Pouke crnogorskih izbora za opoziciju u Srbiji
Vladimir Pavićević

Direktor Društva za istraživanje politike i političke teorije

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Ključna stvar koja razlikuje srpsku od doskorašnje opozicije u Crnoj Gori je da je opozicija u Srbiji slaba. Što pre se opozicioni lideri i glasači suoče sa ovom činjenicom to će i proces njene regeneracije moći brže da krene.

 

Uoči formiranja nove srpske Vlade, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će to biti vlada kratkog daha budući da se vanredni parlamentarni izbori planiraju već za proleće 2022. godine. To znači da će za manje od godinu i po dana istovremeno biti organizovani izbori za predsednika Srbije, parlamentarni i izbori za odbornike u Beogradu. Kako se pojavila ova informacija, tako je u srpskoj javnosti kao jedno od zapaženijih postalo pitanje odnosa opozicionih političkih grupacija prema ovoj vesti i naravno pitanje modela mogućeg učešća opozicije na narednim izborima ili novog bojkota.

Tema odnosa opozicije u Srbiji prema potezima aktuelne vlasti i mogućnosti snaženja srpske opozicije posebno je aktuelizovana povodom izbora koji su 30. avgusta održani u Crnoj Gori, na kojima je posle trideset godina razvlašćena Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića. Mnogi autori i političari u Srbiji su u crnogorskom modelu organizovanja opozicionih stranaka uoči izbora i pobede na izborima videli šansu i za delovanje srpske opozicije. Slede dve napomene koje se tiču uspeha crnogorske opozicije, razumevanja konteksta srpske politike danas i konkretni predlog predstavnicima opozicije u Srbiji za njihovo dalje delanje.

 

Razumevanje političkog konteksta u Crnoj Gori

Greši svako ko misli da puko kopiranje modela crnogorske opozicije na parlamentarnim izborima znači izvesnost uspeha srpske opozicije na sledećim izborima. Formiranje tri opozicione kolone u Crnoj Gori i prećutni dogovori o nenapadanju, uzajamnoj solidarnosti i nadzoru izbornog procesa rezultat su shvatanja konteksta crnogorske politike i u okviru toga posebno slabosti bivše vlasti DPS-a. Razumevanje konteksta, dakle, znači realno sagledavanje snage partija koje su u vlasti, snage opozicionih stranaka i uticaja drugih aktera koji su važni u društvu.

Stranka Mila Đukanovića već nekoliko izbornih ciklusa beleži pad podrške u biračkom telu. Taj pad ima brojne i duboke razloge, a mnogi se sažimaju u široko rasprostranjenom osećaju građana da žive u društvu velikih nepravdi. Ovaj osećaj odsustva pravde je pojačan otkrivanjem koruptivnih afera poput afere “Koverta” početkom 2019. godine. Uz to je išlo očito snaženje građanskog društva u Crnoj Gori, na šta kao dodatni mobilizator dolazi jednostrano usvajanje Zakona o slobodi veroispovesti.

Afera “Koverta” bila je očigledni dokaz da na izborima DPS kupuje glasove i mandate, zbog čega su građani mesecima učestvovali u masovnim protestima protiv vlasti DPS-a. Na ove proteste su se krajem 2019. i početkom 2020. godine nadovezale litije kao odgovor Crkve na pokušaj otimanja crkvene imovine i teškog udara DPS-a na Ustav i vladavinu prava preko izglasavanja neustavnog, nepravednog i diskriminatorskog Zakona o slobodi veroispovesti.

Za sve to vreme jasno su se izdvojile tri opozicione grupacije koje su zauzele ceo ideološki spektar, ne ostavljajući slobodan prostor ni za jednu tačku na ideološkoj duži crnogorske politike. Ni za jednu od te tri grupacije nije postojala bojazan da će na izborima ostati ispod cenzusa. To je značilo da tri opozicione kolone na izborima u Crnoj Gori mogu da maksimizuju ukupni broj glasova za opoziciju, što je bio jedan od uslova za pobedu nad DPS-om. Posebno je važan podatak da opozicija u Crnoj Gori u dužem periodu ima značajnu snagu i da je još nakon parlamentarnih izbora 2016. godine odnos vlasti i opozicije u Skupštini Crne Gore bio 42 vladajućih naspram 39 opozicionih poslanika.

Opozicionim strankama u Crnoj Gori pogodovala je i pozicija međunarodnih aktera. U poslednje dve godine nije bilo nijednog ozbiljnog zvaničnika od Vašingtona do Moskve i Pekinga koji je bio spreman da pruži nedvosmislenu podršku Milu Đukanoviću i njegovoj partiji. Suprotno tome, sa mnogih međunarodnih adresa, pre svega na Zapadu, nizale su se jasne i oštre kritike u odnosu na posledice Đukanovićeve vlasti. To je bila novina u odnosu na sve prethodne izbore i jedna od važnih determinanti za razumevanje prilika u crnogorskoj politici uoči avgustovskih izbora.

 

Stanje opozicije u Srbiji

Od dolaska na vlast Srpske napredne stranke 2012. godine do danas, Vučićeva partija beleži kontinuirani rast. Dominacija vladajuće stranke je takva da mimo jedne poslaničke grupe nacionalnih zajednica koju čini šest narodnih poslanika danas u Skupštini Srbije svoga poslanika nema nijedna relevantna opoziciona politička formacija. Ovakvo stanje je posledica i slabosti opozicije i odluke ključnih opozicionih grupacija da bojkotuju parlamentarne izbore koji su organizovani u junu ove godine.

Ključna stvar koja razlikuje srpsku od doskorašnje opozicije u Crnoj Gori je da je opozicija u Srbiji slaba. Što pre se opozicioni lideri i glasači suoče sa ovom činjenicom to će i proces njene regeneracije moći brže da krene. Slabost opozicije rezultat je grešaka i nespretnosti opozicionih prvaka, ali i Vučićeve usmerenosti ka tome da čim prepozna potencijal za snaženje neke ličnosti u opoziciji ili određene opozicione grupacije pokreće mehanizme za slabljenje uticaja i autoriteta bilo te ličnosti bilo te grupacije u celosti. Ovo zapažanje o Vučićevom delovanju prema opoziciji ne sme da bude osnov za plač i kukanje, već tu determinantu treba posmatrati kao deo konteksta srpske politike danas i treba spremiti odgovor na to.

Kada je reč o međunarodnoj determinanti, sigurno je da je pažnja predstavnika ključnih svetskih centara prema Srbiji mnogo veća nego što je uoči avgustovskih izbora bila prema Crnoj Gori. Sudeći po intenzitetu komunikacija sa međunarodnim predstavnicima i po nivoima na kojima te komunikacije teku, deluje da Vučić razume važnost te determinante i da postupa pametno. U svojoj politici ne zanemaruje značaj ni uticaj ni jedne relevantne međunarodne adrese. Delanje opozicije u ovom segmentu oslanja se na po neku kritičku opasku pojedinih evroparlamentaraca ili tradicionalnih Vučićevih kritičara, a to nije dovoljno za uspešnije suprotstavljanje dominantnoj vladajućoj partiji.

Važnu perspektivu za razumevanje srpske politike i snalaženje u njoj daje ekonomija i ekonomska moć stanovništva. Jasno je da u odnosu na 2012. godinu Srbija i građani Srbije danas stoje bolje. To Vučićevu poziciju čini snažnijom. To dalje znači da napad na SNS argumentom da je Srbiju zadesio ekonomski krah znači sudar sa prostom ekonomskom orijentacijom većine građana Srbije koji realnost ne vide tako. To dalje znači da kritika dometa ekonomske politike treba da bude realna i usmerena ka daljem poboljšavanju stanja umesto opaski da nigde ništa ne valja i da je građanin Srbije pred kolapsom.

 

Predlog za snaženje opozicije u Srbiji

Prvi cilj oko kojeg opozicija u Srbiji treba da obezbedi saglasnost jeste njeno snaženje. To je cilj koji u susret narednim izborima ima prioritet i u odnosu na moguću smenu vlasti Srpske napredne stranke. Deluje smešno kada se danas govori o smeni Srpske napredne stranke na slobodnim izborima kada je očigledno da opozicione političke formacije pojedinačno nemaju snagu da ugroze dominaciju naprednjaka. Otud je ozbiljni rad na stvaranju kredibilne, snažne opozicije prvi zadatak opozicionih lidera u Srbiji i ta snaga treba da se vidi po broju mandata u narednom skupštinskom sazivu.

Za razliku od Crne Gore gde je bilo potpuno logično da jake opozicione stranke na izbore idu u tri kolone, opozicija u Srbiji na narednim izborima treba da se ujedini u zajedničku opozicionu listu koja će se suprotstaviti naprednjacima. Samo jedna, jedinstvena i zajednička lista imaće potencijal da na tim izborima obezbedi toliko glasova građana da joj to garantuje ubedljivu drugu poziciju po snazi u novom srpskom parlamentu. Ta pozicija će značiti da su Vučić i naprednjaci konačno dobili ozbiljnog konkurenta u svakom narednom izbornom takmičenju.

Ideji ujedinjavanja opozicije i formiranja jedne opozicione kolone u prilog ide i to što će istovremeno kada i parlamenatarni biti organizovani i izbori za predsednika države. To daje priliku jedinstvenoj opozicionoj koloni da na svoje čelo postavi i da u naziv liste upiše ime čoveka koji bi bio zajednički kandidat na predsedničkim izborima. Slučaj profesora Zdravka Krivokapića u Crnoj Gori može biti poučan u tom smislu. Ta osoba bi mogla biti i neko poput Deda Avrama iz sredine devedestih ili neko ko u srpskom društvu uživa nesumnjiivi autoritet poput Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ključ je da se razume kontekst aktuelnih prilika u srpskoj politici. Kontekst je takav da na prvim narednim izborima opozicija neće moći da pobedi naprednjake, ali će, ukoliko se ozbiljlno bude pripremila i ako bude ujedinjena, moći da postane ozbiljan konkurent Vučićevom SNS-u i da pobedu najavi za izbore nakon sledećih. Pored marljivosti i upornosti, za ovakav pristup treba imati strpljenja. I treba jasno reći da na svim narednim izborima bojkot nije opcija. Odbacivanje bojkota izbora kao opcije je pouka koja dolazi sa svih strana, a u regionu posebno kroz iskustva organizovanja lokalnih izbora nedavno u Albaniji i pobede opozicije na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori u uslovima koji nisu bili demokratski.

Jedna opoziciona kolona donosi velike izazove. Najveći među njima su nužnost usklađivanja raznovrsnih programa i vizija razvoja srpskog društva i prevazilaženje ličnih sujeta i nepoverenja između lidera pojedinačnih političkih partija koje bi činile taj savez. I dok ne deluje da je prvi izazov nemoguće prevazići, deluje da je u postojećim okolnostima ovaj drugi izazov nemoguće savladati. Uloga ličnosti u politici je ogromna. Ako se opozicija u Srbiji ne uspe ujediniti u pokušaju slabljenja naprednjačke vlasti, to će biti jasan znak da opozicione stranke vode slabe ličnosti. Ukoliko se pak ujedine, to će biti signal da Vučić konačno ima razloga da se plaši konkurencije i poraza na izborima.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *