Foto: iStock
U bilo kom od tih scenarija, Vučić će imati više sredstava i neizostavnu institucionalnu, medijsku i finansijsku prednost nad opozicijom. Mašineriju za izbore kakvu do sada nismo videli. Sposobnost da vodi dve odvojene kampanje, luksuz da to ne mora da radi.
Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa saopštila je njihove osnovne uslove za učešće u izborima 2022. godine, nakon najave predsednika Vučića da će uz redovne predsedničke i beogradske biti održani i vanredni parlamentarni izbori. Pored slobode medija i osnivanja ministarstva za sprovođenje izbora (o čemu drugom prilikom), jedan od uslova SSP odnosi se na razdvajanje predsedničkih i republičkih izbora od beogradskih, pokrajinskih i lokalnih, za koje se navodi da treba da budu ponovo održani.
Sudeći po zvaničnim i nezvaničnim reakcijama, moguće je da će upravo razdvajanje izbora biti jedan od zahteva (dela) opozicije u narednom periodu, bilo to kroz dijalog uz posredstvo EU ili putem neke druge platforme. Ovo, svakako, nije novi predlog – godinama unazad sa različitih strana može da se čuje sličan zahtev, budući da praksa objedinjavanja izbora praktično obesmišljava bilo kakvu kampanju na lokalu. Dominacija kampanja na republičkom nivou baca u senku sve što se dešava na lokalu ili u pokrajini, a razne druge boljke izbornog procesa dovode do posledica poput neočekivane „popularnosti“ mađarske nacionalne manjine u – Vranju. Hvala Miši Vaciću za tu epizodu.
Ideja o razdvajanju izbora otvara nekoliko pitanja – da li je zahtev dobar, zašto neki akteri tek sada o njemu pričaju i, konačno, da li će Vučić biti spreman na takav potez. I naravno, šta je opoziciji dalje činiti.
Da li i kako treba razdvojiti izbore?
U načelu – da. Izbori i demokratski procesi u praksi na lokalu ne postoje, a upravo tu bi trebalo da imaju veliki značaj jer se najdirektnije tiču svakodnevnih života građana. Umesto da imamo aktivne građane u aktivnoj lokalnoj politici, lokalni (i u nešto manjoj meri pokrajinski) izbori svode se na zaokruživanje iste liste ili imena kao na republičkom nivou. To obesmišljava vođenje lokalne kampanje, bavljenje pitanjima od značaja za lokalne prilike, te smanjuje šanse da se na lokalu probije neko novi. Izborni sistem je jedan od uzroka takvog stanja.
Postoje, međutim, i nedoumice – samo sprovođenje izbora olakšano je objedinjavanjem jer se svi procesi obavljaju istovremeno na istim biračkim mestima i u istim biračkim odborima. Posmatranje izbora i kontrola izbornih komisija su u tom smislu kvalitetniji, jer bi u slučaju razdvajanja i interesovanje nekih aktera za lokalne izbore verovatno bilo manje. Pored toga, pitanje je i da li bi eventualno razdvajanje trebalo da bude normirano, tj. da li treba ići na zakonsku obavezu ili „dobru praksu“ – prvo je kompleksno jer ograničava parlament, a drugo je upitno jer je dobra praksa i ne menjati izborna pravila u izbornoj godini, a evo nas sa cenzusom od 3%.
Utisak je ipak da su prednosti razdvajanja daleko veće od mana, ali i ovde treba imati u vidu jednu važnu poentu: izmene izbornog procesa ne smeju da budu rezultat samo trenutnih okolnosti. Ako se nešto u izbornom zakonodavstvu ili praksi menja, to treba raditi jer je dugoročno dobro za sve aktere i za kvalitet demokratije, a ne da bi se kaznio ili nagradio neki konkretan igrač. To posebno važi za izmenu izbornog sistema.
Kako ja deci da objasnim da sledeće izbore ne bojkotujemo?
Druga grupa nedoumica odnosi se na (komunikacionu) strategiju aktuelne opozicije. U proteklom izbornom ciklusu, narativ nosilaca bojkota bio je da ni na jednom nivou ne postoje uslovi za učestvovanje u izborima. Sada ponovo postoje „početni uslovi“ za izlazak, bez ikakvih naznaka da će izborni uslovi biti iole bolji. Zašto bojkot 2020, a izlazak 2022? Ako je napredak u dijalogu vlasti i opozicije 2019. ocenjen kao nedovoljan, zašto bi nove runde dijaloga bile uspešnije?
S druge strane, zahtev za razdvajanjem izbora imao je smisla i prošle godine. Posebno imajući u vidu okolnost koja je možda promakla široj javnosti, a to je izmena Zakona o lokalnim izborima krajem decembra 2019. kojom je omogućeno objedinjavanje parlamentarnih i lokalnih izbora. Sve do tog trenutka, izbori u preko 50 jedinica lokalne samouprave morali su da budu održani pre parlamentarnih. To su znali politički akteri u Šapcu, Paraćinu, opštini Stari Grad, pa je ipak propuštena prilika da se na nivou komunikacije konceptualno razdvoje parlamentarni od lokalnih izbora. Da se, ako je već tako odlučeno, bojkotuju prvi, a kampanje usmere na druge. To je na kraju, prilično neuspešno, pokušala SDS Borisa Tadića (a par aktera je i ranije pominjalo mogućnost razdvajanja), dok je najveći deo opozicije propustio da podrži one koji su na lokalu učestvovali u trci.
Dakle, razdvajanje izbora imalo je smisla i u proteklom ciklusu, ali to nije svima jednako odgovaralo. Bez upadanja u zamku opozicionih kalkulacija, ovaj potez je i sada smislen – međutim, neće biti najlakše iskomunicirati novu poziciju pojedinih političara, bar kada je reč o sopstvenim članovima i biračkim telima.
Šta ako Vučić na to pristane?
Vučićeve najave češće deluju kao mamci nego kao obećanja, i to treba imati u vidu. Postoji sasvim realna šansa da izbori neće biti objedinjeni na svim nivoima, te da će razdvajanje ili odlaganje biti frejmovano kao ustupak opoziciji. Kao što je naprasno spušten cenzus 2020, naprasno bi se moglo desiti bilo šta što Vučić može da ispuni – dakle, bilo šta. Možda će i RTS odjednom postati mesto debate, možda neće biti toliko crnih džipova ili tzv. bugarskih vozova. U bilo kom od tih scenarija, Vučić će imati više sredstava i neizostavnu institucionalnu, medijsku i finansijsku prednost nad opozicijom. Mašineriju za izbore kakvu do sada nismo videli. Sposobnost da vodi dve odvojene kampanje, luksuz da to ne mora da radi.
A opozicija? Opozicija silom prilika mora da bira bitke i usmeri resurse na teren koji može da osvoji. Ako je to Beograd, a trenutni izborni uslovi govore da jeste, izborna kampanja ne bi trebalo da se svede samo na zahtevanje boljih uslova. Potrebna je ozbiljna strategija koja bi u obzir uzela ideološke razlike unutar opozicije, kao i dosadašnje neuspehe u polju komunikacija i ličnih razmirica. Posmatrači sa strane teško mogu da isprate šta se na opozicionoj sceni trenutno dešava, koje su tri tačke čije, a ko sa kim ne može da sarađuje i zašto. Pored nužne saradnje, bar u domenu nenapadanja i podrške u posmatranju izbora, opoziciona kampanja bila bi nepotpuna ukoliko se bavi samo izbornim uslovima. Trebalo bi, na primer, da odgovori na pitanje kakav Beograd opozicija želi i kako planira da ga osvoji.