Foto: iStock
U tradicionalnim društvima, silovati žene je kao da bacite nuklearnu bombu i u velikom broju slučajeva, žrtve ne preživljavaju samo silovanje, već i zlostavljanje, sakaćenje i ponižavanje.
Kao i svake godine, “Miredita, dobar dan!” festival izaziva veliku pažnju u javnosti. A nažalost, podjednaka pažnja se pridaje i svima onima koji se protive održavanju festivala. Jedan od ciljeva festivala je da otvara teške teme o kojima se ne priča dovoljno ili uopšte u javnosti.
U maju 2017. albanski umetnici su performansom u Domu omladine hteli da skrenu pažnju na nasilje koje žene trpe na ovim prostorima. Taj performans je u interpretaciji nacionalista i desničara bio pokušaj da se srpski vojnici okrive za silovanje žena u ratu na Kosovu 1999. U debati u jutarnjem programu Prve televizije, ponovo je pomenut taj performans i njegove dve različite interpretacije: organizatora festivala i predsednice Zavetnika. Ivan Đurić, u ime organizacije festivala, tvrdio je da je performans skretanje pažnje na nasilje nad ženama, dok je Milica Đurđević tvrdila da predstavlja prikaz silovanja albanskih žena i bila je zgrožena sopstvenom interpretacijom performansa.
Iste godine kada je izveden pomenuti performans, bila je zakazana i promocija knjige koja sadrži svedočenje žena žrtva silovanja na Kosovu tokom rata, kako bi se pokrenula jedna od najbolnijih tema sa ovih prostora. Promocija knjige je protekla u senci najavljenog dolaska tadašnje kosovske predsednice Jahjage, koji je podigao veliku prašinu u desničarskim krugovima.
Sve u svemu, tokom svih ovih godina održavanja festivala, tema o silovanim ženama tokom rata nije dobila vidljivost koju zaslužuje, iako je to bila namera organizatora. I dan danas nažalost debata dostojna ove teme izostaje u društvu u Srbiji.
Zbog toga što o ovoj temi ne razgovaramo, niti smo spremni da čujemo, zato i ne razumemo zašto je silovanje ratni zločin, vojna taktika i vrlo moćno oružje u ratu i kako je na Kosovu upotrebljeno za etničko čišćenje.
Žene su oduvek silovane tokom rata i različitih oružanih sukoba. Skoro da nema rata tokom istorije u kome nije počinjeno silovanje. To što žene u većini slučajeva nisu bile na linijama fronta, ne znači da nisu podnele ogromnu žrtvu u ratovima. Knjige iz istorije nas ne uče o ovim stvarima, a i neretko je svet pošteđen prestrašnih svedočenja žrtava seksualnog zlostavljanja tokom rata. Ali to što o tome ne znamo ili ne pričamo, ne znači da se nije dešavalo. Sramota sveta, i onoga što nazivamo međunarodnom zajednicom, je što im je trebalo preko 50 godina posle Drugog svetskog rata da silovanje uvrste u ratni zločin. A i još 15 godina posle toga da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvoji Rezuluciju 1325 koja priznaje neproporcijalni i specifičan uticaj oružanih sukoba na žene i decu.
Tokom devedesetih godina, međunarodni sudovi za Jugoslaviju i Ruandu doneli su istorijske presude koje su okarakterisale silovanje kao ratni zločin koji dovodi do etničkog čišćenja. Tokom rata na Kosovu, silovanje je korišćeno kao vojna taktika sa ciljem da ponizi i zastraši društvo i to je na kraju rezultiralo odlaskom velikog broja Albanaca i Albanki sa teritorije Kosova tokom rata. U izveštajima gotovo svih relevantnih međunarodnih organizacija navodi se da silovanja nisu bili nasumični pojedinačni slučajevi, već deo šire strategije. Tačan broj žena koji su silovane tokom rata na Kosovu verovatno nikada nećemo znati, tako da brojevi idu od nekoliko hiljada do 20.000 žrtava silovanja. To što su silovanja pratili i drugi zločini govori nam o sistematičnosti, kao i o cilju.
U tradicionalnim društvima, silovati žene je kao da bacite nuklearnu bombu i u velikom broju slučajeva, žrtve ne preživljavaju samo silovanje, već i zlostavljanje, sakaćenje i ponižavanje. Tokom svedočenja, mnoge žene govore o tome da bi im bilo bolje da su ih ubili nego što su ih silovali. Ali nije bilo dovoljno samo ubiti ženu. Silovanje je poruka koju vojnici šalju celoj zajednici: da ih ništa neće zaustaviti ukoliko ne odu. Ta poruka se često šalje javnim silovanjem. Jednom prilikom je tokom rata u jednom gradu na Kosovu osvanuo grafit: “Silovaćemo vas, kako bi rađale srpsku decu”. Kada se rat završi žene ostaju stigmatizovane, a nekada i njihova deca ostaju izopštena iz zajednice. Zbog sramote koja prati žrtve silovanja, žene na Kosovu ni dan danas, 20 godina posle rata, ne pričaju o tome što su preživele. I zbog toga verovatno nikada nećemo znati obime ovog zločina. Silovanje se koristi kao oružje za potpuno fizičko i psihičko uništenje žena, koje ima posledice na celu zajednicu i društvo.
Sve ovo što sam napisala nije dovoljno ni za početak razgovora o silovanjima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Ali je dovoljno da razumemo da svako silovanje žene tokom rata ima dalekosežne posledice po celo društvo. Iako nije prijatno razgovarati o ovoj temi, neophodno je, kako bi se bar neke rane zacelile. Moramo naći snagu i hrabrost u sebi da se suočimo sa ovim strašnim zločinima, pošto njihove posledice živimo, hteli to da priznamo ili ne.
Tako da sledeći put kada budete slušali predsednicu Zavetnika kako se zgrožava nad optužbama da je srpska vojska silovala Albanke, vi se zamislite zašto se ne zgrožava nad činjenicom da se silovanje koristilo kao sredstvo za postizanja političkog cilja. Onog dana kada počnemo da se grozimo nad zločinima koji su počinjeni, tog dana ćemo moći da otvorimo debatu dostojanstvenu ove teme. Do tada, nemamo o čemu da razgovaramo.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.