Foto: iStock
Ovaj potez bio je početak posmatranja novca ne kao ekonomskog, nego kao političkog fenomena, što je imalo svoje kasnije posledice u politici državnih investicija.
Kreiranje jugoslovenske države bilo je praćeno i kreiranjem zajedničke valute, imajući u vidu veliki broj valuta koje su korišćene na teritoriji Jugoslavije. Postoje brojne sličnosti i razlike dveju valutnih unifikacija nakon Prvog i Drugog svetskog rata, a slični problemi su rešavani na prilično drugačije načine.
Prva valutna unifikacija
Po završetku Prvog svetskog rata jedno od prvih pitanja (pored toga gde se nalaze granice nove države) bila je i valutna unifikacija. Tokom rata teritorija Srbije bila je okupirana od strane Austrougarske i Bugarske, koje su tokom okupacije zahtevale da zakonsko sredstvo plaćanja na teritoriji kojima su upravljale budu njihove valute – kruna i lev. Pored toga, u novu državu Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ušle su i teritorije na kojima je bila korišćena isključivo kruna, a koje su bile deo dotadašnje Austrougarske, kao i teritorija Crne Gore gde je bila korišćena naionalna valuta perper.
Najlakše su bile zamene perpera i leva za dinare, jer je količina ovog novca bila prilično mala. Crna Gora je imala nerazvijenu privredu i tokom rata nije štampala novac, dok su levi u Srbiji ušli isključivo kao novac tokom okupacije, a ekonomska aktivnost tokom rata bila je zamrla jer su gotovi svi radno sposobni muškarci bili na frontu ili u zarobljeništvu. Levi su zamenjeni u dogovoru sa bugarskom centralnom bankom, prema važećem deviznom kursu između ove dve valute. Zamena perpera za dinare rađena je direktno – umesto predratnog deviznog kursa od 9 perpera za 10 dinara, do sume od 5.000 dinara perperi su menjani po kursu 1:1, a za sumu višu od 5.000 dinara po kursu 1:2.
Međutim, najkompleksnije pitanje bila je zamena kruna za novu valutu. Kruna je nakon rata ostala sredstvo plaćanja u krajevima koji su bili deo Austrougarske (Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, Bosna i Hercegovina) ali ih je bilo i u Srbiji jer su bile nametnute kao jedino zakonsko sredstvo plaćanja tokom okupacije. Dok je pre rata kurs iznosio 1,05 dinara za 1 krunu, tokom okupacije je Austrougarska uvela obavezan kurs od 2 dinara za jednu krunu, čime je oborena kupovna moć stanovnika u okupiranoj Srbiji za polovinu, dok je ta razlika direktno išla u korist okupatora. Sam tok rata imao je veliki uticaj na odnose dinara i krune. Dok su sve zemlje morale da pribegnu inflatornom finansiranju ratnih troškova štampanjem novca bez podloge u zlatu, zemlje Antante su mogle da računaju na mnogo veće resurse iz svojih kolonija kao i na kredite iz SAD, dok su zemlje Centralnih sila morale da se okrenu samo štampanju novca bez pokrića i pljačkanju okupiranih teritorija. Zato je austrougarska kruna na kraju rata izgubila oko 60% svoje predratne vrednosti, a britanska funta samo oko 9%. Srbija je tokom rata uspela da sačuva kurs od 88 franaka za 100 dinara jer nije mogla da štampa novac bez pokrića. Kao zemlja koja je bila direktno okupirana od strane vojske, pretpostavljalo se da niko neće želeti da prima dinarske novčanice pa se država finansirala uzimanjem zajmova od strane ratnih saveznica (po 500 miliona franaka od Francuske, Britanije i SAD). Ovo se vidi iz ukupne novčane mase, koje je 1913. iznosila 103,2 miliona; potom 297,8 miliona 1915. godine i 340,6 miliona na kraju rata 1918. godine.
