Foto: iStock
Što se tiče predsedničkih izbora, već sada mi deluje da je šansa za zajedničkog kandidata cele opozicije gotovo nikakva, a siguran sam da je baš to neophodno kako bi postojala bilo kakva šansa za promenu.
Za manje od 18 meseci nas očekuju redovni predsednički izbori, kao i redovni lokalni izbori u gradu Beogradu. Uz to, pre izbora nove Vlade Republike Srbije, predsednik SNS-a Aleksandar Vučić je najavio da će ta Vlada biti ograničenog trajanja i da će se izbori održati najkasnije 3. aprila 2022. godine, zajedno sa predsedničkim izborima. Inače, 3. april je prvi mogući termin za održavanje redovnih predsedničkih izbora, a potencijalni termini za održavanje izbora su tokom celog aprila (kampanja može da traje između 30 i 60 dana).
S obzirom na nedavne izmene Zakona o lokalnim izborima, rokovi za održavanje gradskih izbora su izuzetno prošireni, tako da tu nema problema. Izbori mogu da se održe i ranije, uz podnošenje ostavki na bilo kom nivou, ali neću ulaziti u to da li svi (ili neki) izbori mogu da se održe i tokom 2021. godine iako se u javnosti često priča o tome. Izbori su praktično tu i ovih 18 meseci će zaista brzo proći.
Šta radi vlast – SNS se osigurava, ostali su u problemima
Ne znam da li je bilo koga začudilo to što Vučić želi da spoji izbore i što ih je već sada najavio. Formiranje preširoke vladajuće koalicije (uz nekakvo obrazloženje tzv. koncentracione vlade usled pandemije) samo ide u pravcu u kom Vučić želi da osigura pobede na tim izborima i da mogućnost promene smanji na najmanji mogući nivo. Vučić je pre svega „čašćavanjem“ SPS-a i SPAS-a mestima u Vladi osigurao dve stvari: 1. Podrška Ivice Dačića i Aleksandra Šapića za predsedničke izbore (značiće mu tih 150-200 hiljada glasova kako bi pobedio u prvom krugu); 2. Obezbedio je podršku Šapića za izbore u Beogradu gde sigurno postoji šansa za promenu vlasti, a i rezultati izbora i uspeh bojkota u Beogradu govore tome u prilog. Ako se iko pitao zašto je Vučić pravio preširoku vladajuću koaliciju (iako je to de facto jednopartijska vlada) – ovo su odgovori. Ne postoji ništa van toga. I siguran sam da je Vučić to i planirao, ali se nadao da će u parlament ući barem još nekoliko izbornih lista kako ne bi morao baš da pravi vladu koju podržava 243 od 250 poslanika.
Sa druge strane, drugi akteri u Vladi su u problemu. Iako naravno neće izgubiti sve što imaju, ni Dačić ni Šapić nisu u zavidnoj situaciji. Šapić je ulaskom u ovu Vladu izgubio deo birača, posebno onih sa Novog Beograda iako je ostao predsednik ove gradske opštine. Socijalisti će (ukoliko izbori budu spojeni) biti u teškoj situaciji – bez predsedničkog kandidata će biti jako teško voditi te spojene kampanje, u Beogradu su 2018. jedva preskočili izborni cenzus, a bez opštih lokalnih izbora motivacija opštinskih organizacija i članstva van Beograda neće biti velika. Posebno imajući u vidu da je, iako su ostali u lokalnim vlastima, izuzetno smanjen broj kadrova u lokalnim upravama iz redova ove partije. SPS može očekivati samo nastavak odliva glasova što im se i dešava iz izbora u izbore. Zato svakako ne bi trebalo da nas iznenadi što se Dačić već ponudio Vučiću za predizbornu koaliciju i na parlamentarnim izborima. Upravo iz razloga da se prikrije očekivani značajan gubitak glasova, što bi mu dugoročno tek smanjilo uticaj i resurse.
Gde je opozicija – množenje deobama, presipanje iz šupljeg u prazno i kada će se naučiti lekcije?
Savez za Srbiju, koji je okupljao veći broj opozicionih organizacija, koji se u prethodnim godinama pozicionirao u rejtingu između SNS-a i SPS-a, koji je bio nosilac bojkota i koji je svakako tim bojkotom bolje prošao od ostatka opozicije (onih koji su izašli na izbore) – nakon tih izbora je prestao da postoji. Zašto? I dalje nisam čuo potpuno racionalan odgovor. Deo tih aktera je nastavio labaviju saradnju kroz Udruženu opoziciju Srbije (taman onda kada su svi naučili da nije Savez za promene, nego Savez za Srbiju, a ovo verovatno niko do izbora neće ni naučiti – da li je ujedinjena ili udružena). Najrelevantniji akteri u ovom savezu deluju više samostalno i kao da je ideja udruživanja napuštena, a i Dveri su od starta odlučile da neće biti deo novog UOPS-a. Dveri su nastavile samostalno, što se može reći i za ostale aktere. Kao zagovornik udruživanja, nisam siguran da je ovo bila dobra odluka nakon bojkota. Većina ovih aktera pokušava da ojača redove, a pojedinci gotovo svakodnevno rade na raskrinkavanju afera vlasti i medijski su vidljivi (makar na nezavisnim medijima). Demokratska stranka je i dalje u unutrašnjim problemima, ujedinjenje sa SDS i ZZS je propalo, a definitivno i ujedinjenje ili saradnja sa Nebojšom Zelenovićem.
Opozicija koja je izašla na izbore, iako su gotovo svi izašli samostalno (primamljivo je bilo onih 3%), pokrenula je proces ukrupnjavanja, makar na nivou razgovora i aktivnosti. Za mene je ovo Novi Savez za Srbiju, jer ako su tu PSG, Nova, SDS, DSS i DJB, zvuči isto kao i DS, SSP, Narodna i Dveri. Iako će neko reći da je ovo samo okupljanje i zajednička borba za bolje izborne uslove, pa nešto slično je bio i SZS. Siguran sam da se moglo zajednički razgovarati o svemu i 2019. godine i doneti odluka o zajedničkom delovanju (bojkotu ili izlasku na izbore). Videćemo šta će proizaći iz ovih razgovora i da li je moguće da ovi akteri povrate bilo kakav kredibilitet. Takođe, bilo je najavljeno ujedinjenje PSG-a i Nove, ali odjednom je ovaj proces nestao makar iz medija i ne znamo šta se sa tim dešava.
Iako je Zelenović gotovo jedini akter kome je makar delimično oprošten izlazak na izbore, ušao je u jedan proces pravljenja političkih dogovora koji mogu da budu mač sa dve oštrice. Iako verujem da je nekakvo partnerstvo sa Ne davimo Beograd racionalno, drugo partnerstvo sa Građanskim demokratskim forumom (koji je na izbore izašao na listi Ujedinjene demokratske Srbije) može za Zelenovića da bude teg koji će ga zauvek držati na minimalnim procentima podrške.
Ko, šta i kako na izborima – vlast zna, opozicija ni blizu
Za sada ne vidim kako će izgledati izbori i ko zna šta će se sve dešavati sa opozicione strane do 2022. godine. Šansa za promene u Beogradu svakako postoji, ali naravno da opozicija mora da odigra pametno i da uradi sve kako bi došlo do promene vlasti, a ne da se udavi u sopstvenim podelama. Što se tiče predsedničkih izbora, već sada mi deluje da je šansa za zajedničkog kandidata cele opozicije gotovo nikakva, a siguran sam da je baš to (zajednički kandidat) neophodno kako bi postojala bilo kakva šansa za promenu.
Ako biste me danas pitali ko je već u kampanji za predsednika – to su Nebojša Zelenović, Marinika Tepić i Mlađan Đorđević (osnivač pokreta Oslobođenje koji ima izuzetno upečatljiv nastup na Tviteru). To su već tri imena, a još je 2020. godina.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka