izborile potpunu ravnopravnost i izjednačena prava i status sa muškarcima. Još uvek veći procenat izvršnih funkcija u kompanijama zauzimaju muškarci, još uvek su žene često manje plaćene nego muškarci za isti posao, još uvek su žene u mnogo većem procentu slučajeva žrtve porodičnog i seksualnog nasilja. Žene i dalje imaju dominantno učešće u obavljanju kućnih poslova i obaveza koje se tiču dece.
Odsustvo za očeve – kvalitetnija veza sa decom
Možda je sledeći korak u borbi za promenu položaja žena u tome da kao društvo aktivnije radimo na osposobljavanju i ohrabrivanju muškaraca da podele poslove sa nama. Jedan od najočiglednijih primera kako se to može postići jeste roditeljsko odsustvo za očeve.
Odsustvo za očeve postoji u 10 zemalja Evropske unije, navodi se u dokumentu Evropske komisije iz marta ove godine. Ipak, u najvećem broju ovih zemalja dozvoljeno je da se očevi odreknu svog odsustva i prebace ga na majke, što se upravo i dešava u 90 odsto slučajeva. Razlozi za ovo često su pragmatične prirode – muškarci češće imaju bolje plaćene poslove te zarad održavanja kućnog budžeta oni ostaju na radnom mestu. Novi propisi određuju da će očevi u Evropi od 2021. godine imati pravo na najmanje 10 dana odustva i to obaveznog, ali neće morati da ih koriste odjednom.
Zemlja koja je najbolji primer primene odsustva za očeve jeste Švedska koja porodicama daje ukupno 480 dana plaćenog roditeljskog odsustva, od kojih svaki roditelj ima isključivo pravo na 90 dana, dok preostale dane mogu podeliti po dogovoru. Čak 80 odsto muškaraca u Švedskoj koristi mogućnost da zbog nege deteta odsustvuje sa posla.
U Srbiji očevi takođe imaju pravo na roditeljsko odsustvo, ali je jako mali procenat onih koji ovo pravo iskoriste. Prema domaćem Zakonu o radu, majka otvara porodiljsko odsustvo mesec dana pre porođaja i koristi ga do detetovog trećeg meseca. Nakon toga, još osam meseci odsustva za negu deteta koje im po zakonu pripada mogu iskoristili podjednako majka ili otac. Ipak, tokom 2019. godine ovu mogućnost iskoristilo je svega 328 muškarca, prema podacima koje smo dobili iz AFA asocijacije. Muškarci u Srbiji, posebno mlađe generacije, često pokazuju interesovanje za odustvo sa posla radi nege deteta, ali ovo pravo ne ostvare zbog pogrešnih uverenja da će im time plata biti smanjena.
Sa ciljem promene shvatanja uloge očeva u roditeljstvu i porodici, AFA (All for All) asocijacija je pokrenula projekat „Igraj se sa tatom“ u okviru šireg projekta “Rodno odgovorno upravljanje – Preraspodela neplaćenog rada“ koji vodi Agencija za rodnu ravnopravnost UN Women Srbija.
Valentina Čolić Mihajlović, šefica istraživanja i razvoja AFA, iznela je za Talas podatke da žene obavljaju tri puta više kućnih poslova nego muškarci, dok je u ruralnim područjima to pet puta više, kao i da još uvek jako mali broj muškaraca koristi pravo na odsustvo za negu deteta – tek svaki 200. muškarac u Srbiji.
„Kroz rad na projektu „Igraj se sa tatom“, primetili smo da u našem društvu i dalje provejavaju tradicionalna prećutna očekivanja koja su nametnuta kako muškarcima, tako i ženama. Muškarci se ustručavaju da se bave kućnim poslovima i decom, smatrajući da su kućne finansije njihova primarna obaveza. S druge strane, i žene se donekle boje da će izgubiti svoj identitet ukoliko izgube ulogu „glavnog“ roditelja. Međutim, primetno je da se među mlađim generacijama podela poslova i uloga dosta izjednačava“, ističe Čolić Mihajlović.
Ona ukazuje da je neophodno da se očevi i motivišu i ohrabre da se više uključuju u roditeljstvo kako bi i majke imale više vremena za svoj lični i profesionalni razvoj.
„Muškarci treba da razumeju zašto je važno da se njihove supruge profesionalno usavršavaju, kao i da imaju svoje lično vreme. Više uključivanja muškaraca u roditeljstvo je naravno od primarnog značaja za samu decu, ali je važno i za žene, jer im to oslobađa vreme neophodno za bavljenje karijerom, kako bi mogle da napreduju i postanu ravnopravni članovi društva. Naravno, i na ženama je da se bore za to svoje vreme, a od njih zavisi da li će to vreme samo potrošiti ili pak investirati u sebe“, istakla je ona.
