Šta nedostaje u raspravi o abortusu?
Petar Mitrović

Student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Tvrditi da je abortus moralno dozvoljen/zabranjen nije isto što i tvrditi da abortus treba/ne treba da bude zakonski dozvoljen/zabranjen.

 

Odluka Ustavnog suda Poljske kojom se dodatno ograničava pravo žena na prekid trudnoće poslužila je kao povod da se strasti još jednom podignu oko starog pitanja: da li, i pod kojim uslovima, abortus treba da bude dozvoljen?

Iako većina država sveta dozvoljava abortus pod određenim uslovima, čini se da je javno mnjenje i dalje podeljeno, doduše, manje nego u prethodnim decenijama. Ako se pouzdamo u IPSOS-ovo globalno istraživanje o stavovima prema abortusu, gotovo 70% odraslih smatra da abortus treba zakonom dozvoliti. Sa druge strane, svega 5% ispitanih zalaže se za apsolutnu zabranu abortusa. I dok ovakvi podaci jesu ohrabrujući za zagovornike prava na abortus, detaljniji pregled rezultata istraživanja daje malo drugačiju i složeniju sliku: od 70% ispitanih koji podržavaju pravo na abortus, 44% smatra da on treba da bude dozvoljen na zahtev žene, dok preostalih 26% podržava prekid trudnoće samo u određenim slučajevima (npr. silovanje). Iako je značajno da se ogromna većina slaže oko stava da je apsolutna zabrana abortusa neopravdana, jasno je da smo daleko od bilo kakvog globalnog konsenzusa.

Uzimajući u obzir ovakve rezultate, razumno je pretpostaviti da će rasprave o moralnom i pravnom statusu abortusa obeležiti i naredne decenije. Ipak, ovakve rasprave uglavnom pate od nekoliko velikih mana, od kojih je glavna verovatno ta da nijedna strana ne poznaje određene konceptualne distinkcije kao i da obe strane operišu sa nejasno određenim konceptima. Budući da ključni koncepti nisu dovoljno određeni, početne pozicije obe strane izazivaju sumnju u pogledu toga šta je to što se zapravo tvrdi. Na kraju, samim tim što početne pozicije nisu dovoljno određene, nije jasno koji zaključci iz njih slede, niti je moguće utvrditi koji (protiv)argumenti se mogu koristiti u prilog (ili protiv) određene pozicije.

 

Ljudsko biće ili nešto drugo?

U javnim raspravama o moralnosti abortusa, veoma često ćemo se susresti sa terminima poput: ljudski život, ljudsko biće ili ljudski organizam. Tako, tipičan zagovornik pro-life pozicije će se pozivati na doktrinu o “svetosti ljudskog života”, kao i na intuitivan moralni princip da je pogrešno ubijati ljudska bića. Sa druge strane, neko ko zagovara pro-choice poziciju će se neretko pozivati na isti moralni princip i tvrditi da ljudski embrion/fetus nije ljudsko biće ili da ljudski život počinje kasnije tokom gestacije. Drugim rečima, isti moralni princip će poslužiti za opravdanje dijametralno različitih pozicija.

Uzrok ove, na prvi pogled bezizlazne situacije, treba pronaći u činjenici da (1) zagovornici obe pozicije uglavnom ne definišu šta podrazumevaju pod ljudskim bićem, te da (2) polaze od pretpostavke da i druga strane operiše istom definicijom.

Posledice terminoloških nesuglasica su nekada posebno pogubne za zagovornike pro-choice pozicije koji su naizgled primorani da zastupaju anti-naučne stavove. Naime, kao odgovor na konstataciju pro-life zagovornika da je embrion/fetus ljudsko biće ili ljudski organizam, veoma često se može čuti tvrdnja da embrion/fetus nije ništa drugo do “grupica ćelija” sa ljudskom DNK koja se može opravdano usporediti sa kancerogenim ćelijama. Međutim, biološka je činjenica da je embrion/fetus ljudski organizam u ranom stadijumu razvoja; skup kancerogenih ćelija, sa druge strane, nije i nikada neće biti ljudski organizam. Isto tako, može se čuti tvrdnja da ljudski život ne počinje neposredno nakon fertilizacije, već u nekom kasnijem periodu, a kao granica se najčešće pominje početak drugog trimestra. Kao i sa prethodnim, nesporna je činjenica da jedinka vrste Homo sapiens svoj život i dalji razvitak počinje po fertilizaciji; koliko god da se embrion/fetus razlikuje od paradigmatičnog primerka ljudske vrste, to ne utiče na njegov biološki status kao pripadnika iste te vrste.

Ukoliko je sve prethodno tačno, zašto pro-choice zagovornici nekada zastupaju tvrdnje koje se veoma lako mogu opovrgnuti? Intuitivno, rekao bih da je odgovor krajnje jednostavan: zato što pogrešno misle da njihova pozicija ne može da opstane ako se embrionu/fetusu prizna status ljudskog organizma. No, istina je potpuno drugačija.

