Energetski realizam i ekološka fatwa – prikaz filma Planeta ljudi
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: iStock

Sve ovo nipošto ne znači da je film briljantan, još manje da je njegova osnovna poruka utemeljena i moralno prihvatljiva. Ali znači da je, kao i neki od prethodnih, pogodio vrlo osetljivo mesto, ovaj put kod (ranijih?) ideoloških saveznika i saboraca.

 

Dozvah te da prokuneš neprijatelje moje, a ti si ih blagoslovio eto već tri puta. 

Brojevi 24:10

Može li Rimokatolička crkva da isključi papu iz crkvene zajednice i baci prokletstvo na njega? Ovo pitanje vatreno je diskutovano na Saboru u Konstancu 1413-1417, sa veoma dobrim razlozima: zbog dramatičnih zbivanja tokom prethodnih nekoliko decenija („Avinjonsko ropstvo“), u trenutku otvaranja Sabora postojala su čak trojica papa od kojih je svaki, naravno, smatrao drugu dvojicu i njihove sledbenike za jeretike koji će goreti u paklu. Jedan od trojice, napolitanski avanturista i najamnik po imenu Baldasare Kosa, koji je uzeo papsko ime Jovan XXIII, shvatio je kuda vetar duva i pobegao sa Sabora preobučen u kurira. Suđenje koje mu je nakon toga u odsustvu održano opisano je u jednoj od najslavnijih rečenica istoričara Edvarda Gibona: „Skandaloznije optužbe bile su prećutane; Hristov namesnik na Zemlji optužen je samo za piratstvo, silovanje, sodomiju, ubistva i incest.“ Iako osuđen i smenjen sa papskog trona, Kosa je koju godinu kasnije relativno mirno umro u krevetu i njegov raskošni grob turisti i danas mogu videti u tzv. Krstionici Sv. Jovana u Firenci.

Danas se pitanje analogno ovom postavlja u vezi sa Majkl Murom, a sve povodom njegovog najnovijeg dokumentarnog filma Planeta ljudi (Planet of the Humans, 2019). Mura – koji je za dobar deo i američke i svetske „alterglobalističke“ levice imao autoritet pravog pape – sada njegovi dojučerašnji fanatični obožavaoci, saradnici i istomišljenici masovno ekskomuniciraju iz progresivističke „eko-crkve“, otkazuju i proklinju. Bizarna ritualna fatwa protiv Mura zbog dokumentarnog filma stiže sa svih strana, od Gardijana do Nove republike, od Varajetija do neizbežnog Jakobina koji uspeva, nimalo čudno, da prenaseljenost planete interpretira kao zaveru protiv „radničke klase“. Da se podsetimo, u pitanju je isto pro-sovjetsko (malo zaostalo u razvoju) glasilo koje je svojevremeno seriju Černobilj optužilo da „diskredituje istorijsku alternativu neobuzdanom kapitalizmu današnjice“. U savršenom skladu sa narodnom mudrošću o ispuštanju gasova iz digestivnog trakta, šteta što Reaktor 4 nuklearne elektrane „V. I. Lenjin“ u Černobilju nije bio obavešten o ovome – možda ne bi eksplodirao!

Dok se originalni distributer filma odriče svojih prava, a Jutjub ga cenzuriše sa platforme (da bi ga desetak dana kasnije vratio, nakon ipak ohrabrujuće reakcije javnosti na brutalan pokušaj ideološke cenzure), Džoš Foks i Majkl Man traže od Mura izvinjenje i „povlačenje filma“ (šta god to tačno značilo; za razliku od naučnih radova, ne postoji nikakva procedura za povlačenje kada se radi o filmskom ostvarenju); sve u svemu, bure i oluje koje bi se još ko zna koliko razbuktale da nije došlo do pandemije COVID-19.

I ovako je već dovoljno primera povezivanja pojave filma sa „trigerovanjem“, „sigurnim prostorima“ i sličnim postmodernističkim i rasističkim budalaštinama, nisu izostale ni obavezne optužbe da je Mur napravio takav film zato što je „privilegovani beli muškarac“ (pa još i milioner!) i slični kanalizacijski „argumenti“. Sve ovo je dodatno bizarno ne samo zbog činjenice da, za razliku od Rodžera i mene, Farenhajta 9/11 i drugih filmova koji su ga učinili slavnim, ovo nije Murov autorski film, već njegovog saradnika Džefa Gibsa, dok je Mur zvanično potpisan samo kao izvršni producent (treba napomenuti da igra znatno veću ulogu u promociji filma – iako je i to prevashodno posledica tako intenzivnih i otrovnih napada na isti). Naravno, film je sniman 2018-2019, hronološki pre pojave poslednje runde nekulture otkazivanja i soc-konstruktivističkih budalašenja, ali se čitava kontroverza savršeno uklapa u nezdravu prirodu javnog diskursa koja karakteriše 2020. godinu.

Sve ovo nipošto ne znači da je film briljantan, još manje da je njegova osnovna poruka utemeljena i moralno prihvatljiva. Ali znači da je, kao i neki od prethodnih, pogodio vrlo osetljivo mesto, ovaj put kod (ranijih?) ideoloških saveznika i saboraca. U filmu se na vrlo kritičan način govori o modernoj (pomodnoj?) „zelenoj energiji“ i njenim problemima, kao i predrasudama vezanim za nju, koje se vrlo ciljano i usmereno šire od strane „lobija zelene industrije“ koji je, po Gibsu i Muru, podjednako neodgovoran i bahat kao što je ranije bio lobi industrije fosilnih goriva. Na meti autora su sva tri najviše reklamirana oblika navodno obnovljive, odnosno „zelene“ energije: energija sunca, energija vetra i korišćenje biomase/biogoriva. Pristup sledi standardni murovski model – autor odlazi na lice mesta, razgovara sa relevantnim ljudima i gledaocima otkriva nepopularni deo realnosti koji nije striktno govoreći tajna, ali se takođe nigde ili gotovo nigde ne reklamira i ne diskutuje otvoreno. Primer su najstarije kalifornijske solarne elektrane, koje su danas u otužnom stanju raspadanja, zato što je preskupo pravilno i hemijski bezbedno dekomisionirati islužene solarne panele ili promocija Ševroletovog električnog vozila koje se ultimativno pokreće energijom spaljivanja uglja, dakle najprljavijom mogućom energetskom tehnologijom. Posebnu crnohumornu gorčinu Gibs i Mur rezervisali su za zagovornike korišćenja biomase, čije ideje realno znače ekološki pogubnu deforestaciju i zanemarivo potiskivanje uglja iz energetike, ali koji su kombinacijom demagogije, zaobilaženja istine i političkih pritisaka, uspeli da navedu brojne škole i univerzitetske kampuse da otvore lokalne „zelene“ energane na biomasu. Česta posledica tih odluka bilo je dramatično pogoršanje lokalnog kvaliteta vazduha, praćeno poskupljenjem struje i grejanja. Nije potrebno čak ni slušati Gibsove stručne sagovornike da bi se znalo da biomasa nije nikakvo rešenje energetskih problema čovečanstva – za to je dovoljna relativno trivijalna primena zakona održanja energije. Međutim, ono što nam fizika ne govori, jer se odnosi na specifično ljudske slabosti, otkrivaju Gibs i Mur u gotovo montipajtonovskim scenama sa anti-fracking protesta u Herisburgu i „Klimatskog marša“ u Njujorku gde među „vodećim eko-političkim aktivistima“ kao što su Robert Kenedi Mlađi, Naomi Klajn, Bil Mekiben, Nejtan Šnajder, Ven Džons, Džeremi Rifkin i drugi, jedna jedina osoba – gošća iz Indije, Vandana Šiva – ima hrabrosti da jasno u kameru izjavi kako je „car go“, odnosno da biomasa i biodizel nisu nikakvo rešenje, već deo problema. Naravno, ništa na svetu nije crno-belo, tako da to što je po ovom pitanju apsolutno u pravu ne čini Šivine pseudonaučne anti-GMO stavove (slične onima N. N. Taleba) išta manje vrednim žaljenja.  Bil Mekiben, inače poznat po tome što ga doslednost nikad nije previše sputavala, kasnije je u jeku hajke na Planetu ljudi, pokušao da se odbrani jednom od najekstremnijih primena čuvenog manevra nikada-nisam-rekao-ono-što-ste-me-čuli-i-videli-da-sam-rekao još od doba polemika sofista protiv Sokrata na ovamo.

U završnom delu filma, autori se bave „zelenim lobijem“ i vezama ne samo dežurnih krivaca poput braće Koh, Rokfelerove fondacije, Goldman-Saksa i Koka-kole sa obnovljivim izvorima energije, već i nekim novim navodnim eko-zlomisliteljima tipa medijske imperije Al-Džazira (ironično, Murovim ranijim saveznicima iz doba pripisivanja krivice za 9/11 vlastima Saudijske Arabije u Farenhajtu). Ovo je bez dileme najslabiji deo filma i to ne samo zbog Murove standardne opsednutosti ideološkim lakmus-testovima, već i zbog toga što Gibsova naracija lako tone u tautologiju i patetiku: „beskonačni rast na konačnoj planeti je samoubistvo.“ Ma nije valjda, ko bi rekao? Šta je sledeće što ćete nam otkriti, gospodo – da je kanister od 50 litara zaista nemoguće presuti u limenku od piva? Naravno, manje patetični komentator bi rekao da je „beskonačni rast na konačnoj planeti nemoguć“ ili možda čak ne bi vređao inteligenciju gledaoca time što bi ovakve očiglednosti uopšte eksplicirao (uz dramatičnu muzičku podlogu). U tim završnim delovima filma autori se najviše približavaju jasnoj formulaciji svog gledišta, mada je ipak, lukavo, nikada potpuno ne dostižu.

Problema sa Gibs-Murovim filmom ima mnogo – i oni se dotiču daleko širih tema i problema kojima se u ovom prikazu svakako ne možemo baviti. Kao što je jedan od komentatora trezveno rekao – ono što je u ovom filmu tačno izaziva furiozne reakcije, ono što je netačno (ili čak ne ni pogrešno, poput tipične murovske anti-kapitalističke demagogije) je uglavnom prećutano. Fundamentalni problem jeste što je implicitno rešenje koje nudi tek staro i loše maltusijanstvo: civilizacija je generički neodrživa, broj ljudi je preveliki i samo neoprimitivistički povratak jednostavnom načinu i života na nivou npr. neolita predstavlja alternativu izumiranju. Da bismo to razumeli, neophodno je vratiti se korak unazad na nivo meta-debate o energetskim politikama.

Nasuprot većini kritičara i ogromnoj većini medijskih mistifikacija, ne postoje dva načina mišljenja o klimatskim promenama i njihovom vezom sa energetikom, nego najmanje četiri! To su, krajnje ovlaš skicirano:

  1. Antinaučni business as usual : negiranje klimatskih promena i/ili antropogene emisije gasova staklene bašte – nastavak spaljivanja uglja i ostalih fosilnih goriva. Karakterističan za pseudonaučne krugove, religijske fanatike, te(r)oretičare zavere, Donalda Trampa, potpisnike „Oregonske peticije“, istaknuti britanski tabloid Dejli telegraf, „Beogradsku školu meteorologije“ i slično.
  2. Energetski hipsteraj: klimatske promene su realne i katastrofičke, alarmizam je opravdan, moramo zaustaviti emisiju gasova staklene bašte ODMAH! Ovde spada najveći deo kontroverznog Green New Deal, beskonačne subvencije za razne obnovljive izvore energije, uključuje vetropark „Čibuk“ i slične projekte, ekološki eksponirani aktivisti tipa Bernija Sandersa ili Džeremija Korbina, istaknuti britanski tabloid Gardijan, blentavi holivudski celebrities poput Gvinet Paltrou ili Aleka Boldvina i ostali gorepomenuti „bacači fatwe“ na Murov film.
  3. Neomaltusijanstvo: klimatske promene su realne i katastrofičke, ali nema ničega što se može učiniti sa ovolikim brojem ljudi i ovakvom civilizacijom. Jedino rešenje je drastična depopulacija i povratak na jednostavni(ji) način života „u skladu sa prirodom“. Ovo je suštinski ono što zagovaraju Gibs i Mur u Planeti ljudi, mada nigde nije eksplicirano, ali je na više mesta, posebno u završnim kadrovima, snažno sugerisano. Pod ovom stavkom nalazimo i razne „duboke ekološke“ pokrete kao što su Earth First!, neoprimitiviste poput čuvenog teroriste Teodora Kazinskog, poznatog i kao Unabomber i ekstremne pesimiste i antinataliste poput Dejvida Benatara ili Tomasa Ligotija.
  4. Energetski realizam: klimatske promene su realne i potencijalno katastrofičke, ali ne postoji jednostavno, još manje revolucionarno rešenje problema. Potrebna je sinergija čitavog niza različitih akcija, među kojima je povratak nuklearne energije na velika vrata jedan od ključnih faktora. Takođe, ne postoji nikakav stvarni razlog za povezivanje ekološke destrukcije (uključujući klimatske promene) sa kapitalizmom specifično, jer je ljudska destruktivnost prema životnoj sredini stara mnogo hiljada godina i odlično se manifestovala za vreme ekonomskih poredaka poput klasičnog feudalizma (deforestacija većeg dela kontinentalne Evrope) ili merkantilizma (ptica dodo bi mogla da posvedoči… da nije istrebljena). Naravno, destrukcija okoline za vreme marksističkih režima 20. veka, od Kamčatke do Hararea, odlično je dokumentovana. Stoga je asocijacija ekoloških problema sa kapitalizmom besmislica, oko koje se slažu i suprotni polovi nove kontroverze iz gornje dve stavke kao što su Naomi Klajn i Majkl Mur. Konačno, u pogledu klimatskih promena, neophodno je uvek imati na umu ekonomski element razvoja koji je upravo i doveo do podizanja ekološke svesti u tehnološkim i industrijskim delovima sveta – energetski realizam odbacuje antinaučne i antitehnološke budalaštine New Age-tipa koje su inficirale veliki deo ekološke politike. Realistično je, takođe, razmatrati geo-inženjerijske metode kojima bismo se mogli suprotstaviti klimatskim promenama. Veliki deo naučne javnosti se, naravno, nalazi u ovoj kategoriji, kao i ozbiljniji ekološki aktivisti poput Patrika Mura, Stjuarta Brenda ili Džejmsa Lavloka, ali i istaknuti javni intelektualci poput Marka Lajnasa, Stivena Pinkera ili Džordana Pitersona.

Razumevanje konkretnih karakteristika ove četiri kategorije je apsolutno ključno za svaku informisanu diskusiju verovatno najznačajnije teme ovog veka, ako ne i milenijuma. U kategoriji 1 se nalaze šarolika ekipa antinaučnika i pseudonaučnika i gotovo nijedan čovek koji zna o čemu govori. U kategoriji 2 situacija je za nijansu bolja, ali ne preterano – tu je razum i nauka takođe podređena ideološkom interesu, uz dodatak tipično hipsterskih budalaština potpomognutih toksičnim društvenim mrežama tipa korišćenja drvenih slamčica za piće ili veganskog jogurta sa drečećom etiketom koja sugeriše (lažno) da je proizvod ugljenično neutralan.

Zapazimo da uprkos oštroj nominalnoj suprotstavljenosti, ove dve kategorije imaju dosta toga zajedničkog. Verovatno najznačajnija zajednička stvar im je to da se i u jednoj i u drugoj nalaze ljudi koji, u živopisnoj narodnoj izreci, „žele preko hleba pogače“ tj. zadržavanje svog javnog imidža bez ikakvog posebnog napora ili promena. Green New Deal između ostalog i jeste u toj meri kontroverzan zato što predviđa trošenje neshvatljivo velikih svota novca da bi se, suštinski, izbegle dramatičnije promene u načinu života – „sve promeniti da bi sve ostalo isto.“

Druga ključna sličnost jeste da sa matematikom (i naukom uopšte) ni jedni ni drugi ne stoje baš najbolje. Za antinaučne negatore klimatskih promena to je očigledno – to je dosledno samom njihovom habitusu. Manje je poznato da isto antinaučno budalašenje postoji u krugovima eko-aktivista hipsterske provenijencije. Kad vam navedu podatak koliko je ogromna Sunčeva energija koja pada na Zemlju, pa iz toga izvedu zaključak da je solarna energija rešenje svih energetskih problema čovečanstva u narednih milion godina, jedino što se može odgovoriti jeste da ljudi koji ne prave razliku između vrha Zemljine atmosfere i površine planete nisu neko na koga ima smisla osloniti se ni za kupovinu na trafici, a kamoli u osmišljavanju energetske politike.

Sličan je mnogo puta ponovljeni „genijalni“ uvid da je spaljivanje drveta u formi biomase po definiciji (!) ugljenično neutralno, jer će drveće ponovo izrasti apsorbujući iz atmosfere istu količinu ugljenika koja se emituje spaljivanjem. Samo kada tačno, mali Perice (ili mali Bile)??? Kad bi drveće raslo preko noći, kao čarobni pasulj iz Andersenove bajke, onda bi tvrdnja i imala smisla; ovako se tokom jedne godine u Nemačkoj – perjanici evropske lažne obnovljive energije – spali biomase kojoj bi trebalo najmanje decenija da izraste čak i kad bi sva površina Nemačke bila pošumljena. Nerazumevanje ili svesno ignorisanje prostornih, vremenskih i drugih fizičkih skala jedan od najčešćih simptoma antinaučnog mentaliteta i magijskog pogleda na svet.

Gibs i Mur su pobornici opcije 3 i sa tog stanovišta oštro kritikuju opciju 2 (i, naravno, opciju 1, ali to je na izvestan način šibanje mrtvog konja). Oni su potpuno u pravu kad naglašavaju da, kao što postoji snažan lobi energetike fosilnih goriva koji često stoji iza opcije 1, tako i „eko-industrijski kompleks“, odnosno „zeleni lobi“ čvrsto stoji iza opcije 2 i ništa nije manje orijentisan na svoj profit i ništa skrupulozniji u pogledu marifetluka koji preduzima da bi se dokopao subvencija, olakšica i drugih oblika nelegitimnog državnog upliva na ekonomiju. Gibs i Mur su potpuno u pravu da dobar deo stvarnog korišćenja obnovljivih izvora energije ne dovodi do stvarne zamene fosilnih goriva drugim izvorima („potiskivanja fosilnih goriva“ kako se obično govori u energetičarskim krugovima). Zapaziti da je ovde neophodno biti veoma precizan – ne radi se o samim obnovljivim izvorima koji su, kao prirodni fenomeni, sasvim nesporni. Radi se o konkretnim, stvarnim načinima na koji se ovi izvori koriste u praksi koji su itekako sporni. Umesto toga, stvarno korišćenje obnovljivih izvora se koristi da se maskira neometani – sem verbalno – nastavak korišćenja fosilnih goriva. Uvek je potrebno naglasiti da je ideja potpunog potiskivanja fosilnih goriva samo energijom sunca i vetra bez nekog revolucionarnog tehnološkog prodora koji danas nije na vidiku, čak i matematički nemoguća, da ne govorimo da je lako pokazati da bi takav poduhvat za globalno društvo bio ekonomska katastrofa. Konačno, Gibs i Mur su u pravu da je ljudska populacija veoma velika i daleko van ekološke ravnoteže, te već veoma dugo – praktično od pojave poljoprivrede – izaziva izumiranja živih vrsta.

Gibs i Mur naravno nisu u pravu da ne možemo značajno potisnuti fosilna goriva pomoću tehnoloških rešenja. Oni odbijaju tu mogućnost, jer se ne uklapa u njihovu sumornu, apokaliptičku, maltusijansku viziju neminovnog „povratka prirodi“ i sloma tehnološke civilizacije. Ljudska populacija jeste prevelika i ne postoji način da se smanji bez globalne kataklizme koja bi učinila bespredmetnom samu raspravu o klimatskim promenama. I naravno da Gibs i Mur nisu u pravu da bi – čak i ako bi to bilo moguće – to moglo da se desi na moralno prihvatljiv način.

Dakle, nasuprot fanatizmu na dve strane – a ovim povodom posebno manifestovanom od strane eko-hipstera Džoš-Foksovske i Gvinet-Paltrovske vrste – nama je potrebna opcija 4, istinski energetski i klimatski realizam. On se često može nazvati i ekomodernizmom – kao što čini npr. Majkl Šelenberger, čija je briljantna knjiga Apokalipsa nikada izašla ove godine i predstavlja svojevrstan manifest i rezime ovog načina razmišljanja. Veoma je ohrabrujuće videti kako su i razumni glasovi na levici – poput Olivera Stouna – pozdravili pojavu i poruku Šelenbergerove knjige. On uključuje nuklearnu energiju, u svim njenim oblicima, a posebno rad na razvoju komercijalno isplative nuklearne fuzije. Daleko, ali megaparsecima daleko korisnije bilo bi da se državne subvencije za solarnu i vetroenergiju usmere u tom pravcu, ali tada ne bi bilo kratkoročne političke koristi i iluzije da se „nešto uradilo“ za „spas planete“.

 

Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *