Foto: iStock
Ovakva politika ne može čak ni da se okarakteriše kao neuspela socijaldemokratska politika. Da bi nešto bilo neuspešno, mora postojati namera da određenu stvar ostvarite pa da na tom putu omanete. Srpski političari nikada nisu imali tu nameru.
Nedavno objavljen tekst Petra Čekerevca Kako da budemo jači od “sudbine siromaštva”? kod mene je izazvao veliku dozu ambivalentnosti koja se sa jedne strane, ogledala u apsolutnim slaganjem sa određenim stavovima koje je Petar izneo u tekstu, dok je sa druge strane, Petar naveo dosta diskutabilne i neodržive argumente za neke od svojih teza. Ova druga strana bila je ujedno i glavni motivator da napišem ovaj tekst i pokušam da opovrgnem određene Petrove argumente.
Na samom početku, želim da istaknem da sam saglasan sa dobrim delom onoga što je Petar u tekstu želeo da kaže, kao i sa samom poentom teksta. Pogrešni prioriteti, loše odluke naših političara, kao i tendencija našeg društva da se bitne reforme gotovo nikada ne dovršavaju nego ostavljaju poludovršene, glavni su razlozi stanja u kome se nalazimo. To nas je dovelo do toga da nam se, nažalost, obistinilo predskazanje Ante Markovića da ćemo sopstvene zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope. Na kraju, kako to obično biva, za svoje greške redovno smo krivili druge, nesposobni da barem politički kaznimo pojedince među nama koji su za te greške bili odgovorni.
Socijaldemokratske ideje srpskih političara
Međutim, uzroci ovakvog stanja posve su drugačiji od onoga što autor navodi. Kako Petar u svom tekstu ističe, jedan od glavnih uzroka zabluda naših političara bio je taj što su oni pripadali generaciji koja je politički stasavala sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, u vreme vrhunca socijaldemokratije, te da je to presudno uticalo na činjenicu da se oni opredele za sprovođenje politike „trećeg puta“ u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. godine.
Duboko sam uveren da je ovo pogrešno na barem dva nivoa. Prvo, sedamdesete i osamdesete godine XX veka bi pre svega mogle da se okarakterišu kao period u kome su ideje socijaldemokratije bile na svom zalasku, a ne na vrhuncu. Ovo se naročito odnosi na osamdesete godine kada su svetskom političkom scenom dominirali Ronald Regan u Sjedinjenim Američkim Državama i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji. Njihove politike tačerizma i reganomike, zasnovane na idejama tzv. „čikaške škole“ Miltona Fridmana i Fridriha Hajeka o deregulaciji i širokoj privatizaciji, predstavljaju radikalnu kritiku socijalne države blagostanja i ujedno poslednji ekser u sanduku socijaldemokratije. Od tog perioda pa do danas, stopa državne intervencije (uz male izuzetke) konstantno je u opadanju, kako u Evropi tako i u svetu, te je iz tog razloga nejasno zašto Petar sedamdesete i osamdesete godine karakteriše kao vrhunac socijaldemokratije u Evropi, kada one u suštini predstavljaju njenu poznu jesen.
Druga velika zabluda je ta da su političari, koji su došli na vlast nakon petooktobarskih promena, dominantno bili oblikovani socijaldemokratskim idejama, te da je to presudno uticalo na odluku da se na ekonomskom planu ne sprovedu radikalne reforme koje bi uspostavile „pravi kapitalizam“. Ukoliko analiziramo to koji su ljudi bili zaduženi za ekonomiju u prvoj demokratskoj vladi premijera Zorana Đinđića, uviđamo da oni, ne samo da se nisu odlikovali nikakvim socijaldemokratskim idejama, već i da su se uglavnom karijerno oblikovali i usavršavali na Zapadu (pre svega u SAD i UK) i to baš u vreme dominacije nove desnice i neoliberalizma. Iz tih razloga, verovatnije je da su ove ideje (a ne socijaldemokratske) imale presudan uticaj na njihove kasnije političke odluke. Ministar ekonomije u toj vladi Božidar Đelić, preselio se u Pariz već u ranoj mladosti, i celokupno svoje obrazovanje stekao je u Francuskoj, da bi se kasnih osamdesetih usavršavao na Harvardu u SAD. Goran Pitić, koji je u toj vladi bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, specijalizirao je ekonomiju na Univerzitetu u Vorviku i Londonskoj školi ekonomije u Velikoj Britaniji krajem 1980-ih i početkom 1990-ih. I na kraju, ali nikako manje važan, Mlađan Dinkić koji je u to doba bio guverner Narodne banke Jugoslavije, a kasnije postao alfa i omega srpske ekonomije, takođe se specijalizovao u inostranstvu, te radio kao predavač na fakultetima u Nemačkoj, Italiji, Belgiji i SAD, a predstavlja čoveka za koga se sve može reći samo ne to da su mu bliske socijaldemokratske ideje.
Upitna je i isključivost koju Petar pravi tezom da socijaldemokratija uglavnom nastaje u bogatim zemljama, tj. da je neophodan brz i temeljan ekonomski rast kao preduslov za socijaldemokratiju, kako se to vidi na primeru nordijskih zemalja. Ovde je, prema Petru, glavni problem Srbije u tome što nije postojala ekonomska osnova kojom bi se finansirala socijaldemokratska politika. Međutim, pogledamo li istorijski, prva „socijalna država blagostanja“ nastala je u Velikoj Britaniji nakon Drugog svetskog rata, kada je Britanija bila potpuno devastirana i uništena ratnim razaranjima i isto tako nije imala ekonomsku osnovu za socijaldemokratiju. Da ne bude zabune, nije mi cilj da poredim Veliku Britaniju i Srbiju ili njihove ekonomije, već samo želim da istaknem da je ekonomsko okruženje Britanije tog vremena isto tako bilo veoma nepovoljno, pa je ipak stvorena socijalna država koja je integrisala radničku klasu, i koja je opstala sve do osamdesetih godina XX veka.
Šta smo izabrali?
Na kraju, moje lično uverenje je da je Srbija nakon 5. oktobra trebalo da sprovede postepenu privatizaciju, i da vodi široku i odgovornu socijalnu politiku. Međutim, kao što sam siguran da bi takva politika dala povoljne rezultate, takođe sam uveren da bi stanje u Srbiji danas bilo višestruko bolje nego što jeste, te da je tada sprovedena široka i brza privatizacija po principu „šok terapije“. Postoji veliki broj država gde su i jedna i druga politika dale povoljne rezultate, ali samo kada su ove politike sprovođene dosledno i sa jasnim ciljem. Naš ključni problem je prvenstveno bio u tome što nije postojala volja da se bilo koja od ove dve politike sprovodi dosledno i do kraja, već se uzimalo malo od jedne, malo od druge. Činjenica da su odluke donošene od slučaja do slučaja, bez jasne strategije, divlje i neplanski, glavni je uzrok stanja u kome se nalazimo.
Ovakva politika ne može čak ni da se okarakteriše kao neuspela socijaldemokratska politika. Da bi nešto bilo neuspešno, mora postojati namera da određenu stvar ostvarite pa da na tom putu omanete. Srpski političari nikada nisu imali tu nameru. Nikada im nije bio cilj da u Srbiji sprovode socijaldemokratsku politiku, te stoga nisu ni mogli da omanu na tom putu. Na kraju krajeva, pitanje je da li je neki konkretni cilj uopšte i postojao. A strategija bez cilja, država bez vladavine prava i društva pravde, pravi su recept za sistemsku bolest koju Petar ispravno naziva “državizam”.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.