Novo očinstvo – izazov da se muškarci osećaju dobro u privatnoj sferi
Konceptom „novog očinstva u Srbiji“ bavio se dr Dragan Stanojević, docent Filozofskog fakulteta koji je doktorirao na temu „Oblikovanje novog očinstva kroz prakse očeva u Srbiji“. U studiji koju je Stanojević objavio 2018. godine navodi se da čak tri četvrtine očeva ne učestvuje u poslovima oko dece. Samo 3% očeva samostalno prepovija bebu, a trećina roditelja to radi zajedno. Za čitanje priča zaduženo je 36% majki i samo 6% očeva. Slično je i kada su u pitanju školski zadaci – tu se angažuje više od 50% majki i samo 13% očeva.
Dragan Stanojević za Talas otkriva da su dva ključna izazova očinstva za muškarce – da materijalno obezbede porodicu i da nađu dovoljno vremena da budu sa svojom decom.
„Prvi izazov deli najveći broj muškaraca s obzirom da je materijalno obezbeđenje porodice važan segment roditeljske uloge i identiteta muškaraca. Muškarci koji ne uspeju da obezbede ono što smatraju optimumom za svoju porodicu, ne osećaju se dobro. Ovaj izazov dele kako oni muškarci koji su tradicionalniji, odnosno insistitraju na manjoj ili većoj podeli rodnih uloga i sfera, tako i oni savremeniji koji ove podele dovode u pitanje. Drugi izazov, provođenje dovoljno kvalitetnog vremena sa decom, pred sobom imaju tzv. “novi očevi” odnosno muškarci koji žele da se aktivno uključe u odrastanje svoje dece, i to u sve njegove aspekte“, ističe on.
Kao što su žene osvajale javnu sferu, ukazuje Stanojević dodajući da i dalje to čine s obzirom da rodna ravnopravnost još uvek nije postignuta, sada svedočimo da muškarci polako počinju da otkrivaju privatnu sferu. Prvi koraci upravo se dešavaju u domenu roditeljstva.
„Muškarci polako počinju da se brinu o deci, a postepeno i da učestvuju u svim oblicima nege i staranja – od repetitivnih poslova poput spremanja za decom do zanimljivih interakcija poput različitih igara. Moje istraživanje o ovim očevima je pokazalo da onda kada žele da budu drugačiji od tradicionalnih modela, moraju sami da “izmišljalju” kako da se ponašaju kao angažovani očevi, i najčešće nemaju sa kim da podele svoja iskustva. Za razliku od žena koje za ponašanje u privatnoj sferi imaju već gotove modele, muškarci ih tek uspostavljaju“, navodi on.
Da bi par, dakle i muškarac i žena, bio zadovoljan podelom poslova u domaćinstvu i oko dece, ističe naš sagovornik, značajno je da postoji sklad između očekivanja i realne raspodele.
„U tradicionalnim porodicama u kojima postoji asimetrija u podeli domaćih poslova, ali gde se i ne očekuje od muškarca da se u njih uključi – postoji sklad. Međutim promene u vrednostima novih generacija ukazuju da sve manje žena i muškaraca ima tradicionalne stavove, te je neophodna i promena u praksama“, zaključuje Stanojević.
Dogovor umesto borbe „kome je teže“
Insistiranje da se tate u aktivnijoj meri uključe u odgajanje deteta od najranijeg uzrasta tako što bi izostajali sa posla i ostali kod kuće sa detetom ima nekoliko pozitivnih aspekata. Osim očiglednog – očevi ranije uspostavljaju vezu sa detetom i time rasterećuju majku najvećeg dela obaveza, tu je i prednost da takvi očevi tokom celog odrastanja budu više uključeni i ravnopravnije dele obaveze oko dece, ali i kućnih poslova, jer su prosto već „uhodani“ u to. Sa druge strane, ovo smanjuje pritisak i strah koji majke često imaju da će zbog porodiljskog odsustva izgubiti posao ili zaostati u napredovanju na poslu za drugim kolegama.
Još jedna od prednosti ovakvog modela rada jeste i to što se u samom poslovnom ambijentu stvara više mobilnosti među zaposlenima – kada neki muškarac, koji je možda i na visokoj poziciji, ode na roditeljsko odsustvo, to otvara prostor da se neko drugi, možda i žena, oproba na njegovoj poziciji i stekne dodatno radno iskustvo.
Treći argument koji se često navodi u prilog deljenog odsustva sa posla među roditeljima jeste da to doprinosi kvalitetu partnerskog odnosa na duže staze, stabilnijoj vezi i zajednici među njima.
Pitanje podele obaveza i ravnopravnosti u privatnoj sferi ne treba da bude borba i nadmetanje oko toga kome je teže i ko radi više – muškarac ili žena. Ovo treba da bude dogovor i okosnica za stvaranje novih modela roditeljstva u kome će više satisfakcije pronaći oba roditelja, kao i put do izjednačavanja kako u obavezama tako i u pravima.
Oštrica Gillette reklame – zašto su se muškarci osetili prozvanima?