Foto: iStock
I pored najava da će biti promena i da oni koji nisu radili dobro neće više biti ministri (iako ne postoji oblast za koju Vučić ne tvrdi da je u boljem stanju nego pre 2012. godine), pokazalo se da su upravo oni sa najviše afera iza sebe – jedini nedodirljivi.
Posle više od 4 meseca nakon održavanja (odloženih) izbora dobili smo novu Vladu Republike Srbije. Ovu Vladu bez ikakvog problema možemo da nazovemo šestom Vučićevom – iako jedan deo njih potpisuju Ivica Dačić i Ana Brnabić, ali od momenta kada je Tomislav Nikolić u maju 2012. godine podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a, to su postale Vučićeve vlade kao predsednika najveće političke organizacije u zemlji. Ako se Dačić nešto i pitao u formiranju te prve vlade, od hapšenja Miškovića krajem 2012. godine, sva moć je prešla kod (predsednika SNS-a) Aleksandra Vučića.
Posle održanih predsedništva ove stranke u tri čina – saznali smo i ko će biti oročeni ministri. Nikoga ne bi trebalo da začude imena koja su se našla u Vladi, ali nekoliko činjenica je važno za istaći. Postoje nedodirljivi ministri koji očigledno jedini imaju moć u SNS-u uz Aleksandra Vučića. SNS vlade karakteriše izrazit personalni diskontinuitet i Vučić je birao jedan deo ministara samo da bi nervirao opozicionu Tviter javnost.
Nedodirljivi ministri
I pored najava da će biti promena i da oni koji nisu radili dobro neće više biti ministri (iako ne postoji oblast za koju Vučić ne tvrdi da je u boljem stanju nego pre 2012. godine), pokazalo se da su upravo oni sa najviše afera iza sebe – jedini nedodirljivi. Poništen doktorat, dokazani plagijat doktorata, nepoznato poreklo novca za kupovinu stana, činjenica da je član porodice umešan u trgovinu oružjem, povezanost sa Zemunskim klanom i slično – ništa od ovoga nije bilo dovoljno da Stefanović, Mali, Vulin ili Lončar više ne budu ministri. I tu se priča o nekakvim promenama unutar Vlade ili unutar SNS-a završava. To su, uz Zoranu Mihajlović, nedodirljivi pojedinci. Nedodirljivi su jer, siguran sam – za stranku obezbeđuju veliki novac i celokupno izvlačenje resursa počinje ili završava sa njima.
Videli smo da ni netrpeljivosti između Vučića i Stefanovića ne mogu da dovedu do toga da Stefanović nestane sa političke scene i nakon afere Krušik, makar je meni tada postalo jasno koliko je on važan šraf u vladavini SNS-a. Možda nije zadržao resor unutrašnjih poslova, koji je očigledno znao i da iskoristi samo za sebe i to čak i protiv Vučića ili drugih članova SNS-a (kao primer mogu da naveden brutalnost policije tokom jula prema demonstrantima ili hapšenje pomoćnice ministra poljoprivrede), ali mu je uticaj i očigledno povezanost sa važnim poslovima garantovalo drugo ministarstvo sile. A i nakon otkrivanja afere Krušik – nekako mu i priliči da bude na čelu ministarstva odbrane. Zorana Mihajlović je jedina osoba za ovih osam godina koja je sve vreme ministarka, a Aleksandar Vulin je drugi najdugovečniji ministar (od 2013. godine, doduše u različitim resorima). To su nedodirljivi pojedinci, sa očigledno jakim uticajem i umešanosti u Vučićeve i stranačke prljave „poslove“.
Diskontinuitet vlada i organizaciona nestabilnost
Iako se partijski sastavi vlade nisu menjali previše za ovih osam godina, odnosno SNS i SPS su sve vreme u nekakvoj koaliciji, do 2013. su bili prisutni ministri URS-a i evo sada je prisutan ministar iz SPAS-a, previše je organizacionih promena za ovih osam godina. Činjenica da je kroz Vučićeve vlade prošlo čak 59 ministara i da niko nije ministar sve vreme u istom ministarstvu, govori nam u stvari kolika je organizaciona nestabilnost Vučićevih vlada. Ako se politički akteri u Vladi ne menjaju, za očekivati je da postoji neka vrsta institucionalne stabilnosti kako bi se oni svakodnevni upravni postupci redovno sprovodili. Ako znamo da se prilikom promena ne menjaju samo ministri već i državni sekretari, pomoćnici ministara i većina onih koji bi trebalo da koordinišu upravne poslove – onda neke od činjenica dodatno zabrinjavaju i govore o organizacionoj nestabilnosti za ovih osam godina. Neki od podataka Vučićevih vlada u prethodnih osam godina:
– Za 8 godina Srbija je imala 59 različitih ministara.
– Samo 6 ministarstva nije menjalo svoju organizacionu formu (isti resor, bez oduzimanja ili dodavanja resora i poslova, a u pitanju su ministarstva odbrane; unutrašnjih poslova; prosvete, nauke i tehnološkog razvoja; zdravlja; kulture i medija; omladine i sporta).
– Rasim Ljajić je bio jedini ministar koji je sve vreme vodio isto ministarstvo (pridodat mu je turizam u nadležnost 2014. godine) do ove nove vlade. Ministri koji sada najduže ministruju u istom resoru su Vanja Udovičić (omladina i sport od 2014. godine), Branislav Nedimović (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda – od 2016. godine, izuzeta zaštita životne sredine 2017. godine) i Jadranka Joksimović (evropske integracije – prvo bez portfelja od 2014. godine zadužena za evrointegracije, a od 2017. i ministarka). U odnosu na Vladu nakon prethodnih izbora 2016. godine – na potpuno istim pozicijama i sa istim resorima su samo ministri Udovičić i Lončar.
– Ako se pretpostavi da je nominacija za ministra upućenost u posao koji bi trebalo da radi, onda imamo veliki broj ministara koji su izuzetno svestrani. Čak 12 ministara je menjalo resore, a neki čak i 4 puta. Aleksandar Vulin je bio ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju, ministar rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja, ministar odbrane i sada ministar unutrašnjih poslova. Resore su menjali i Ivica Dačić, Dušan Vujović, Goran Knežević, Slavica Đukić Dejanović, Aleksandar Antić, Zorana Mihajlović, Velja Ilić, Zoran Đorđević, a sada su to uradili i Nebojša Stefanović, Nikola Selaković i Branko Ružić.
– Aleksandar Vučić često gradi narativ o zlatnom dobu u ekonomskom razvoju Srbije, lideru u rastu BDP-a, punoj kasi, suficitu itd. Tome u prilog teško da može da ide činjenica da ministre privrede menjamo u proseku na 14 meseci (7 ministara privrede za 8 godina: Dinkić, Radulović, Mirović, Sertić, Vujović, Knežević i sada Anđelka Atanasković) i ministra finansija na svaka 24 meseca (4 ministra finansija: Dinkić, Krstić, Vujović, Mali uz jedno vreme i vršenja dužnosti Ane Brnabić).
– Ministre odbrane i ministre lokalne samouprave menjamo na svakih 16,5 meseci, odnosno 6 ministara je promenjeno za 8 godina (ministri odbrane: Vučić, Rodić, Gašić, Đorđević, Vulin i sada Nebojša Stefanović; ministri lokalne samouprave: Kalanović, Mirović, Udovički, Brnabić, Ružić i sada Marija Obradović).
– Ministre prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i zaštite životne sredine menjamo na svakih 20 meseci (ministri prosvete: Obradović, Jovanović, Verbić, Šarčević i sada Branko Ružić; ministri zaštite životne sredine: Mihajlović, Bogosavljević Bošković, Nedimović, Trivan i sada Irena Vujović).
Ministri za nerviranje
Ova Vlada je dobila i ministre za nerviranje opozicione i Tviter javnosti (svako iz svoje perspektive). Ne postoji nijedan drugi razlog zašto su ministarska mesta dobili Tomislav Momirović, Ratko Dmitrović i Gordana Čomić. Nažalost, ali i to je kriterijum. Vučić je pokazao da može i time da se bavi. Delom bih ovde mogao da dodam i Dariju Kisić Tepavčević, mada kod nje više preovlađuje već dobra porodična povezanost sa članovima SNS-a i sumnjivi poslovi o kojima je BIRN pisao pre nekoliko meseci. Svakako, troje prvo navedenih služe samo da društvene mreže „bruje“ o njima i tu se cela priča završava. Prvih nekoliko dana od kada smo čuli da će biti ministri to i pokazuju.
Kakve smo imali izbore, takvu imamo i Vladu. Gledaćemo i komentarisati narednih 18 meseci. I to je to. Više puta sam rekao, meni je važno ko su ministri iz jednog jedinog razloga – da vidim koje će to pojedince (pravi) novinari da maltretiraju pitanjima na konferencijama za medije. I tu se cela priča o ministrima završava.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.