Kad utihne bes – o abortusu u Poljskoj
Jovana Simić

M.A. međunarodnih odnosa (Centralnoevropski univerzitet - CEU)

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Kad utihne bes i pobedi moral, da li ćemo i dalje ignorisati činjenicu da je veća sramota i (šatro) veći luksuz imati bezbedan seks nego nebezbedan abortus?

 

Pre nekoliko dana, Ustavni sud Poljske proglasio je neustavnim član zakona koji se tiče prava na prekid trudnoće u slučaju da fetus ima anomalije koje mogu dovesti do teških bolesti po rođenju i internet je eksplodirao, a pogotovo objave na storijima i brzinska pisanija na temu. U tom haosu naletela sam na neko ljutito mesto koje je proglasilo situaciju fašizmom (očekivano), ali delovalo mi je da su ovo možda malo ozbiljnije stvari da bismo tu stali sa kvalifikacijama i raspravom.

Da ne bude zabune, degradiranje prava treba da je za ljutnju i bes, ali pre nego što svi izdivljamo, pa zaboravimo na žene Poljske i na to da nismo daleko od njih, da pogledamo šta je predmet rasprave u Poljskoj i pohvatamo beleške.

Mali podsetnik – 2016. u Poljskoj dogodio se pokušaj donošenje zakona koji zabranjuje abortus i nakon masovnih protesta (Crni ponedeljak), zakonodavac je očito odlučio da proba sporednim putem da ograniči to pravo, a sa istim političkim ciljem, ako dozvoljavate. U Evropi ima tek nekoliko država sa restriktivnim zakonima po ovom pitanju (Malta, San Marino, Severna Irska do nedavno, itd.), gde je negde na snazi potpuna zabrana, a negde se dozvoljava abortus u slučaju da su život i/ili zdravlje žene ugroženi. Kada pričamo o Poljskoj, ne tako srećna okolnost je da u zakonodavnom telu apsolutnu većinu mesta ima konzervativna stranka Pravo i Pravda, čiji načini se često ocenjuju kao autoritarni i neslobodni, tako da ne treba naglašavati sa koje strane rasprave se nalaze.

Od tri ograničene situacije u kojima je moguć abortus u Poljskoj (pretnja po zdravlje žene, trudnoća kao rezultat kriminalnog čina i utvrđene teške anomalije fetusa), treća je proglašena neustavnom putem tumačenja da podstiče eugeničku praksu i time krši ustavne garancije zaštite ljudskog života, ljudskog dostojanstva, kao i zabrane diskriminacije u ovom slučaju nerođenog deteta na osnovu zdravstvenog stanja. Odredba koja je proglašena neustavnom je i najčešći osnov legalnog abortusa u Poljskoj, naime, preko 90% prekida trudnoće (od ukupno oko 2.000) obavlja se iz tog razloga. Nelegalni abortusi, kojih je po proceni oko 100 puta više, obavljaju se van pravnog okvira države Poljske. Popularno pitanje –  “gde je tu EU” je možda zrelo za  raspravu o proceduri, ali pipavo pitanje prava na abortus nije definisano na evropskom nivou, baš zbog kulturoloških, religijskih i političkih nijansi između društava. U budućnosti, Poljakinje se mogu nadati mišljenju Evropskog suda za ljudska prava kao eventualnom pravnom leku. Bilo kako bilo, ova debata se dešava sada, predstavki će verovatno biti i ono što trenutno vozi hiljade onih koji protestuju jeste bes i osvešćivanje poruke iza agresivne borbe države da kontroliše i ograniči reproduktivna prava – ili ne razumeju šta rade ili im nije stalo, a moguće i oba.

Politički rezon u slučaju zabrane abortusa je raznolik – sprečavanje depopulacije, smatranje čina nemoralnim, očuvanje prava na život, strah od izumiranja nacije, religijska ubeđenja i slično, ali pitanje koje se nameće na osnovu primera Poljske je da li se do kraja razume šta se radi kada se neka društvena praksa zabrani i da li je jasno da time nije i onemogućena?

Jedna od najpopularnijih premisa u starećim društvima Evrope ovih dana je da, zbog toga što žene postaju obrazovanije i imućnije, sve manje žele da rađaju, implicirajući ne samo rizik od pada nataliteta, nego i prebacujući ovu logiku na pitanje abortusa i dižući frku da ćemo svi da budemo zbrisani za 50 godina. Iz toga razloga, roje se inovativni predlozi populacione politike – treba im ograničiti/zabraniti abortus, treba uvesti komisiju, treba ih odvratiti itd. Ipak, ako pretpostavljamo da je žena obrazovana, verovatno i razume na koje neinvazivne načine se može osigurati da nema decu ako ne želi ili možda namerno abortira da bi zatrla seme ovom napaćenom narodu o njegovom trošku? Ovo drugo sigurno. Jedna žena verovatno razume i kada nema dovoljno infromacija, kada nema uslova, kada nije spremna, kada je primorana, kada je uplašena i kada čeka dete pre kojim je život u patnji zbog bolesti koliko je teško doneti tako traumatičnu odluku kao što je prekid trudnoće. A možda je i samo zla i nemarna.

U zemljama poput Poljske i u slučaju Severne Irske pre 2019. godine, žene koje imaju sredstava, okreću se ne tako pristupačnoj alternativi – zdravstvenom turizmu ili izvođenjem abortusa u nekoj zemlji gde je isti legalan. Zbog straha od kažnjivosti abortusa, one nekada na svoju štetu ne traže medicinsku pomoć u svojoj zemlji ako im je potrebna nakon zahvata u inostranstvu, što je bio i predmet slučajeva pred ECHR-om. Ostale se snalaze, da li su to ilegalne klinike ili krijumčarene pilule za pobačaj – izbor je raznovrstan i opasan po reproduktivno zdravlje.

Kad utihne uzajamni bes i ukine se izbor, koliko je stvarno dobijeno ako stopa abortusa ne pada već prelazi na crno tržište i sakati živote? Nasuprot bauku od obrazovane žene, Svetska zdravstvena organizacija i Ujedinjene nacije navode da su u riziku od neželjene trudnoće i abortusa najviše žene iz zemalja u razvoju, slabijih materijalnih mogućnosti i nižeg obrazovanja, jer nemaju sredstava, jer je sramota, jer im niko nije rekao.

Kad utihne bes i pobedi moral, da li ćemo i dalje ignorisati činjenicu da je veća sramota i (šatro) veći luksuz imati bezbedan seks nego nebezbedan abortus? Ako ćemo gledati u svoje dvorište, skoro pola žena (i njihovi partneri) koriste tradicionalne metode kontracepcije, dakle prekinuti snošaj, a u neuporedivo većoj meri tome pribegavaju žene iz siromašnijih domaćinstava i sa nižim obrazovanjem, kao i iz marginalizovanih društvenih grupa, a zatim i žene srednjih godina više nego mlađe, i žene koje već imaju decu i ne mogu/ne žele još.

Kad utihne bes i kad nam podvale novu super populacionu politiku koja počiva na nabijanju krivice isključivo ženi, da li ćemo ih pustiti da se odreknu odgovornosti svi koji se bave nama onako kako im je lakše, a ne onako kako treba?

Možemo da vičemo ’’fašizam’’, možemo da ludimo u svoja 4 zida, da pišemo gluposti na internetu (evo ja npr.) ili potrošimo dane i sate slažući misli oko ovako kompleksne teme koja je tek zagrebana iznad, ali nemoj da vam bude glupo da besnite ako dođe red na osvajanje slobode i kod kuće.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *