Foto: iStock
Izborni haos po svemu sudeći može da potraje i do kraja nedelje, ali je jedno sigurno ‒ ishod izbora biće razočaranje za mnoge, bez obzira na to ko pobedi.
Svi koji su mislili da je najveća kolektivna anksioznost bila čekanje finalnog razrešenja serije Game of Thrones verovatno se nisu nadali ovako neizvesnoj završnici američkih predsedničkih izbora. Umesto da manje-više jutro nakon glasanja budemo načisto sa tim ko sedi u Ovalnoj kancelariji, i Džo Bajden i Donald Tramp moraće da se strpe dok se svi glasovi, uključujući i ogroman broj glasova poslatih poštom, propisno prebroje. Izborni haos po svemu sudeći može da potraje i do kraja nedelje, ali je jedno sigurno ‒ ishod izbora biće razočaranje za mnoge, bez obzira na to ko pobedi. Kao i 2016. godine, javnost van Sjedinjenih Američkih Država pita se šta tačno Amerikanci vide u dva kandidata za koja glasaju, pa je stoga dobro, dok čekamo rezultate, porazmisliti o očekivanjima različitih glasači i koliko će se ta očekivanja ispuniti. Nemoguće je ipak savršeno izmeriti očekivanja glasača ili njihove razloge za odabir nekog kandidata, ali s ovim zadrškama na umu moguće je donekle predvideti čemu se zapravo nadaju glasači oba kandidata.
Da počnemo sa onima koji su glasali za Bajdena. Ako bismo hteli ugrubo da klasifikujemo, mogli bismo ih prema očekivanjima podeliti u idealiste, radikalne i realiste.
1) Idealisti: u ovu grupu spadaju svi oni koji su za Bajdena glasali što iz iskrenih simpatija prema njemu, što zbog toga što im se zaista dopada njegova platforma. Džo Bajden je godinama uspešno radio na izgradnji imidža “običnog Džoa”, sasvim običnog Amerikanca koji ima empatije za sve sa kojima se sretne. Iako se iz perspektive ideala demokratije čini da je nevažno koliko je neki kandidat “simpatičan”, ovo jeste jako bitno. Uprkos optužbama za seksualno uznemiravanje i neprimereno ponašanje, plagiranje govora britanskog političara i generalne sklonosti ka gafovima, Bajden i dalje uliva poverenje i sliku stabilnosti delu birača. Dodatno, uspeo je i da izgradi imidž “umerenog” kandidata sa platformom koja vuče ka centru ideološkog spektra i sa kojom mogu da se pomire i levica i desnica.
Za birače u ovoj grupi neće biti velikog razočaranja ukoliko su glasali zbog Bajdenove ličnosti. Bajden je toliko dugo u politici da je gotovo sigurno da ono što su birači do sada zaključili o njegovoj ličnosti jeste ono što će i dobiti. Što se tiče njegove platforme, tu su ipak stvari malo drugačije. Iako je dugo gradio karijeru kao centrista/umeren/middle-of-the-road političar, njegova predsednička platforma je ipak malo drugačija. Toliko drugačija da je neki nazivaju i “najprogresivnijom platformom” do sada. Nekoliko godina besplatnog fakulteta, oštriji porezi na najbogatije, reforma rada policije, mnogo više sredstava za zelenu energiju i osnovne škole samo su neke od Bajdenovih aktuelnih ideja. Podosta progresivno, zar ne? Iako je Bajden tokom duge senatorske karijere i glasao za neke republikanske predloge, danas je situacija dosta drugačija. Ako se birači nadaju istinski umerenom demokrati, kao što ih je bilo u Senatu 1990-ih, sledi gotovo sigurno razočaranje.
2) Radikalni: ovde bismo mogli da svrstamo, između ostalog, sve razočarane glasače Bernija Sandersa koji su glasali za Bajdena iz načelno dva razloga. Prvi je više negativna selekcija: Bajden nije Tramp. Aktuelni američki predsednik je u očima progresivne levice postao nešto nalik mešavini Musoliniji i Belzebuba, pa je Bajden očigledan izbor. Toliko očigledan da su spremni bili i da zanemare to da se Bajden ponosio upravo time da može pokupiti Trampove glasače zato što je umeren. Za ovaj deo glasača razočaranja neće biti za vreme Bajdenovog mandata iz proste činjenice da je s vlasti makar skinut neko za koga smatraju da je narušio temelje američke demokratije.
Drugi načelni razlog je već pomenuta izuzetno progresivna platforma. Bajden nije Berni Sanders, ali je njegova platforma dosta bliska onome što je predlagao Sanders. Ipak, i za ove glasače takođe postoji velika šansa za razočaranje. Pitanje je koliko će progresivne predloge biti moguće sprovesti ukoliko republikanci i dalje budu kontrolisali Senat (što za sada deluje izvesno). Američki zakonodavni sistem je spora mašina, što znači da predsednik ipak nije svemoguć i nema magični štapić da sprovede sve što je obećao. Dodatno, pandemija je podosta naštetila američkoj ekonomiji, što otežava sprovođenje platforme koja zahteva zaista velike federalne izdatke.
3) Realisti: glasači koji nisu odmah odlučili da glasaju za Bajdena po svaku cenu, ali im se na kraju ipak učinio kao bolja opcija. Ova odluka je verovatno produkt toga što je Trampova ličnost zaista uspela da polarizuje javnost, ali i različitih kontroverznih odluka koje je Trampova administracija donela. Besni tvitovi i neuobičajen odnos prema stranim liderima, novinarima i čak članovima sopstvene administracije jasno gura ljude ka Bajdenu, koji deluje kao sigurnija opcija. Ovi birači ne veruju da je Tramp baš najgore zlo koje je zadesilo Ameriku, ali vide da je, od kada je on na vlasti, politička atmosfera zaista postala toksična, što je samo naglašeno velikim brojem nedavnih nasilnih protesta u američkim gradovima.
Njihova očekivanja od Bajdena su umerenija pa je samim tim i već šansa da će ona biti ispunjena. Bajden će gotovo izvesno polagati više nade u održavanje odnosa sa saveznicima u Evropi, manje će biti spreman da se raspravlja na Tviteru, ali će neke stvari ostati nepromenjene u odnosu na Trampa. Oštar odnos prema Kini će biti konstanta ko god bude bio u Beloj kući, a uprkos Bajdenovim kritikama, nejasno je kako će se odgovor na pandemiju drastično promeniti ukoliko on pobedi.
Šta se događa sa svima koji su glasali za Trampa? Tu bismo takođe mogli da uočimo sličnu segmentaciju glasača i u nekoj meri predvidimo koliko će biti razočarani.
1) Idealisti: glasači koji su istinski vernici u trampizam, specifičan miks desnog populizma sa američkim šmekom. Ovo su često glasači koji su nekada glasali i za Obamu, a koje je Hilari Klinton 2016. godine izgubila. Globalizacija je loša, kao što je loša i potpuno slobodna trgovina, Amerika treba više da se posveti unutrašnjim pitanjima i da gleda da što više zaustavi priliv migranata iz celog sveta ‒ samo su neki od postulata Trampovog pristupa koji ima smisla ovim glasačima, koje bismo mogli da pozicioniramo najviše u državama koje su izgubile veliki broj poslova proteklih godina. Oni su ti koji su od Trampa očekivali povratak radnih mesta, kao i borbu protiv problema kao što je velika zavisnost od opioda.
Nakon prvog mandata, očekivanja ovih glasača bi mogla da se podvedu pod “pomešano”. Kao glavni krivac za ekonomske probleme je označena Kina, a iako jeste bilo nekoliko simboličnih gestova da se neke američke kompanije “vrate kući”, nema nekog značajnijeg pomaka za sve one koji su izgubili poslove prethodnih decenija, čemu pandemija nije naročito pomogla. Ipak, pre korona virusa, ekonomija je zaista beležila gotovo rekordnu zaposlenost na mesečnom nivou. Debata još traje oko toga da li je to Trampova zasluga ili je dobra ekonomija zaostavština predsednika Obame, ali deluje izvesno da bi ekonomija bila veliki Trampov adut kod ovih glasača da pandemija nije pokvarila računicu.
U slučaju drugog Trampovog mandata, ova grupa glasača očekivaće apsolutno isto – borbu za američke ekonomske interese.
2) Radikalni – u ovoj grupi bili bi svi ljudi koji ne samo da žele da neko vrati poslove u Mičigen, već ljudi koji MAGA viđenje sveta osećaju duboko u sebi, ali i oni fascinirani Trampovom ličnošću. U ovu grupi bi upali i pojedini konzervativci koji su od početka raširenih ruku dočekali Trampa, iako nije slika i prilika konzervativnog republikanca, ponajviše zbog oštrog stava prema migraciji. Tu su i pristalice QAnon zavere, koji iz posebnih razloga daju podršku Trampu, ali i evangelisti.
Oni koji podržavaju Trampa zato što je jednostavno Tramp i uzvraća udarce svima, teško će biti razočarani. Ako ste opčinjeni njegovom pojavom, lako ćete pronaći izgovor za gotovo sve što radi, bilo dobro ili loše, tako da ova grupa sigurno neće biti razočarana šta god uradio. S druge strane, konzervativci su se tokom mandata više puta opekli na Trampove poteze, ali ga je iskupila činjenica da je imao neverovatnu sreću da nominuje čak troje sudija Vrhnovnog suda koji Ustav tumače baš kako konzervativci vole. Neki od konzervativaca, poput En Kolter, ipak su okrenuli leđa Trampu nakon nesprovođenja oštrijih mera prema migrantima, a deluje da ih slična razočaranja očekuju i u slučaju narednog mandata aktuelnog predsednika.
3) Realisti: kao i u slučaju slične grupe Bajdenovih glasača, ljudi koji su umereno entuzijastični oko glasanja za Trampa su oni koji su najviše razmišljali da li je u pitanju kandidat za kojeg vredi glasati. Tu su umereni republikanci, kojima se sigurno ne dopada njegova retorika i stil, ali vole Trampovo insistiranje na niskim porezima i deregulaciji različitih delova ekonomije. Pored umerenih republikanaca, u ovu grupu spada i deo libertarijanaca. Pored podrške za Trampov pristup ekonomiji, oni podržavaju i načelnu ideju neintervencionizma u drugim zemljama i ostavljanje što šireg prostora delovanja preduzetnicima.
Da li će oni biti razočarani mogućim Trampovim drugim mandatom? Iako je uspeo da progura reformu poreskog sistema, mnoge reforme na koje republikanci čekaju godinama (čitaj: Obamacare) ipak nisu realizovane. Američka demokratija nije takva da samo zato što predsednik nešto poželi, to mora i da se ostvari, ali za sada deluje da su republikanci zadovoljni načinom na koji je vodio ekonomiju i donetim merama protiv pandemije. Što se tiče libertarijanaca, porezi i deregulacija su dobri znakovi, ali je budžetskim deficitom Tramp pokazao i da nije baš šampion fiskalnog konzervativizma. Iako načelno neintervencionista, njegova administracija je uložila velika sredstva za odbranu, a libertarijanci nisu bili ni fanovi Trampovih kritika na račun društvenih mreža i poziva za njihovu regulaciju. Naročito nakon izbora, Tramp će bez sumnje nastaviti da vodi krstaški rat protiv Tvitera i Fejsbuka, dok je ekonomski uticaj korona virusa otežao bilo kakav izbalansirani federalni budžet kakav bi libertarijanci priželjkivali.
Ko god da se nađe u Beloj kući nakon izbornog procesa (koji će bez sumnje potrajati još neko vreme), neće moći da ispuni sve želje glasača, naročito zato što one dolaze od raznolikih grupa. Možda je upravo u tome i caka trajnosti američke demokratije ‒ predsednik ne može baš sve da učini, kao što to ne može ni Senat, kao što to ne može ni Vrhovni sud. Porazno za one koji polažu nade u to da predsednik ispuni baš njihove zahteve, ali utešno za sve one koji se nakon četiri godine pronađu u manjini.
Autorka