Foto: iStock
To što neki prepoznaju kao pljačku nije posledica privatizacije, već korupcije. A državna svojina je najplodnije tle za korupciju.
„Sve su živo rasprodali. Samo nas pljačkaju“ – bio bi uobičajen komentar na temu privatizacije u Srbiji dok bi se neko našao da odgovori „Ali nas mora neko da kupi! Vidiš da je sve propalo“.
Ovako verovatno izgleda jedna prosečna rasprava – na slavama, na pijaci, u kafani – o mračnoj temi „bauka privatizacije“. Temi o kojoj svi imaju mišljenje, najčešće zasnovano na nedostatku jasnih podataka o uspehu i neuspehu pojedinih procesa prodaje državne svojine, primerima dobre prakse u svetu pa i kod nas i ostrašćenoj analizi onih loših primera koje često nazivamo pljačkama. Ostrašćenost kao po pravilu dolazi iz krugova politike i onih koji na ovim temama populistički prikupljaju sitne poene. Jer retko će se čuti neki ozbiljan stručnjak – ekonomista, pravnik ili poslovni čovek da procese privatizacije ocenjuje kroz crno-belu prizmu.
Prodaja Sava Centra i duhovi tranzicije
Prodaja Centra Sava u domaćoj javnosti uzburkala je duhove socijalizma i tranzicije i zavrtela staru tezu „sve su živo rasprodali“. U prilog tezi o rasprodaji nanizali su se slučajevi prodaje imovine grada Beograda – poslovnog prostora, stanova, prodaja „Beograđanke“, a onda i sniženje i popusti na „Sava centar“.
Šta zapravo znamo o Javnom preduzeću „Sava Centar“? Da su troškovi njegovog održavanja preskupi, već godinama dotirani iz budžeta, da su potrebne ogromne investicije da bi mogao uopšte da nastavi da posluje, a tek onda beleži ikakav profit. Ovaj kongresni centar zabeležio je u 2019. i 2020. godini gubitke od 4,5 miliona evra, a procenjena vrednost neophodnih ulaganja je 50 do 70 miliona evra.
A šta znamo o državi „koja je sve rasprodala“, doskorašnjem staratelju Sava Centra? Da apsolutno nema menadžerske kapacitete da vodi objekat tog tipa, da nema sredstva da ulaže u njegovo osavremenjavanje, a nema kapacitete ni da upravlja na adekvatan način onim novcem koji joj je poveren kroz javne prihode.
Najveća greška u ovoj privatizaciji jeste što se ona nije desila mnogo ranije – dok je „Sava Centar“ vredeo mnogo više. Recimo, mogao je biti prodat deset godina ranije i 30 miliona evra ranije, koliko je od 2010. godine izdvojeno za pokrivanje gubitaka ovog preduzeća, ako je verovati procenama gradske vlasti. Onda se možda i mogla dobiti cena veća od ove poslednje snižene.
To što mi cenimo svoju kuću kao da je zlatom okovana, iako eto nema baš fasadu ali je na dobroj lokaciji, ne znači da je to njena realna tržišna vrednost. Njena vrednost je onolika koliko je neko spreman da za nju plati. I ako niko nije spreman da plati, a želimo ili moramo da je prodamo, jedino što nam preostaje jeste da prihvatimo cenu nižu od tražene.
Od poluprivatizacije do dokapitalizacije – koliko će Er Srbija koštati poreske obveznike?
Kakvi se sve problemi pojavljuju u poslovanju državnog preduzeća koje nije adekvatno i potpuno privatizovano na vreme ovih dana gledamo na primeru nacionalnog avio-prevoznika Er Srbije. Od kako je manjinski udeo u vlasništvu Er Srbije prodat arpskim partnerima, govori se i piše o subvencijama koje država i dalje preusmerava iz budžeta za funkcionisanje te kompanije. Povlašćene cene goriva kod NIS-a, otpis dugova prema aerodromu „Nikola Tesla“, razne dotacije i transferi pod netransparetnim uslovima, razlog su zašto građani Srbije još uvek ne mogu i nikada nisu mogli da kupuju karte po cenama konkurentnim sa većinom privatnih avio-prevoznika. Svu tu državnu pomoć ipak mora neko da plati, a država nije nekakav svevišnji entitet i nema baš svoje novce, nego naše, zar ne?
Na udaru krize izazvane pandemijom te priče se intenziviraju i sada se govori o mogućoj dokapitalizaciji – gde bi država ponovo izdvajala novac za spašavanje Er Srbije i tako obesmislila prethodne napore da ova kompanija posluje tržišno. Još se govori o otpuštanju radnika, kao što su učinile i brojne druge avio-kompanije koje snose teret krize i smanjenog obima poslovanja, sa razlikom što bi jedino u Srbiji država izdvajala novac da pomogne to otpuštanje (kroz otpremnine) iako na drugim poljima vodi politiku „borbe za očuvanje radnih mesta“.
Neminovna je i svakako zabrinjavajuća činjenica da će pod udarom krize mnoge privatne avio-kompanije beležiti gubitke i otpuštati radnike. Ono što razlikuje te privatne aktere od Er Srbije jeste da su oni već objavili svoje planove i programe za dalje poslovanje što omogućava onima koji zavise od njih – radnicima, podizvođačima, sekundarnim industrijama – da se prilagode i preorijentišu na druge izvore prihoda. A mi još uvek spekulišemo kada će i koliko, jedino je izvesno da hoće, Er Srbija koštati poreske obveznike.
I ne, nije ovo argument da se Er Srbija „pusti niz vodu“, ostavi na „milost i nemilost“ tržištu i krizi kao ni bilo koje drugo državno preduzeće ili imovina. To je poziv da se pod jednakim uslovima, sa zagarantovanom vladavinom prava, kao i drugi konkurenti izbori za svoju poziciju. Država može poreskim olakšicama i smanjenjem troškova poslovanja, a ne direktnim finansijskim injekcijama, da olakša poslovanje u trenucima krize, kao što bi idealno trebalo da čini i u redovnim uslovima.
Dobri i loši primeri kao sredstva političke borbe
Oni pozitivni primeri uspešnih privatizacija nekako su uvek u drugom planu, iako ih je zapravo puno i potvrđuju tezu da „mora neko da nas kupi“ da bi nam bilo bolje. Jer taj neko želi profit, želi uspešno poslovanje, za to ulaže sopstvena sredstva, ime, energiju. I ne zadržava sav profit samo za sebe, kao što se često misli, već nastavlja da ulaže sredstva u razvoj, reinvestira, kupuje novu opremu, jača kapacitete, sve ono za šta država kao vlasnik nema novca, zbog čega i oglašava prodaju. Na kraju, kada poboljša poslovanje, deo ostvarenog profita odlazi i za zapošljavanje novih ljudi i njihove plate te će i onima oko tog “vlasnika krupnog kapitala” biti bolje.
Tako su ostali namireni i uglavnom zadovoljni radnici i poslovodstvo kompanija koje spadaju među najuspešnije sprovedene privatizacije u Srbiji. Tu se pominju „Impol Seval“ – valjaonica aluminijuma iz Sevojna, cementara Kosjerić, Duvanska industrija Niš, “Merima” iz Kruševca i “Frikom” iz Padinske Skele. U pozitivne primere ulaze i privatizacije “Sojaproteina”, Fabrike ulja “Mladost” i Veterinarskog zavoda Subotica. Ipak, oni se najčešće pominju kada vlast treba da pripiše svojim rezultatima uspehe tuđeg, privatnog poslovanja.
Češće se zato govori o „24 sporne privatizacije“ koje su dobrim delom doprinele toj ideji da se svaka prodaja javne svojine završi malverzacijama, korupcijom, sudskim predmetima.
Sve o spornim privatizacijama na jednom mestu – novo istraživanje CINS-a “Istina o 24 slučaja”
Kovanica „pljačkaška privatizacija“ služila je kao slogan, po pravilu opozicionim strankama, i ovim i onim. Na talasu borbe protiv tih „pljački“ i „tajkuna“ koji su „pokrali sve“, prvo iz opozicionih redova današnja vlast u Srbiji i jeste došla do pozicija moći da sada ona rasprodaje sve što su nam dedovi ostavili. I sadašnja opozicija na istim tim sloganima pokušava da skupi političke poene.
Ali to što neki prepoznaju kao pljačku nije posledica privatizacije, već korupcije. A državna svojina je najplodnije tle za korupciju.
Ne bi bilo ništa sporno ni „pljačkaško“ u tome da se privatizuje državna svojina i kompanije izađu na tržište, kada bi ono zaista bilo slobodno, kada bi postojala vladavina prava i ravnopravni uslovi za sve učesnike tržišne utakmice, bez mešanja države ili bilo koje vlasti.