Zašto u novinarstvu nema naših i njihovih
Vladimir Kostić

Urednik rubrike Aktuelno, CINS

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

A  činjenica je zapravo prosta, kritički se pisati može i mora o svima kada za to postoji razlog, bez obzira na to da li pripadaju “našima” ili “njihovima” zato što u novinarstvu ne sme da bude “naših” i “njihovih”, već samo javni interes i publika za koju pišemo.

 

Kada sam pre dve godine pisao o pozajmici koju je Multikom group, kompanija delom u vlasništvu Dragana Đilasa, dala Medija centru, tada u vlasništvu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), za mnoge je bilo čudno to što sam uopšte pisao o “našima”.

Sećam se kako je jedna novinarka prokomentarisala da njoj nije problem sama tema nego što eto ja, kao u to vreme član NUNS-a, nisam došao u udruženje i prvo pitao tamo šta i kako. Bilo je i onih koji su pokušavali da proniknu u razloge mog bavljenja ovom temom onako kako nikad nisu kad sam se bavio onim drugima. Drugi su mi kasnije u četovima čestitali jer sam “sve tačno rekao”, a bilo je i onog “dobro je da je to neko rekao”.

Od kada sam ušao u novinarstvo, pre nekih 12 godina, slušam o “našima” i “njihovima” i gledam kako se novinari i urednici drugačije ponašaju i sa drugačijom žestinom pričaju i pišu o onom drugom. “Naši” i “njihovi” mogu biti mediji, novinari, političari, ideološki saborci, glumci i pevači, sportski klubovi i slično.

Takav način svrstavanja još više do izražaja dolazi u društvu koje je podeljeno po skoro svim bitnim pitanjima i u kojem je medijska slika takva da je teško ostati po strani.

Kad si “naš” onda si dobar, pristojan, nezavisan, profesionalan, čak i ako uradiš nešto što potire prethodno navedeno, to si uradio zbog nekog višeg cilja ili si pogrešio zbog nekog drugog. “Jeste jeste, pogrešio je”, kažu i onda obavezno dodaju ono “ali”.

E kad se priča o “njihovima” onda su svi loši, pokvareni, sve rade zbog novca, do srži su neprofesionalni, a ako urade nešto što nam se ne sviđa onda je to baš zbog prethodno navedenog. Tu se ne poziva na milost u kritici i ne bavi time kakav je taj neko kao osoba.

A činjenica je zapravo prosta, kritički se pisati može i mora o svima kada za to postoji razlog, bez obzira na to da li pripadaju “našima” ili “njihovima” zato što u novinarstvu ne sme da bude “naših” i “njihovih”, već samo javni interes i publika za koju pišemo. Inače ćemo ljudima govoriti da nedodirljivih ipak ima, a ona čuvena da su “svi isti” će postati možda još više opravdana.

Ne polazim od toga da su novinari roboti bez ličnih preferencija, koji kao osobe moraju da budu objektivni. Mišljenja sam da tako nešto ne postoji. Ovde pričam o samom procesu izveštavanja i bavljenja novinarstvom, o standardima kojih moramo da se svi pridržavamo dok pišemo kako bismo upravo sprečili da to subjektivno u nama utiče na naš rad.

Zato je recimo standard da treba uvek jasno navesti izvor, da izveštavanje ne treba zasnivati na anonimnim izvorima, a u retkim situacijama kada se to čini treba informaciju koju nam daju proveriti iz što više nezavisnih izvora, pa tek onda objaviti. Ukoliko to ne bi radili, zbog naše predrasude o nekoj temi ili ličnosti, mogli bi da na prvu poverujemo u ono što nam se daje, a da se to ispostavi netačnim i da na taj način dovedemo čitaoce u zabludu. Takođe, jedan od standarda je i da komentar novinara o nekom pitanju nema šta da traži u tekstovima, sem ukoliko nije reč o komentaru kao novinarskoj formi.

Kada sam sa koleginicama radio tekstove o Partizanu, nije me doticalo što je to klub za koji navijam, već sam smatrao da je ono o čemu sam pisao važno da se zna, a da u isto vreme bude potkrepljeno dokazima. Isto tako i kad smo pisali o Zvezdi na mene nije uticalo to što je reč o najvećem Partizanovom rivalu.

Poverenje građana u medije je danas na niskom nivou i razloga za to je mnogo. Između ostalog, do toga su doveli novinari i oni koji se tako predstavljaju, njihovi urednici i vlasnici koji su u trci za profitom i ličnom koristi žrtvovali profesionalnost i umesto javnog interesa publici podvaljivali interes političkih grupacija ili kompanija koje se kod njih oglašavaju. Da bi se to poverenje vratilo, moramo onima koji nas čitaju, slušaju i gledaju pokazati da ih informacija koju im pružamo dovodi bliže istini i da je lišena ličnog opažanja. Tome ne pomaže ako licemerno prećutkujemo i ublažavamo sve što se tiče “naših” samo zato što su “naši”.

 

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *