Foto: iStock
Novinari ne smeju sebi davati monopol nad istinom, čak i kada su u pravu, jer su ipak i oni samo ljudi. Još bitnije, ljudi sa političkim i vrednosnim uverenjima koja uvek pomeraju percepciju istine u jednu stranu.
Godina je 2022. i upravo su održani predsednički izbori u Srbiji. Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik i kandidat na izborima, na konferenciji za štampu govori da su izbori pokradeni i ne želi da prizna poraz. Voditelj televizije X prekida njegovo obraćanje i gledaocima objašnjava da je to uradio zbog toga što predsednik iznosi netačne informacije i zavarava građane. Da li je voditelj televizije X ispravno postupio?
Iako ovaj izmišljeni scenario deluje kao pitanje na testu iz medijske etike (jedan od ne tako voljenih novinarskih predmeta na Fakultetu političkih nauka), u pitanju je dilema pred kojom su se nedavno našli američki novinari. Voditelji na različitim američkim televizijama, uključujući ABC, MSNBC, CBS, CNBS i NBC, prekinuli su obraćanje američkog predsednika Donalda Trampa nakon što je izneo tvrdnje da su predsednički izbori pokradeni. Nedugo zatim, voditelj televizije FOX prekinuo je obraćanje Trampove sekretarke za odnose sa javnošću kada je i ona ponovila slične optužbe.
Za sada ne postoje dokazi o sveobuhvatnoj krađi na američkim predsedničkim izborima, pa je fektčeking u ovom slučaju bio na mestu, ali je veće pitanje ubrzo postalo da li je ovo ispravan način da se gledaocima to prenese. Kada možemo da nekome ko ima najvišu političku poziciju u državi oduzmemo pravo da iznese stav o aktuelnom političkom pitanju? Koja količina laži je neprihvatljiva u javnom prostoru?
Još jednostavnije – kako novinari treba da se bore protiv laži onih na vlasti?
Ukratko o etici
Fektčeking je jedna od omiljenih reči novinara danas. U pitanju je proces u kojem novinari istraživanjem i pozivanjem na empiriju ukazuju na spinove, dezinformacije i otvorene laži ljudi u javnom životu. Domaći primeri poput Istinomera ili Raskrikavanja dokazuju koliko je ovo važan deo novinarskog posla, ali postoji nekoliko začkoljica. Na stranu to što je upitno koliko neke tvrdnje mogu biti opovrgnute ili dokazane “potpuno objektivno”, fektčeking se gotovo uvek odvija nakon što je neka izjava već u javnom prostoru. Potrebno je vreme da se neka tvrdnja temeljno ispita i da se odredi stepen njene istinitosti, što znači da će neki ljudi čuti netačnu tvrdnju i usvojiti je kao tačnu i pre nego što saznaju istinu. Zato su neki novinari stali na stranu TV kuća koje su odlučile da prekinu Trampa, videći njegovo obraćanje kao opasan napad na demokratiju. Zašto uopšte davati prostor nekome da laže kada već znamo istinu?
Ipak, nije baš jasno zašto je ovako invazivan pristup bio neohodan. Zašto novinari nakon obraćanja nisu mogli da ukažu na laži koje su izrečene? Da li je bolje rešenje fektčeking u formi titla ispod Trampovog obraćanja? Simultani fektčeking mogli smo da vidimo i tokom predsedničkih debata i ne postoji razlog zašto to i ovde nije moglo da se primeni. Umesto toga, američki novinari su odlučili da oduzmu pravo građanima da čuju šta predsednik ima zapravo da kaže, što je možda opravdano u trenutku kada predsednik širi govor mržnje ili poziva na nasilje. Tramp nije radio ni jedno od ta dva. Dodatno, ovogodišnji predsednički izbori jesu bili specifični i nije tek tako jednostavno odbaciti sve optužbe i neregularnosti. Ukoliko Tramp u januaru sledeće godine odbije da napusti Ovalnu kancelariju ili ukoliko pozove pristalice da naoružani napadnu zgrade u kojima se broje glasovi u, na primer, Viskonsinu, verovatno je dobra ideja uskratiti mu prostor na nacionalnim televizijama. Do tada, treba pustiti Trampa da kaže to što ima. Mediji i novinari imaju dvostruku funkciju, da predstave neki događaj publici i da ga potom približe, razjasne i pridodaju mu značenje. Naravno, možda nije potrebno predstavljati stavove rasista kao što je Ričard Spenser, ali predsednik Sjedinjenih Američkih Država ima ogroman uticaj na živote Amerikanaca i treba dopustiti građanima da čuju da šta predsednik želi da poruči, pa nakon toga razjasniti šta nije tačno rekao. Ne obrnutim redosledom. Novinari ne smeju sebi davati monopol nad istinom, čak i kada su u pravu, jer su ipak i oni samo ljudi. Još bitnije, ljudi sa političkim i vrednosnim uverenjima koja uvek pomeraju percepciju istine u jednu stranu.
Novinarska objektivnost je prevaziđena
Potez američkih novinara nije najmudriji čak ni kada razmišljamo u kategorijama utilitarizma. Trampova glavna tvrdnja jeste to da postoji čitav sistem koji se zaverio protiv njega, uključujući i mejnstrim medije. Upravo ti mejnstrim mediji prekinu njegovo obraćanje u kojem pokušava da “raskrinka čitavu zaveru”. Da li nakon toga njegove pristalice više ili manje veruju mejnstrim medijima? Prosečan Trampov glasač će nakon ovoga verovatno samo da se okrene medijima koji makar ne kriju da podržavaju predsednika Trampa, čak i ako ne izveštavaju uvek tačne činjenice.
Više od četiri godine, Tramp je neprekidno kritikovao medije i govorio o pristrasnosti koju američki novinari imaju prema Demokratskoj partiji. Ako bacimo pogled na Srbiju, predsednik Vučić na gotovo identičan način kritikuje šačicu nezavisnih medija koje imamo, sa naročitim akcentom na televiziji N1. Tramp i Vučić suštinski izgovaraju dosadnu i hiljadu puta viđenu populističku mantru – novinari su pristrasni i ne može im se verovati. Problem je to što ova tvrdnja nekim ljudima počinje da ima smisla upravo u trenutku kada mediji neće čak ni da dopuste drugoj strani da kaže šta ima.
Nisu samo populisti ti koji su se nameračili na novinare. Danas je jedno od opštih mesta to da novinarska objektivnost više ne postoji i da je ne treba ni očekivati. Niko ne veruje mejnstrim medijima, iako svi dobijamo informacije od upravo od njih. Da li je tačno da su svi mediji i novinari pristrasni? Gotovo svi novinari imaju svoje političke stavove, u to nema sumnje, ali su različiti stepeni u kojima se to ispoljava. Takođe, postoje i strukturalne razlike između novinara i običnih građana. Novinari će najčešće imati fakultetsko obrazovanje, a ako govorimo o mejnstrim medijima, novinari najčešće žive u velikim gradovima ili prestonici zemlje. Samo ova dva faktora ukazuju na to da će oni teško biti reprezentativni predstavnici zemlje iz koje dolaze. Naravno da će se ovo odraziti u načinu na koji izveštavaju, biraju teme i sagovornike i određuju koliko će vremena koja tema dobiti. Upravo zato potez američkih voditelja mnogima deluje više kao signaliziranje sopstvene vrline i želje za dokazivanjem, a ne kao praćenje novinarskih smernica.
Objektivnost je nedostižan novinarski cilj. Možda je rešenje u tome da se jednostavno polako udaljavamo od toga kao ideala i da idemo ka svetu gde ćemo makar biti iskreni u vezi sa tim u šta verujemo. Mediji treba da izveštavaju tačne činjenice, ali i da jasno kažu iza kojih vrednosti njihovi novinari stoje. Postoji razlika između medija koji ima jasne vrednosti i medija koji su alat političke propagande. Uviđanje ove razlike nije mnogo, ali je početak.