Foto: iStock
Neki opozicioni političari čestitaju građanima pobedu bojkota. Ovo je zapravo drugi put da nam se čestita ova pobeda. Prvi put bio je dan posle izbora kada su nam isti opozicioni političari čestitali pobedu bojkota.
Vučić je ogoljen. To je valjda bio cilj. Skupština je kubanska, severnokorejska, jednopartijska. Nema opozicije u parlamentu. Reći da je ova nova perverzna i opasna politička realnost maskiranih jednoumnih predstavnika građana u najvažnijoj političkoj instituciji u zemlji nekakva pobeda bojkota sadrži opasnu logičku napetost.
Za birače SNS-a, SPS-a, SPAS-a i nekih manjinskih stranaka koji su doprineli ovakvom izgledu parlamenta, ovaj prizor nije iznenađenje. Njih nikakvo ogoljavanje ne dotiče osim ogoljavanja od nekih dosadašnjih statusa i privilegija. Opozicionim biračima, sa druge strane, ovakvo ogoljavanje je previše trivijalno i isprazno. Ono samo po sebi ne budi nikakav osećaj pobede i uspeha. Naprotiv. Kod ogoljavanja kao cilja i bojkota kao sredstva na putu ka tom cilju, uvek je postojao problem koji se (kao i mnogi problemi) prećutno zanemarivao – do čega ta ogoljenost kao novo stanje dalje dovodi? Da li smo se suočili sa masovnim građanskim protestima usled ovakvog parlamenta? Da li je međunarodna zajednica osporila legitimitet režimu, uvela ciljane sankcije, zapretila da se ovim zemlja izoluje? Do čega je zapravo dovelo ogoljavanje?
Ako je ovakav pobednički bojkot bio sredstvo, uz cilj da se Vučićev režim ogoli, hoće li opozicija sada ipak da postavi novi cilj, pa sam tim i da odabere drugačija sredstva? Ili ćemo još da slušamo jalove i neupotrebljive priče o ogoljavanju ogoljenog?
Vučić sa svoje strane već baca mamce, varalice, mušice, tvistere, voblere. Normalno je da se kritička javnost i mediji bave ovim varalicama. Problem je kad sama opozicija počne na ovo da se peca. Opozicija time i dalje ostaje zarobljena u mučnom prežvakavanju ostataka hrane sa režimske spin trpeze umesto da se aktivno bavi originalnim političkim delovanjem i komunikacijom usmerenom ka postizanju nekih svojih političkih ciljeva.
Kod Vučića ništa nije pouzdano. Danas izrečeno, sutra može da se promeni. Izvesno je samo da on (i dalje) vešto kontroliše političko vreme i upravlja varalicama. Na varalice se mnogi pecaju. A vreme prolazi. Svakako najveća među varalicama je priča o tajmingu novih izbora, odnosno o (ne)spajanju termina. Možda bi opozicija trebalo da ogoli ne Vučića već upravo njegove varalice.
Opozicija mora, slikovito rečeno, sutra da sedne i da strateški definiše tri moguća scenarija u vezi sa pomenutom varalicom. Ove hipotetičke kontekste stvorene od strane režima trebalo bi posmatrati kao mogućnosti koje u novom okruženju opozicija može da iskoristi. Naravno zarad nekih ciljeva koje pre toga postavi.
Prvi scenario je – beogradski, predsednički i parlamentarni su spojeni. Drugi je da su beogradski i predsednički spojeni, a parlamentarni odloženi. I treći je da se svi izbori održavaju onda kada im je vreme (dakle da Vučić promeni odluku i da Vlada zapravo nastavi svoj mandat i posle 2022).
Ukoliko se delovanje opozicije u narednih godinu dana bude svelo samo i isključivo na bavljenje izbornim uslovima, bez određivanja političkih ciljeva koji su sprovodivi u tri pomenuta moguća scenarija, onda se plen uspešno upecao. Vučićevo upravljanje očekivanjima podrazumevaće da on pažljivo procenjuje kada će i kako, kozmetički ili suštinski, makar malo da unapredi izborne uslove. To znači da će najkasnije moguće doneti i samu odluku kada će biti koji izbori, kada će i koliko da oslobodi RTS i slično.
Dakle ne tvrdim da opozicija više ne bi trebalo da se bavi unapređenjem izbornih uslova. Daleko od toga. Ona ne bi smela samo i isključivo da se time bavi i da zadrži pretnju bojkotom ukoliko izborni uslovi ostanu isti ili postanu još gori. Valjda je svima jasno da bojkotom opozicija neće postići apsolutno ništa osim što će Vučiću omogućiti novo političko vreme. Borba za unapređenje izbornih uslova mora da bude tek jedan od nivoa delovanja, drugi bi svakako trebalo da bude politička komunikacija usmerena ka jasnim ciljevima koji bi mogli da se postignu.
Već je sada jasno da će se stvoriti nova podela u opoziciji. Imaćemo pragmatičnu, realističnu opoziciju koja će prihvatiti da je moguće određeno poboljšanje koje može da se upotrebi u svoju korist. Sa druge strane, deo opozicije nastaviće da podgreva nerealna očekivanja da će, sada već izlizanim najavama o masovnoj građanskoj neposlušnosti, režim da bude pod tolikim unutrašnjim i međunarodnim pritiskom da će morati da formira prelaznu Vladu koja će organizovati nove izbore.
Od svih metoda koje režim bude koristio u pecanju nadam se da će preko metoda tzv. bućke ipak biti najmanje ulova.
Glavni urednik