Pod jedan, razrešenje dileme nije nužno zavisno od pitanja kada ljudski život počinje, odnosno od kog trenutka embrion/fetus kao ljudski organizam počinje da postoji; umesto toga, mnogo je smislenije dilemu definisati kao: od kog trenutka počinje da postoji biće koje bi bilo pogrešno ubiti? Ukoliko to biće treba izjednačiti sa svakom jedinkom ljudske vrste, uključujući tu i embrione/fetuse – zašto? Ukoliko ne treba – zašto ne treba? Bilo kako bilo, na ovaj način pitanje humanosti embriona/fetusa i ultimativnog početka ljudskog života postaje drugorazredno. Iako je možda tačno da je moralno pogrešno ubiti svaku ljudsku jedinku, taj stav se ne može braniti jednostavnim pozivanjem na činjenicu da je neko pripadnik ljudske vrste.

Drugo, ukoliko je nekoliko poslednjih decenija razvoja moralne filozofije iznedrilo bilo kakav zaključak, to je da je veoma teško braniti ideju o moralnoj posebnosti svih jedinki vrste Homo sapiens. U skladu sa time, danas najbolje verzije pro-choice argumenata odbacuju doktrinu o “svetosti ljudskog života” i zastupaju tezu da je moralno zabranjeno ubiti samo ona ljudska bića koja su moralni agenti (ličnosti, racionalna bića, itd). Iako je tačno da su svi, nama poznati, moralni agenti pripadnici ljudske vrste, koncept moralnog agenta je nezavisan od koncepta ljudskog bića. Zbog toga gotovo niko od filozofa koji brane opravdanost abortusa nema problem da prihvati da je embrion/fetus jednako čovek kao i bilo koja odrasla osoba.

 

Moralnost vs. legalitet

Tvrditi da je abortus moralno dozvoljen/zabranjen nije isto što i tvrditi da abortus treba/ne treba da bude zakonski dozvoljen/zabranjen. Prva tvrdnja razmatra in abstracto moralnost određenog ponašanja, dok se druga bavi pitanjem opravdanosti državne intervencije u cilju sprečavanja takvog ponašanja (tzv. politička moralnost). Drugačije rečeno, prva tvrdnja sadrži sud o moralnoj opravdanosti nekog ponašanja, dok se druga zasniva na (ne)postojanju moralnih razloga koji opravdavaju državnu intervenciju u vidu zabrane ili legalizacije. Jednostavan primer: gotovo svako će se složiti da je prevara u braku moralno pogrešna, ali su retki oni koji bi zahtevali da država sankcioniše takvo ponašanje.

Iako je ova distinkcija relativno jednostavna i intuitivno bliska mnogim ljudima, ona se prečesto zaboravlja u raspravama o abortusu. Tako, pro-life zagovornici svoju poziciju uglavnom zasnivaju na argumentima usmerenim na to da pokažu da je abortus moralno zabranjen. Ne zalazeći u razmatranje takvih argumenata, jasno je da oni nisu dovoljni da opravdaju radikalno zadiranje u privatni život žena. Ako takvi argumenti nešto i dokazuju, onda je to samo da postoji principijelna moralna obaveza na strani žena da ne čine abortus, jednako kao što postoji i moralna obaveza ljudi u monogamnim vezama da ne stupaju u seksualne i emotivne veze sa drugima. Sa druge strane, ukoliko pro-life zagovornici žele da odbrane svoju poziciju, neophodno je pokazati ne samo da je abortus moralno pogrešan, već moraju da ponude dovoljno jake argumente koji bi opravdali takvu vrstu državne intervencije. Drugim rečima, odbrana moralne pro-life pozicije je samo prvi neophodan korak u odbrani legalističke pro-life pozicije.

Kao što je opšte poznato, liberalno zakonsko rešenje zastupljeno u mnogim zemljama najvećim delom nije posledica dubokoumnih rasprava analitički orijentisanih moralnih filozofa. Ako se nešto može smatrati razlogom široko definisanog prava na abortus, to je svakako neposredno iskustvo sa katastrofalnim posledicama do kojih prohibicija dovodi (deca koja odrastaju neželjena i u neprimerenim uslovima, negativan uticaj na živote žena, nelegalni abortusi sa stostruko većim stopama smrtnosti, itd). Upravo zahvaljujući tome što se pozivaju na katastrofalne posledice prohibicije, argumenti pro-choice zagovornika nisu podložni kritici da zanemaruju distinkciju između moralnosti i legaliteta. No, to ne znači da pro-choice zagovornici nikada ne zaboravljaju na nju. Naime, nije retkost da se neko ko dovede u pitanje moralnu opravdanost abortusa automatski proglasi za zagovornika legalističke pro-life pozicije. Čak ni akademska zajednica nije uvek imuna na ovakve greške. Profesor emeritus Don Markiz (Don Marquis) – autor antologijskog rada Why Abortion Is Immoral (1989) u kome je ponudio čuveni sekularni argument protiv moralnosti abortusa – svojevremeno je i sam bio meta optužbi koje nisu uzimale u obzir distinkciju između moralnosti i legaliteta.

Ako se neka pouka može izvući iz ovoga, to je da predrasude treba ostaviti po strani, a trud usmeriti na pažljivo slušanje sagovornikovih argumenata i pojašnjavanje međusobnih razlika. Onog trenutka kad su ključni koncepti dovoljno određeni a moralnost-legalitet distinkcija jasno izražena, razumno je očekivati da će mnogi problemi nestati. Iako je malo verovatno da će ovakve diskusije uticati na zakonska rešenja, sasvim je sigurno da će se voditi i u narednom periodu. A ako već moraju da postoje, svakako je bolje imati minimalnu polaznu osnovu za smislenu debatu.

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *