Tišina nepravde i zaborava – da li smo razumeli Kamberijev poziv?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Iako je danas teško negirati da po Srbiji postoje masovne grobnice Albanaca sa Kosova, nema nikakvog spomen obeležja, niti većina ljudi zna šta se u Batajnici nalazi.

 

Već se polako slegla prašina koju je u Skupštini podigao govor Šaipa Kamberija. Jedan deo njegovog govora (ne)očekivano je zadobio dosta manje pažnje javnosti. Možda je to zato što se nešto mnogo više od prašine sleglo samo nekoliko kilometara od centra naše prestonice. Možda zato što o masovnim grobnicama Albanaca sa Kosova i dalje ne želimo ništa da čujemo?

Da se podsetimo – Šaip Kamberi je jedan od šest poslanika poslaničke grupe Ujedinjene doline – SDA Sandžak koja predstavlja jedinu opozicionu opciju u srpskom parlamentu. Na dan biranja nove Vlade, Kamberi je odlučio da u malo preko 13 minuta izloži svoju dijagnozu demokratije u Srbiji i ekonomskog stanja u kojem žive ljudi na jugu Srbije. Govor je očekivano ubrzo postao senzacija na srpskom opozicionom Tviteru, ali se mnogo manje govorilo o pozivu koji je uputio premijerki Ani Brnabić. U pitanju je poziv da zajedno posete Batajnicu, Perućac, Petrovo selo i Rudnište. U pitanju nisu turistička mesta koja smo otkrili tokom ovogodišnjeg prinudnog letovanja u Srbiji, niti se tamo nalazi novi tržni centar koji čeka na otvaranje. Tamo se, po svim dostupnim podacima, nalaze ostaci Albanaca sa Kosova koji su ubijeni tokom 1990-ih. Na ove četiri lokacije je od 2001. godine otkriveno 941 telo prevashodno civila koji su stradali van borbe. Ukratko, masovne grobnice civila čiji su posmrtni ostaci sa Kosova tajno razbacani po lokacijama u Srbiji kako bi se prikrila zlodela onih koji su tada sedeli u državnom vrhu.

Pre nego što neko vikne da se radi o Soroš/Biserko/Kandić zaveri protiv sprskog življa, prve informacije o čitavoj operaciji sakrivanja tela kosovskih Albanaca je objavila Radna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova 2001. godine. Složićemo se, ne baš ispostava Soroša u Srbiji. U pitanju je dokument pod nazivom “Informacija”, a tu se navodi da je na jednom od sastanaka gde se dogovarala ova akcija prisustvovao i Slobodan Milošević. “U dokumentu pod naslovom “Informacija II” navodi se da je Radna grupa došla do operativnih saznanja koja ukazuju da je u martu 1999. godine, u kabinetu tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, održan sastanak na kojem je on naložio ministru policije Vlajku Stojiljkoviću „preduzimanje mera kako bi se uklonili svi tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima“, ističe se u publikaciji Fonda za humanitarno pravo. Ovo pokazuju i zaključci suda u Hagu, a na slične zaključke navode i dokazi Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu. Jednu od vodećih uloga u prikrivanju zločina nad Albancima imao je i načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Vlastimir Đorđević, koji je osuđen na 18 godina zatvora u Hagu.

Ako bi sad neko želeo da kaže da su možda u pitanju legitimno ubijene žrtve u oružanom konfliktu, moraće ipak da zaćuti. Forenzički nalazi, kao i iskazi očevidaca, pokazali su da su u najvećem broju slučajeva uzrok smrti strelne rane na glavi, što ukazuje da su žrtve ubijene van borbe. Pronađena su i tela žena i dece, koji gotovo sigurno nisu bili deo oružanog konflikta. Na kraju krajeva, što biste sakrivali njihova tela po Srbiji ukoliko nije u pitanju nešto duboko pogrešno i kriminalno?

Da stvar bude još uverljivija za neverne Tome, postoje i svedoci, kako oni koji su videli zločine, tako i oni koji su učestvovali u prevozu i prikrivanju tela. Akciju je organizovao tadašnji državni vrh, sve pod eufemizmom “asanacije terena”, a egzekucija prikrivanja leševa je pala na pleća MUP-a, Vojske Jugoslavije i radnika pojedinih javnih preduzeća. Kompleksna akcija poput ove je imala čak tri nivoa odlučivanja: najviši državni službenici koji su doneli odluku, pa zatim visoki zvaničnici koji su organizovali sprovođenje akcije na terenu i na kraju oni koji su direktno učestvovala u pokopavanju, prevoženju i sakrivanju leševa u masovne grobnice. Nedeljnik Vreme je 2001. godine objavio ispovest jednog od vozača, koji je samo u svom kamionu od aprila do juna 1999. godine sa Kosova u Srbiju verovatno prevezao hiljade leševa. U dokumentarcu “Mrtvi putuju”, režisera Aleksandra Davića, policajci, radnici javnih preduzeća i ronioci govore o telima koja su isplivala kod mesta Tekija blizu Kladova. Boško Radojković, jedan od forenzičara koji su pronašli tela, govori o užasu sa kojim se suočio kada su iz hladnjače krenuli da izvlače tela, naročito kada su uvideli da su tu i tela staraca, žena i dece. “On je imao jedan džemperčić čokolada boje, plavu kosu i malo prćast nos”, opisuje Radojković telo jednog dečaka kojeg su tom prilikom pronašli. U pitanju su bila tela preko 80 osoba. Operacija uklanjanja leševa iz hladnjače i njihovog transportovanja do Batajnice nazvana je Dubina II, a ovo je i naziv sada već čuvenog dokumentarca Ognjena Glavonića.

O akciji skrivanja leševa u Srbiji nisu govorile samo nevladine organizacije. To su obični ljudi – bageristi, ronioci, vozači i državni službenici koji na svojoj savesti nisu mogli da nose sa sobom ono što znaju, iako nikako nisu bili uključeni u planiranje zlodela. Ovde treba pomenuti i preminulog Dragoljuba Vitomirovića, novinara koji je u tekstu “50 leša u hladnjači – državna tajna” prvi objavio informacije o masovnim grobnicama 2001. godine u magazinu Timočka krimi revija. Ovo nisu “Soroševi plaćenici” ili “nesrbi”, već samo ljudi kod kojih su čast i istina ipak bili jači od tereta tišine.

Poslednja masovna grobnica koja je otkrivena jeste ona u Rudnici, gde su prvi posmrtni ostaci pronađeni 2013. godine. U najvećoj za sada otkrivenoj masovnoj grobnici u Batajnici nalaze se tela albanskih žrtava sa nekoliko lokacija na Kosovu – Suva Reka, Đakovica, Peć, Kosovo Polje, Prizren, Vučitrn i Lipljan. Leševi su po Srbiji sakrivani ne zbog visokih nacionalističkih ideala tadašnjeg državnog vrha, već zbog jednostavne računice da bez tela nema ni zločina za koje mogu pred nekim sudom odgovarati. Teško je u jednom tekstu izneti sve detalje, dokumente i logističku potporu akcije prikrivanja zločina nad civilima na Kosovu, ali sve ovo je dobro dokumentovano i lako dostupno svima koji žele da potraže. Kako je Miloš Vasić u kolumni za Vreme baš o ovoj temi napisao “problem sa mrtvima i jeste u tome što oni umeju jako glasno da viču i da traže pravdu”, tako se iz godine u godinu samo povećava obim dostupnih informacija.

Iako je danas teško negirati da po Srbiji postoje masovne grobnice Albanaca sa Kosova, nema nikakvog spomen obeležja, niti većina ljudi zna šta se u Batajnici nalazi. Verovatno zato što je lakše da ne pamtimo, ali i zato što se uvek javi neko da kaže: “A šta ćemo sa srpskim žrtvama na Kosovu?”. Kao da je u pitanju neka vrednosna igra šaha u kojoj pobeđujete ako dokažete viši nivo viktimizacije od protivnika, pa se na taj način njegove žrtve poništavaju i brišu. Naravno da postoje srpske žrtve i porodice ubijenih/nestalih koje nisu dobile pravdu koja im sleduje ili koje nisu uspele da sahrane svoje najbliže kako priliči. Već je dosta toga rečeno i napisano o problematičnom odnosu prema, na primer, dokazima u slučaju Žuta kuća, ućutkivanju svedoka u pojedinim slučajevima protiv pripadnika OVK-a, a vidimo i sa kakvim se problemima u radu suočava Specijalni sud Kosova. Postavlja se ipak pitanje: kako ovo opravdava to da mi u Srbiji ne obeležavamo mesta masovnih grobnica civila? Elite na Kosovu, kao i one u Srbiji, naravno da ne žele da se istinski bave suočavanjem sa prošlošću, zato što im to ne daje potporu na kojoj stoje danas. Ko danas želi da sluša o zločinima koje su pripadnici njihove nacije počinili pre 20 godina? Gotovo niko u Prištini, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Banjaluci. Iako zvuči izlizano, za sve one na vlasti je lakše koristiti preostale plamene mržnje da se ostane na poziciji moći. Tokom 1990-ih, zločini su činjeni u naše ime, ali za njihov račun, moć i vlast, a ovo se ni dan danas nije promenilo. Javno se demonizuje druga strana, dok se srpska i kosovska elita potajno i redovno sastaju na jahtama i ugovaraju sve buduće poteze.

“Jadno je bilo juče, jadno je i danas”, rekao je Kamberi tokom govora u Skupštini i to je sumacija stanja u kojem se trenutno nalazimo. Iako će možda neka nova vlast biti bolja u poštovanju demokratije, zakona i ljudskih prava, malo je verovatno da će neko otići do Batajnice i obeležiti mesto stradanja kako mu priliči. Porazno je ukoliko naša empatija dopire samo do onih sa kojima delimo isti nacionalni identitet, ali za sada deluje da je ipak tako. Ako išta, Kamberi je dao makar malo povoda i prostora da se podestimo da postoji inicijativa za izgradnju memorijala u Batajnici. Porodice ubijenih i nestalih nisu dobile manje-više ništa od pravde koja im sleduje, ali je na nama da makar mesta masovnog stradanja obeležimo kako dolikuje. Toliko makar možemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *