Foto: iStock
Kad jedna od metrika rodne jednakosti (zastupljenost žena u političkom životu) postane cilj, onda je bez greške u pitanju pogrešna metrika.
Dočekali smo još jednu Vladu i još jedan saziv Skupštine, a pitanje koje se u nekom trenutku gotovo uvek potegne u ovim prilikama tiče se zastupljenosti žena. Koliko imamo ministarki i poslanica? Da li je u pitanju zadovoljavajuća brojka ili imamo još da radimo na rodnoj jednakosti? Trenutna ministarska postava sa čak 11 ministarki, kao i činjenica da žene čine dve petine izabranih predstavnika u Skupštini pokazale su ipak dosta bitnu stvar – u pitanju je gotovo beskorisna metrika rodne jednakosti.
Da se vratimo korak unazad i osmotrimo situaciju. Srbija je dobila novu-staru premijerku Anu Brnabić, koja sa svojom partnerkom ima dete. Od ukupno 22 ministarske pozicije, polovina je otišla ženama, uključujući i one manje poznate srpskoj javnosti. Naravno, tu su ministarka Zorana Mihajlović, novopečena ministarka državne uprave i lokalne samouprave Marija Obradović, a zanimljiv izbor je i Gordana Čomić. Nekadašnja poslanica Demokratske stranke i jedna od najvećih glasnogovornica kvota za žene u Narodnoj Skupštini, Čomić će voditi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Sve u svemu, oni koji se zalažu za veće prisustvo ženama na čelnim političkim pozicijama imaju zbog čega da se raduju. Ovo je čak primetio i respektabilni američki medij Bloomberg, koji je izvestio da srpska vlada ima jedan od najboljih rodnih balansa na svetu. Očekivano, članak je popio dosta negativnih komentara u srpskoj javnosti. “Što da se radujemo kad su one svakako marionete u SNS rukama” glasio je konsenzus na srpskom Tviteru, dokazujući da većina i nije baš pročitala članak. Iako je Bloomberg ispravno ukazao na to da nije uobičajena tolika uključenost žena u egzekutivnim telima širom sveta, ovo je odmah bilo propraćeno kritičkim osvrtom. U članku se navodi da kritičari kažu da je lojalnost, a ne rod, ultimativni kriterijum za njihov odabir, kao i to da su žene i dalje nedovoljno predstavljene u nekim drugim oblastima poput diplomatije. Čak ni američkim medijima nije tako lako prodati šarenu lažu o pravima žena u vidu rodne zastupljenosti.
Ipak, bes zbog onoga što se percipiralo kao blaga pohvala vladajuće partije ukazao je na svu prazninu ideje da je veći broj žena u najvišem političkom telu dobar pokazatelj prava žena u nekoj zemlji. U duboko personalizovanom i svakako ne demokratskom sistemu naravno da ste izabrani na visoku političku poziciju zato što ste spremni da poljubite skute vladajuće partije. To što ste žena je fina dekoracija za međunarodnu zajednicu, ali nema tu mnogo feminizma, a ni demokratije. Slična situacija je i sa kvotama za žene u parlamentu. Ove godine su na predlog Gordane Čomić usvojene izmene izbornih zakona kojima se propisuje da se na listama za parlamentarne i lokalne izbore od sada mora naći 40% manje zastupljenog pola. Nakon uvođenja prvih kvota 2008. godine, broj žena u Skupštini i vladi se povećao, ali to i dalje nije rešilo brojne probleme srpskih političarki. I dalje pričaju manje za skupštinskom govornicom, a svakodnevno su predmet mizoginih komentara sa svih strana.
Često se u debati protiv kvota naglašava kako je u pitanju “nefer” princip pošto daje prednost jednoj grupi potencijalnih poslanika, kao i da treba poslanike birati na osnovu njihovih kvalifikacija i karaktera. Bez želje za nekom dubljom filozofskom raspravom o prirodi demokratije, jasno je da žene nemaju baš isti put kao muškarci kad požele da uđu u politiku (seksizam predstavlja čestu prepreku npr.), pa kvote nisu davanje neke značajne prednosti. Što se tiče druge primedbe, pogledajmo samo neke od nedavnih govora SNS omladinaca u Skupštini. Kvalifikacije za poslaničko mesto su već sada toliko niske, da kvote ništa preterano ne menjaju tu. Pravi problem sa kvotama u Srbiji jeste to što sve dok živimo u duboko nedemokratskom/hibridnom/kompetitivno-autoritarnom političkom sistemu malo je bitno koliko žena ima u Skupštini. Većina poslanika je ništa više do kartice za izglasavanje zakona zato što je partijska disciplina ovde snažnija od zakona gravitacije. Dok se to ne promeni, Skupštinu može čini i 250 žena, a u Vladi mogu sedeti 22 ministarke i to i dalje neće biti neka pobeda za ženska prava u Srbiji zato što se one skoro ništa ne pitaju. Sva moć nalazi se dosta daleko od njih.
Ipak, kad bismo ovde stali sa analizom propustila bi se još jedna stvar. Samo zato što nije feministički trijumf kakav bismo priželjkivali, teško je reći da je negativno to što su žene čini se više nego ikada zastupljene u Vladi i Skupštini. Uprkos tome što su neke očigledno partijske marionete, nije isključeno da će neke od njih iskoristiti svoju platformu za nešto pozitivno. Iako joj se može zameriti svašta, dobro je što je Zorana Mihajlović više puta javno progovorila protiv seksističkih ispada brojnih funkcionera, pa čak i protiv mitropolita Amfilohija. Ona je doduše ćutala kada je Marija Lukić optužila funkcionera Srpske napredne strane za seksualno uznemiravanje, kao što je to uradila i Marija Obradović, što ide na savest obe. Ipak, Mihajlović jeste javno ućutkala različite mizogine ispade, pa u skladu sa tim postoji nada da će i neke od njenih novih/starih koleginica učini isto tokom svog mandata. Slično tome, Ana Brnabić nije učinila gotovo ništa opipljivo za LGBTQ+ zajednicu u Srbiji, ali se jeste pojavila više puta na Prajdu i time dala svoju (malu) podršku. Teško je meriti da li je ovo ikako doprinelo većem prihvatanju pripadnike ove grupe, ali sigurno nije u pitanju negativan potez. Nedovoljan korak, ali svakako iskorak u pravom smeru.
Ako bismo za trenutak postali cinični, najverovatniji scenario jeste da će žene poput Marije Obradović kritikovati seksizam i seksualno uznemiravanje, ali ponajčešće kao vid političkog napada na opoziciju, a ne iz istinske brige za žene koje su žrtve. Tužna, ali velika istina jeste da kad imate moć i novac, seksizam vas pogađa i boli mnogo manje, što objašnjava tišinu nekih žena na visokim pozicijima ili njihovo selektivno pozivanje na rodnu diskriminaciju. Vi tada niste u potpunosti izolovani od seksizma, ali jeste zaštićeni u velikoj meri. Ovo je sigurno i jedan od razloga zašto Ana Brnabić nije bila naročito posvećena legalizaciji istopolnih partnerstava i stvaranju mogućnosti da istopolni parovi usvajaju decu. Ona to jednostavno ne mora da radi – politička pozicija i finansijska situacija znači da je zaštićena od većine svakodnevnih poniženja i prepreka sa kojima se ostali LGBTQ+ ljudi u Srbiji suočavaju.
Ukratko, opsesija sa brojem žena u Skupštini i Vladi je potpuno pogrešna metrika za merenje rodne ravnopravnosti i progresa u Srbiji. Prisustvo žena u institucijama i na liderskim pozicijama je dobro, ali uzeti to kao glavnu metriku boljitka žena je neosnovano i naivno. Ova opsednutost reprezentativnošću ne javlja se samo kad pričamo o politici, već i o brojnim drugim oblastima kao što je na primer dodela NIN-ove nagrade. Nedostatak žena se gleda kao problem sam po sebi, iako je zapravo pravo pitanje – zašto ih nema u nekim oblastima? Ako se opsedamo brojkama, onda gledamo da brzinski popravimo upravo brojke, a ne da zagrebemo malo dublje i vidimo šta je ono što sprečava da žene budu više zastupljene. Možda je razlog zašto toliko vodimo računa o rodnoj zastupljenosti upravo to što je u pitanju jedna metrika rodne ravnopravnosti koju možemo lako da merimo i još lakše popravimo. Nemamo dovoljno žena negde? Samo postavite kvotu! Ponovo, nisu kvote problem same po sebi. Problem je logika koja na zjapeću ranu želi da stavi flaster i misli da je sve u redu.
Kad metrika postane cilj, ona prestaje da bude dobra metrika, glasi čuveni Gudhartov zakon. Kad jedna od metrika rodne jednakosti (zastupljenost žena u političkom životu) postane cilj, onda je bez greške u pitanju pogrešna metrika. Prema podacima iz 2019. godine, za poslednjih 5 godina u Srbiji su ubijene čak 153 žene, a ko zna koliko ih trpi svakodnevno fizičko i psihičko nasilje, uglavnom od strane partnera. Žene u Srbiji su ubijane ispred prostorija Centra za socijalni rad, a mi i dalje razgovaramo o tome da li su kvote rešenje za seksizam u srpskoj politici. Metrika rodne ravnopravnosti treba da bude upravo ovo – koliko žena je ove godine manje ubijeno u odnosu na prethodnu? Koliko žena je dobilo pomoć u begu od nasilnika? Da li su žene plaćene isto za isti rad koji i muškarac obavlja? Da li su kućni poslovi jednako raspodeljeni? Da li i dalje strahujemo dok šetamo noću kući? Da li će nas na internetu nazvati pogrdnim imenima samo zato što smo objavile “provokativnu” fotografiju? Da li je naš izgled i dalje važniji od onoga što imamo da kažemo?
Sve ovo je ipak mnogo teže meriti, a još teže promeniti i popraviti. Kvote su makar jednostavno rešenje.
Autorka