Glasanje poštom: stvar je u (ne)poverenju
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“

 

Glasanje na daljinu ima dugu istoriju u SAD i praktično seže do vremena Građanskog rata, kada su vojnici slali glasove poštom. U svakom izbornom ciklusu, broj glasača koji su listić dostavili poštom u ovoj zemlji je rastao, te je tako 2016. godine 33 miliona ljudi glasalo na ovaj način. Na nedavno završenim izborima, tema je naročito aktuelizovana, i to iz dva razloga. Prvo: zbog pandemije, rekordan broj – preko 65 miliona glasača – svoj listić je poslao pismom. Drugo: političke posledice, odnosno veliki disbalans poštanskih glasova u korist jednog kandidata, preokret koji su ovi glasovi doneli, kao i posledične optužbe za prevaru, dovele su glasanje poštom pod lupu globalne javnosti.

Kakve ovo ima veze sa Srbijom? U našoj zemlji se, kao uostalom u većini država danas, povremeno pominje mogućnost uvođenja mehanizama glasanja na daljinu. To svakako ima svoje prednosti: omogućavanje glasanja od kuće povećava izlaznost i samim tim legitimitet izabranih predstavnika. Primera radi, u zemlji u kojoj veliki broj studenata iz provincije živi u svega nekoliko univerzitetskih centara, glasanje poštom može da poveća izlaznost u ovoj starosnoj grupi. Dalje, glasanje poštom u perspektivi smanjuje troškove jer je potrebno manje biračkih mesta. Za zemlje sa problemima oko sprovođenja izbora na biračkom mestu (korupcija, pritisci, manjak kvalitetnih kontrolora), glasanje od kuće može biti podsticaj ka ravnopravnijim izbornim uslovima. Mehanizam je takođe značajan za Srbiju kao zemlju sa velikom dijasporom, koja bi se tako lakše uključila u politički život matice.

Najzad, zbog korona virusa, izvesno je da će različiti vidovi udaljenog glasanja biti razmatrani i usvajani širom planete.

 

Kako to izgleda u praksi?

U većem broju zemalja može da se glasa poštom, ali pod određenim uslovima – obično je u pitanju dijaspora, vojna lica u misijama ili građani koji su iz zdravstvenih razloga sprečeni da dođu na biralište. Značajan izuzetak je Austrija, gde svi koji žele mogu da glasaju poštom – na poslednjim izborima je to učinilo oko 15% birača. U pet američkih saveznih država (Oregon, Vašington, Havaji, Juta i Kolorado) glasa se primarno poštom – svi glasači dobijaju listić na kućnu adresu. Biračka mesta za glasanje “uživo” i dalje postoje, ali je njihov broj ograničen.

Procedura je relativno ujednačena u uporednoj praksi. Glasači se ranije registruju tj. prijave da žele da glasaju na daljinu (to se evidentira da bi se onemogućilo da ista osoba glasa i poštom i na biračkom mestu), utvrdi se identitet, na naznačenu adresu se šalje pismo sa glasačkim listićem. Na glasaču je da popuni listić, vrati ga u kovertu, zapečati i pošalje nazad poštom (ili ubaci na određena mesta za prikupljanje listića).

U celom procesu se mora ispoštovati nekoliko važnih koraka. Prvo je provera identiteta birača. Zatim zaštita glasačkih listića da bi se sprečilo falsifikovanje. Sledeći korak je efikasna administracija koja ažurno vodi evidenciju ko od građana na koji način glasa, kako bi se sprečile greške i dupliranja. Pored toga, moraju se ispoštovati rokovi, kako bi listići stigli do označenog datuma. Za to je neophodno dobro funkcionisanje poštanskog sistema, ali se obično obezbedi i duži period pre izbora kako bi glasači mogli da prime i pošalju listiće, a izborna administracija da započne obradu. Na kraju, valja obezbediti i transparentnost sistema, ali bez ugrožavanja privatnosti glasanja.

Sve to važi i za onlajn glasanje, poseban metod glasanja na daljinu. U punoj upotrebi je samo u Estoniji, i to više od deceniju – na izborima 2019. godine 44% glasača je dalo glas preko interneta. U desetak zemalja se takođe primenjuje internet glasanje, ali ograničeno – npr. u pojedinim lokalnim samoupravama ili za određene grupe stanovništva. Najveća dilema ovog metoda je bezbednost – strah od hakovanja. Ustavni sud Nemačke je 2009. utvrdio da su svi vidovi elektronskog glasanja neustavni, upravo jer se ne može obezbediti nadzor nad procesom.         

Najvažniji izazov glasanja poštom, koji bi se sigurno javio u Srbiji, jesu kašnjenja listića. Njih najčešće izaziva zagušenost poštanskog sistema, a delom i izborna administracija. Kašnjenja dovode ili do naknadne izmene rezultata (osnov za sumnju) ili do odbacivanja dela glasova. U SAD propadne oko 1% poštanskih glasova, a najčešći razlozi su problemi sa potpisom na koverti (sadržaj listića je tajan, ali se po potpisu na koverti potvrđuje identitet birača) i probijeni rokovi.

Vidimo da određeni krugovi iz SAD kao problem ističu mogućnost masovne izborne prevare. Fakti govore suprotno. Od preko milijardu glasova datih poštom u ovoj zemlji od 2000. godine, zabeležen je tek 491 slučaj prevare. U državi Oregon konkretno, od 15 miliona glasova u poslednje dve decenije, identifikovano je desetak pokušaja prevare.

 

Nepoverenje kao ključni problem

Na nedavnim izborima u Srbiji, oko 100 hiljada građana glasalo je van biračkog mesta. To je ono kada (najčešće iz zdravstvenih razloga) niste sposobni da dođete na biralište, pa članovi biračkih odbora dolaze kod vas. Obično ta brojka iznosi oko 1% glasova, a ove godine je bila preko 3%. Jasno je otkud povećanje: pandemija, strah od zaraze, SNS koji mobiliše glasače da bi povećao izlaznost, uz verovatno nešto liberalnije odobravanje zahteva za glasanje van birališta. Međutim, već ovaj podatak izazvao je veliku sumnju i optužbe o izbornoj prevari u korist vladajuće stranke, iako se radi o brojci koja ne može značajno da utiče na finalni rezultat.

Sada zamislite na šta bi ličile te optužbe i teorije zavere ako bi npr. pola miliona glasova stiglo poštom. Najbolji lek protiv dezinformacija su efikasnost i transparentnost izborne administracije, kao i brz i precizan poštanski sistem –  ali bojim se da Srbija nema ništa od toga. Dovoljno je da neki neodgovorni poštar baci dve koverte sa listićima u kontejner – i neko to da uslika, da slike postanu viralne i da se ionako skromno poverenje u ceo sistem uruši.

Takve sumnje bi svakako potpirivala gubitnička strana, u pokušaju delegitimizacije pobednika. Iz današnje perspektive se čini da bi to mogla biti aktuelna opozicija. Ali opet, pokušajte zamisliti situaciju u kojoj poštanski glas nešto odlučuje u neizvesnoj trci, kao u SAD. Zamislite npr. da SNS počne da gubi rejting, i da onda na izborima stigne milion glasova poštom od kojih je većina za opoziciju. Da li bi Vučić priznao poraz na osnovu odluke tih „fantomskih glasača“?

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *