Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Nedavno je u skupštinsku proceduru upućen novi rebalans budžeta za ovu godinu. Prvi rebalans bio je usvojen u aprilu, nakon uvođenja vanrednog stanja i usvajanja paketa ekonomskih mera za prevazilaženje krize izazvane koronom. Sada stiže novi rebalans, koji u odnosu na prethodni predviđa rast prihoda, ali i mnogo veći rast rashoda, a shodno tome i viši deficit.

 

Donošenje novog rebalansa budžeta nije ništa novo ili neuobičajeno, pogotovo imajući u vidu dosta nesigurne procene ekonomskih kretanja pod uticajem zdravstvene situacije, ali i vrste državne podrške privredi. Kako se približava kraj godine, tako je moguće jasnije videti koliki je prvi uticaj krize na privredu, a time i na javne prihode, te koliki su troškovi usvojenih državnih mera, kao i njihov uticaj na rashode. 

 

Prihodna strana – malo bolje nego što se očekivalo

Kada pogledamo ukupne budžetske prihode, na njih su prvenstveno uticaj imala privredna kretanja. Ekonomske mere Vlade, kao što su odlaganje plaćanja socijalnih doprinosa i poreza na zarade, prvenstveno su imala uticaj na budžetske rashode. To zvuči paradoksalno, ali je jasno kada vidimo da to nisu prihodi budžeta, već PIO i RFZO, kao i gradova i opština koji dele prihode od poreza na zarade sa državnim budžetom, ali kojima pripada najveći deo ovih prihoda. Država se odlučila da iz budžeta transferima nadomesti deo ovih izgubljenih prihoda – i eto povećanja budžetskih rashoda.

Ukupni budžetski prihodi manji su za oko 25 milijardi dinara u odnosu na projekcije iz budžeta, ali veći za preko 45 milijardi u odnosu na projekcije iz prvog rebalansa. Ovo znači da su privredna kretanja mnogo bolja nego što se to na proleće procenjivalo – ovo je dobra vest ne samo za budžet, već i za sve nas jer to znači manje otpuštanja i drugih problema. Jedini poreski oblik čija je naplata zaista podbacila za sada jeste porez na dodatu vrednost (PDV), dok su ostali poreski prihodi na nivou ili iznad prvobitnog rebalansa.

Prvobitni budžet za 2020. i dva rebalansa budžeta, u milijardama dinara. Izvor: Ministarstvo finansija.

 

Rashodna strana – nezapamćeni deficit od 4 milijarde evra

Rashodna strana je gotovo u potpunosti pod uticajem mera Vladine ekonomske politike. Odmah upada u oči da je novi rebalans povećao rashode države za gotovo 150 milijardi dinara u odnosu na april, koji je već predviđao rast rashoda od 290 milijardi u odnosu na prvobitni budžet. Ovo je dovelo do nezapamćenog nivoa deficita, koji će iznositi preko 480 milijardi dinara ili preko 4 milijarde evra, što je preko 7% BDP-a. 

Do sada je najviši zabeleženi deficit bio 2014. godine kada je iznosio nešto preko 6% BDP-a. Ovo će imati direktan uticaj na rast javnog duga koji je na početku godine iznosio 24,4 milijarde evra, dok bi sada trebalo da skoči na oko 28,5 milijardi. Prema tome, dok je javni dug krajem 2019. iznosio oko 53%, na kraju ove godine iznosiće oko 62,6% BDP-a, što je prelazak preko magične granice za visinu javnog duga. To ne znači da će se Srbija odmah naći u lošoj poziciji, ali neophodno je da budžetski deficit u narednoj godini bude značajno niži od procenjene stope ekonomskog rasta, da bi nivo javnog duga u odnosu na BDP počeo da se smanjuje.

Kada se pogledaju pojedinačni rashodi u odnosu na rebalans iz aprila, najveći rast zabeležen je na kontu subvencija, za oko 75 milijardi dinara. Ovo je posledica mera isplate novog kruga dela minimalne zarade zaposlenima u privredi (oko 35 milijardi više), i transfera novca putarskim preduzećima za održavanje i izgradnju puteva što se isto knjiži pod subvencijama (oko 25 milijardi više), kao i nekih novih sektorskih pomoći (npr. subvencije za hotelijersku industriju).

Drugi veliki rast rashoda nalazi se na kontu kapitalnih rashoda, koji su se posle velikog kresanja u aprilu zapravo vratili na predviđeni nivo sa početka godine. Ova sredstva namenjena su izgradnji infrastrukture, kao što su putevi i pruge, tako da iza njih ostaju neka opipljiva dobra koja imaju uticaja na privlačenje privatnih investicija jer se otklanjaju postojeća infrastrukturna uska grla. Takođe, ovi rashodi imaju i jasno anticiklično dejstvo – upošljava se domaća kooperativa i nabavljaju proizvodi iz građevinske industrije, što sve podstiče zaposlenost na kratak rok i utiče na ekonomski rast. Ova promena nakon prinudne obustave investicija iz aprila jeste dobra – pod uslovom da se radovi izvrše blagovremeno i kvalitetno i po pravim, a ne naduvanim cenama.

 

Neuobičajeni budžet za neuobičajene prilike

Visok budžetski deficit u ovakvim prilikama koje su imale nezapamćeni uticaj na privredu nije nešto što je nezapamćeno ili neviđeno – i druge zemlje imale su slične pakete pomoći svojim privredama kao i Srbija, i shodno tome visoke deficite. Ali kod nas su neke od ovih mera bile pogrešno koncipirane, što ih je učinilo mnogo skupljima i manje efikasnima. 

Ovde možemo da izvdvojimo meru podrške od po 100 evra svim punoletnim licima, među njima i onima kojima ta pomoć nije potrebna, umesto da se ta sredstva podele samo onima sa niskim prihodima, uključujući i one koji su nedavno ostali bez posla. Drugi primer jeste drugi talas isplate dela minimalnih zarada – dok je prvi talas ove pomoći morao da bude brz da bi bio blagovremen, usled čega nije smelo da se gubi vreme na proveru finansijskih podataka firmi, ova pomoć bila je isplaćena i preduzećima kojima su smanjeni, ali i onima kojima su povećani prometi. 

Do drugog talasa ove pomoći bilo je dovoljno vremena da se proceni kome zaista treba pomoći, a kome ne, imajući u vidu finansijske pokazatelje preduzeća kao što je pad prometa. Ovakav pristup “svima podjednak”’ učinio je da je konačna cena paketa pomoći bila značajno viša nego bi mogla da bude, a to ćemo svi mi zajedno otplaćivati u narednim godinama.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *