Tvit za izlečenje Anike — kako je pokrenuta viralna akcija da spasimo dete

Novinarka dnevnog lista "Danas"

Društvo,Vruće teme |
November 17, 2020
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto:iStock

Tamo gde institucije zakažu, još uvek postoji samoorganizovana zajednica spremna da pomogne. 

 

U moru različitih challenge-a tj. izazova na društvenim mrežama i kampanja koje vode ličnoj promociji, jedna spontano pokrenuta akcija brzo je našla put do ljudi sa željom da urade nešto humano.

Tamo gde institucije zakažu, još uvek postoji samoorganizovana zajednica spremna da pomogne. 

Jedan tvit Nikole Paruna sa pozivom „E, aj da spasemo dete“ rezultirao je time da je za 24 sata više od 700 ljudi skupilo preko 500.000 dinara za pomoć u lečenju devojčice Anike preko fondacije „Budi human“. 

Kao politikolog i stručnjak za komunikacije, Nikola Parun je iskoristio moć društvenih mreža za humani cilj – pomoć Aniki koja je samo jedna od 344 dece koja boluju od retkih bolesti i čekaju na lečenje u inostranstvu preko fondacije „Budi human“. 

Parun za Talas.rs objašnjava da Anika ima jako retko oboljenje koje se leči ekstremno skupim tretmanom – preko 2 miliona evra je trošak potrebne terapije i pratećih aktivnosti. Moguće je da preživi nešto što deca ranije nisu imala šansu da prežive – Otud Anika – ističe on. 

Lavina na Tviteru pokrenula se kada je Parun obećao da će, ako barem 20 ljudi javno pokaže skrinšotove SMS poruka za pomoć Aniki, on uplatiti za iste svrhe 5.000 dinara, a da će za barem 50 poruka uplatiti 10.000 dinara. 

Akcija je ubrzo postala viralna, šireći Parunov „gas“ pa su ljudi uplaćivali i mnogo veće sume novca pretvarajući sve u jedno veliko takmičenje – ko će više novca dati, a dodatan izazov predstavljalo je to što je akcija ograničena na samo 24 sata. 

„Ljudi vole da pomognu, ali vole i da se takmiče. Ovakav model akcije tera ljude da se uključe u “igru”

„Ljudi vole da pomognu, ali vole i da se takmiče. Ovakav model akcije tera ljude da se uključe u “igru”, da stignemo svi zajedno do tog cilja u zadatih 24h. Otud ideja“, naveo je Parun u razgovoru za Talas. On dodaje u šali i da se ispostavilo da neki njegovi pratioci i prijatelji „vole da vide kako plaća pare“ i njima se posebno zahvaljuje. 

Mnogi ljudi su direktno uplaćivali iznose od nekoliko hiljada dinara do par stotina evra. Najveća uplata je bila 100.000 dinara, kako je Parun utvrdio, a do isteka 24 sata od početka akcije skupljeno je preko 500.000 dinara. 

„Iskreno, ne znam koliko je tačno SMS-ova poslato, ali minimum 700 snepšotova (140.000 dinara) je došlo direktno na pozivne tvitove“, navodi on. 

Posebno je bilo zanimljivo kada su se u akciju uključili različiti preduzetnici – od onih koji poklanjanju svoje proizvode u vrednosti uplaćenog novca za Aniku, do klubova koji nude besplatna pića svima koji pošalju poruku pomoći. 

Neko bi rekao da je to dobar pokušaj promocije, ali svakako je sa pozitivnim ishodom. Kao stručnjak za marketing Parun kaže da ovakav trend uključivanja privatnog sektora u humanitarne akcije nije nov, ali da se u poslednje vreme ustaljuje. 

„To je lep način da se brend ispromoviše ali i ustanovi praksa darovanja unutar manjih kompanija. Za ovu akciju izdvajam Tok bar, koji su je podržali na svoj način“, naveo je on. 

U trenutku kada se u svetu, pa i kod nas, sve češće priča o negativnim uticajima društvenih mreža, kako na psihu i individualni život pojedinca, tako i na društvo i socijalne odnose u celini, vidimo kroz jednu akciju da i te kako mogu da imaju plemenitu funkciju. 

Parun ističe da je polje mogućnosti za upotrebu društvenih mreža za ovakve ciljeve – nepregledno. 

„ Bitno je biti željan da pomogneš, ali i atraktivan da animiraš ostale i da ga napraviš tako da učešće bude jednostavno. I da se ljudi osećaju nagrađeno zbog svog dobrog dela“, zaključio je on.  

„Skupljamo jer država ne uspeva da pokrije troškove lečenja svojih građana uprkos ogromnim budžetima koje od svih nas već uzima“

Ipak, i pored izuzetnog odziva na ovu akciju, za Anikino lečenje je potrebno još novca, kao i za lečenje mnoge druge dece. Sve češće viđamo apele, kako pojedinaca tako i organizacija, da se šalju poruke ili na druge načine skuplja pomoć za decu i odrasle koji boluju od nekih teških bolesti. Na momente se čini da se te akcije nikada neće završiti iako žarko priželjkujemo da ne vidimo više nijedan poziv za pomoć. I tu se vidi da neka sistemska rešenja u našem društvu hronično izostaju. Gde su sva ta sredstva prikupljena kroz budžet? Gde je ta socijalna pravda i blagostanje ako stalno lečimo decu SMS-ovima? Šta pojedinac može na tom planu da uradi? 

Parun kaže da mogu da se iznalaze nove forme organizovane solidarnosti. 

„Od nivoa pojedinaca do novih vidova povezivanja kompanija sa ljudima kojima pomoć treba. Na drugoj strani, država može da privredi olakša humanitarne donacije ili ih čak podstakne poreskim olakšicama. To što skupljamo, skupljamo jer država ne uspeva da pokrije troškove lečenja svojih građana uprkos ogromnim budžetima koje od svih nas već uzima. To je tema za sebe“, naglašava on i zaključuje „poenta je da povećamo kod ljudi želju da pomognu, na koji god legalan način je to moguće“. 

Pristup koji se za sada ističe kao jednostavan i atraktivan jesu SMS poruke, zaključuje on. 

„SMS pomoć ljudima je sjajna stvar – nikad nije bilo lakše pomoći. I nikad veći broj ljudi nije pomagao. Tehnologija je na našoj strani. Poverenje prema organizacijama koje se bave ovim stvarima je sada u velikoj meri utemeljeno, tako da smo i to rešili“, zaključio je Parun. 

Priča o humanom gestu za pomoć bolesnoj devojčici je ujedno i priča o tome kako takmičarski duh, koji se često kritikuje kao odlika liberalnog društva, može da doprinese brzom ostvarenju cilja; kako pojedinci mogu da se organizuju sami kada uvide da je sistem neefikasan. Kako među tim pojedincima, koji se često nazivaju otuđenim, može da postoji zajedništvo. Ovo je i potvrda da društvene mreže ne doprinose uvek udaljavanju ljudi i ne služe samo za beskrupulozno reklamiranje, već mogu da povezuju i šire pozitivan uticaj, dokle god se koriste na pravi način.