Nakon kraja rata, krune i dalje ostaju sredstvo plaćanja na teritoriji gde su bile korišćene. Austrijska centralna banka je ipak nastavila da inflatorno štampa krune, koje su potom ulazile u privredni promet i izvan teritorije Austrije, čime je praktično inflacija bila izvožena u okolne zemlje (Mađarsku, Kraljevinu SHS, Čehoslovačku, Poljsku i Rumuniju). Pad vrednosti krune usled besomučnog štampanja vidljiv je iz berzanskog kursa: u januaru 1919. bilo je potrebno 17,09 kruna za 1 dolar, a januaru 1920. čak 271,4 kruna. Da bi se ovo sprečilo, sve pomenute zemlje izvršile su markiranje kruna – na novčanice koje su se nalazile na njihovoj teritoriji bio je stavljan žig (najčešće je to bio običan mastiljavi pečat). Markirane novčanice bile su smatrane domaćom valutom i mogle su se nesmetano koristiti u plaćanjima, ali nemarkirane novčanice smatrane su za inostranu valutu i morale su da se menjaju za domaću valutu (u našem slučaju dinare ili markirane krune). U SHS je počelo sa markiranjem kruna decembra 1918, dakle samo par nedelja nakon proglašenja nove države, a proces je bio završen do kraja januara 1919. U praksi ovaj proces nije bio savršen: bili su korišćeni razni pečati, pa niko nije znao da li su njegove krune validno markirane ili nisu, a i sam običan mastiljavi pečat bilo je moguće lako falsifikovati, usled čega je i dalje dolazilo do priliva kruna iz Austrije, Mađarske i drugih država. Usled toga, od novembra 1919. do januara 1920. bilo je izvršeno markiranje kruna: na novčanice je sada bila zalepljena specijalna markica. Prilikom markiranja, država je raspisala obavezni zajam od 20% za finansiranje deficita – ova suma se zadržavala kao zajam uz kamatnu stopu od 1% na pet godina, koji je isplaćen kasnije iz budžeta kada se ekonomsko stanje stabilizovalo. Ova mera nije bila popularna, verovatno zato što se nije verovalo novim vlastima da će novac zaista vratiti, ali je bila primenjena i u drugim državama regiona koje su imale problema sa viškom kruna u opticaju. U zemlji je i dalje vladao dvovalutni sistem: u Srbiji i Crnoj Gori porez i državni rashodi plaćani su u dinarima, a u prečanskim krajevima u krunama. Privatna lica mogla su međusobno da plaćaju kako žele.
Glavno pitanje prilikom valutne unifikacije bilo je pitanje kursa zamene između postojećeg dinara i krune (druga, važna ali ipak sekundarna pitanja bila su kako će se nova valuta zvati i ko će biti njen emitent: država ili Narodna banka). Oko ovoga su se lomila brojna koplja – od predloga da kurs zamene krune za dinare bude 10:1, do predloga da bude 1:1 koliko je iznosio predratni kurs. Ovaj drugi predlog ignorisao je ogromnu krunsku inflaciju u zemlji usled štampanja novčanica bez podloge u Beču i Budimpešti, dok je ovaj prvi nju prenaglašavao. Interesantno je da su ovakvi predlozi dolazili više iz političkih nego iz ekonomskih krugova. Na primer, slovenački ekonomista Milko Brezigar je još na sednici Privrednog odbora Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u oktobru 1918. smatrao da treba žigosati samo 15-20% ukupnih kruna u zemlji, što bi značilo njihovu konverziju po kursu 5-6 kruna za dinar, usled šestostrukog rasta krunskih cena u zemlji. Hrvatski ekonomista Ivo Belin imao je slično mišljenje iz istih razloga, tvrdeći da finansiranje valutne unifikacije mora da padne na vlasnike krunskih novčanica preko kursa zamene jer za povećanje količine kruna u opticaju nije kriv niko drugi nego centralna banka koja izdaje krune. Tvrdio je da je ovo pravedno rešenje i iz distributivnih razloga, jer su prečanski krunski krajevi bogatiji od dinarskih krajeva koji su još bili i opustošeni ratom. Dodatno, predložio je i porez na ratne bogataše koji bi pomogao u finansiranju ovog poteza.
Istovremeno, Beogradska berza, osnovana 1894. godine, nesmetano je radila i na njoj su menjane krune za dinare prema kursu koji je zavisio od ponude i tražnje, što je bio slučaj i na berzi u Zagrebu. Za razliku od danas, država nije preko Narodne banke učestovala na deviznom tržištu te nije ni mogla da utiče na nivo kursa. Kurs krune iznosio je 2,7 za dinar sredinom februara 1919. (što je 2,5 meseca od proglašenja nove države) ali je stalno slabio, što je razumljivo imajući u vidu priliv novih kruna preko granice i problema sa markiranjem. U novembru kurs prelazi 3 krune za dinar, da bi dostigao čak 4,5 početkom decembra. Na kraju godine kurs je iznosio 4 krune za dinar, što je bio i zvanični državni predlog kursa konverzije. Uveden je novi dinarsko-krunski novac zarad konverzije koji je postao zvanično sredstvo plaćanja: novčanice ove nove valute imale su oznake i u dinarima i u krunama, sa odnosom 4:1, tako da je novčanica istovremeno imala natpis od 100 dinara i od 400 kruna. Stari novac menjan je al pari, dinar za dinarske vrednosti, a krune za krunske vrednosti. Iako je ovo bukvalno imalo isti efekat kao da su krune zamenjene za dinare po kursu od 4:1 što je bio predlog koji je prethodno izazvao velike prigovore u štampi, sada se ovde skoro niko nije bunio, što govori dosta o tadašnjoj raširenosti novčane iluzije (verovanja da je važniji kvantitativna vrednost novca nego njegova kupovna moć). Zamena ovog novca počela je u februaru 1920. da bi bila okončana početkom juna. Nakon toga, ovaj novac je zamenjen za nov novac, dinare SHS, tokom 1922. po kursu al pari prema dinarima, i od 01.01.1923. dinar postaje zvanično sredstvo plaćanja na teritoriji cele zemlje.
Druga valutna unifikacija
Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (deo Slovenije, Dalmacija i Crna Gora) i preko Albanije koja je bila sa njom u personalnoj uniji (zapadni deo Severne Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska (najveći deo Hrvatske, Bosna i Hercegovina i Srem) i kao okupaciona zona u većem delu Srbije i Banatu. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da zakonsko sredstvo koristi strane valute zemalja okupatora – u pitanju su bili nemačka marka, italijanska lira, albanski franak, mađarska penga i bugarski lev, kao i dve nove – hrvatsku kunu i srpski dinar.
Privilegovana Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene dve nove centralne banke: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, koje su izdavale novac na svojoj teritoriji. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Prvi kontingenti hrvatskih kuna i srpskih dinara bili su štampani već u maju 1941, samo par nedelja nakon okupacije, korišćenjem već postojećih ploča za dinare Kraljevine Jugoslavije, a jugoslovenski dinar zamenjen je za ove nove valute po kursu 1:1.
Ovime je do tada jedinstveno monetarno područje rascepkano na njih 7. Pored svega toga, dodatna komplikacija bila je pojava nemačkog okupacijskog novca Reicshkreditkassenscheine. Ovaj okupacijski novac bio je novina koju su Nemačka i Japan obilato koristili za finansiranje ratnih troškova u okupiranim područjima. Ovaj novac su koristile okupatorske trupe za plaćanje robe i materijala koje bi uzimali. U teoriji ovo deluje kao da nije u pitanju bila obična pljačka, međutim ovaj novac u kome su i nemački vojnici u okupiranim područjima dobijali platu jeste bio indeksiran prema nemačkoj marki ali je njega bilo zabranjeno koristiti van okupiranih područja. Ovaj novac po potrebi je štampan na licu mesta, u mobilnim štamparskim presama koje su se nalazile u kamionima sa ciradom: nemačka vojska bi pitala koliko nešto košta i odmah na licu mesta bi se ištampalo onoliko novca koliko im treba. Time je ovaj novac zapravo bio samo bezvredno parče papira.
Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju, te je valutna unifikacija bila jedna od važnih zadataka novog režima da bi se normalizovao privredni život. Ono što je dodatno komplikovalo situaciju bilo je de facto postojanje dva legitimna centra moći: sa jedne strane komunisti na čelu sa Titom, a sa druge izbeglička Vlada u Londonu sa kraljem Petrom. Tako su postojala i dva rukovodstva Narodna banke: rukovodstvo u izbeglištvu u Velikoj Britaniji, ali i Privremeno rukovodstvo ustanovljeno novembra 1944. u tek oslobođenom Beogradu. U novembru 1945. su obe ove uprave ugašene i uspostavljena je jedinstvena uprava u Beogradu.
Savetodavni monetarni odbor (koji su osnovali komunisti 1944, a od 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju) doneo je odluku da nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz prethodnog omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije se odlučila da zadrži stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama na taj način da simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ovaj novi jugoslovenski dinar je ustanovljen sa zakonskim paritetom od 56.300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Crteži za nove dinarske novčanice bili su izrađeni još jula 1944. na ostrvu Vis, u trenutku kada je najveći deo Jugoslavije još uvek bio okupiran. Novčanice su bile štampane u Moskvi i u Beograd su dopremljene već februara 1945, da bi se izbeglo puštanje u promet novčanica sa likom kralja Petra koje su bile štampane 1943. u Londonu po američkom modelu. Ove novčanice su bile uništene u Beogradu mlevenjem.
Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu (Srbija, Crna Gora, Makedonija i Vojvodina) a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika (Hrvatska, Slovenija, veći deo Bosne i Hercegovine). Prilikom toga, ponovo se postavilo važno pitanje pariteta nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Najviše su bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene jer su monetarna rukovodstva u ovim zemljama pribegle inflatornom finansiranju svojih troškova.
Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima – prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je određeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih. Taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata povećan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za gotovo 2,5 puta. Kune su menjale po dva kursa: u Sremu 100 kuna za 2,5 dinara (pošto je priliv novih kuna tu presečen još u jesen 1944) a u ostalim delovima zemlje po kursu od 100 kuna za 0,7 dinara. Druge okupacijske valute bile su povlačene naknadno, prema ovim kursevima: 100 bugarskih leva za 10 dinara, 100 albanskih franaka za 250 dinara, 100 italijanskih lira za 30 dinara, 100 mađarskih pengi za 100 dinara, i 100 nemačkih maraka za 60 dinara.
Tržište i politika
Moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišla na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinara i krune. Sam proces valutne unifikacije nije bio rešavan preko kolena, već je bio postepen i o njemu je postajala javna rasprava, kako u Skupštini među političarima, tako i u široj javnosti u štampanim medijima, dok su i nedržavni akteri, predstavnici privrednih udruženja i banaka, javno objavljivali svoje predloge rešavanja ovog pitanja. Tako je prva valutna unifikacija obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba. Iako je ovo pitanje imalo i svoju političku dimenziju, ono je prvenstveno bilo posmatrano kao ekonomsko pitanje.
Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora bila je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala, u trenutku kada tržište nije ni postojalo, a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren isključivo političkim dogovorom, bez konsultovanja sa pravim stanjem na terenu. To je urađeno bez javnih rasprava u medijima koji su sada bili pod potpunom političkom kontrolom novih vlasti. Brzo uvođenje nove valute služilo je manje ekonomskim, a više političkim interesima da bi se izbeglo uplitanje Vlade iz Londona u ovo pitanje zarad preuzimanja vlasti i sprovođenja socijalističke revolucije. Ovaj potez bio je početak posmatranja novca ne kao ekonomskog, nego kao političkog fenomena, što je imalo svoje kasnije posledice u politici državnih investicija, “prava na dug” i hroničnoj inflaciji koja je pogađala jugoslovensku privredu i na kraju dovela do bankrota usled nemogućnosti plaćanja spoljnih dugova početkom 1980-ih godina.
*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.
Glavni urednik Talasa