Kako obrazovanje utiče na ekonomski rast?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Obrazovanje zaista ima pozitivan uticaj na ekonomski rast, ali je njegov doprinos slabiji u odnosu na ostale, institucionalne parametre kao što su vladavina prava, zaštita imovine i dobra poslovna regulacija.

Svaka promena koja bi unapredila kvalitete obrazovanja dobro bi došla, ali je za njenu implementaciju potrebno puno vremena. Ako želimo višu stopu ekonomskog rasta, obrazovanje nije prva niti najvažnija stvar na koju treba da se usmerimo.

 

Šta kaže teorija?

Ekonomisti se teorijski i empirijski ekonomskim rastom bave već decenijama. U početku je glavni akcenat bio na akumulaciji kapitala. Ekonomski rast je bio posmatran kao funkcija količine kapitala i rada u jednoj ekonomiji, pa su najvažniji parametri rasta bili štednja i prirodni priraštaj. Solou (Robert Solow) je 1957. u ovu jednačinu uključio i tehnološke promene, kao možda najvažniju komponentu, ali u same uzroke ovih promena nije se ulazilo. Mankju, Romer i Vajl su 1992. uveli obrazovanje kao komponentu ovog modela, sa obrazloženjem da obrazovanje može da se akumulira, što se naziva ljudskim kapitalom. Više ljudskog kapitala pomera privredu u novo stanje sa višim dohotkom, ali kada se u to stanje dođe, obrazovanje više nema uticaj na stopu ekonomskog rasta. 

Sa druge strane, teorije endogenog rasta daju mnogo veći značaj obrazovanju – na primer, Lukas i Romer tvde da obrazovanje utiče na povećanje inovativnog kapaciteta neke privrede jer omogućava razvoj novih ideja i tehnologija. Njihov pristup objašnjava kako obrazovanje utiče na rast i godinama kasnije nakon završetka formalnog obrazovnog ciklusa. Poslednji pogled na vezu obrazovanja i ekonomskog rasta daju teorije difuzije tehnologije: autori kao Nelson ili Velč tvde da privrede rastu usvajanjem novih tehnologija koje povećavaju produktivnost, i da obrazovanje olakšava prenošenje specifičnih znanja potrebnih za implementaciju novih tehnologija.  

  

Kvalitet obrazovanja, a ne njegova dužina

Prilikom procena da li i koliko obrazovanje ima uticaja na ekonomski rast, u početku se koristio prosečni broj godina obrazovanja kao najdostupnija informacija iz nacionalne statistike i popisa. Međutim, jasno je da ovo nije savršena metrika jer ona podrazumeva da jedna godina školovanja u različitim zemljama ima isti uticaj na kreiranje ljudskog kapitala. Kako znamo da se školski sistemi među zemljama razlikuju, ovo teško da je tačno. Ali tek sa razvojem nekih standardizovanih međunarodnih testova – pre svega PISA – došlo se do bolje metrike. 

PISA testovi mere koliko đaci umeju da koriste školsko znanje u praksi rešavanjem pred njih postavljenih problema. Dok su prvobitna istraživanja pokazivala da broj godina školovanja nema puno veze sa stopom ekonomskog rasta, kasnija istraživanja su pokazala da kvalitet obrazovanja sa rastom ima statistički značajnu vezu. 

 

Procena uticaja obrazovanja na ekonomski rast

To što kvalitet obrazovanja ima uticaja na stopu ekonomskog rasta nam ne govori koliko je taj uticaj značajan. Neke procene ovog uticaja (Hanushek i Woesmann, 2000) očito precenjuju domete obrazovanja na ekonomski rast, jer ga gotovo u potpunosti pripisuju povećanju obuhvata i kvaliteta obrazovanja tokom prethodnih nekoliko decenija, a zanemaruju brojne druge varijable. Jedna njihova kasnija studija iz 2009. uzela je u obzir i pojedine institucionalne varijable, kao što je sigurnost imovinskih prava, što je značajno smanjilo efekat koji se pripisuje razlikama u obrazovanju. Ova kasnija studija tvrdi da bi u zemljama koje bi povećale kvalitet svog obrazovanja, mereno dostignućima na PISA testovima za 25 poena, došlo do povećanja ekonomskog rasta za skoro 0,9% godišnje.

Ako ovu tvrdnju stavimo u perspektivu, vidimo da su đaci u Srbiji na poslednjem ciklusu PISA testiranja 2018. godine imali u proseku 442 poena (dok je prosek zemalja OECD-a iznosio 488). Ovo znači da postoji veliki prostor da Srbija unapredi kvalitet svog obrazovanja pošto trenutno nismo na nekom posebno dobrom mestu. Istovremeno, iako 25 poena deluje ambiciozno (prema PISA metodologiji, 38 poena jednako je obrazovnom dostignuću u toku jedne školske godine), to je jednako napretku Poljske tokom prethodne dve decenije (sa 489 u 2000. na 513 u 2018. godini). Ali, da li bi nam povećanje kvaliteta obrazovanja značajno pomoglo? Najverovatnije ne.

 

Problemi: sporo i nesigurno

Prvi problem jeste sporost. Da bi se povećao kvalitet obrazovanja, i to značajno, neophodno je vreme. Čak i kada bismo odjednom dobili kvalitetniji obrazovni sistem brzo i lako, pritiskom na jedno dugme – rezultate bismo videli tek u godinama koje dolaze. Potrebno je vreme da đaci prođu kroz njega – barem 12 godina koliko traje osnovno i srednjoškolsko obrazovanje. Ovo bi bilo još sporije ako je za ove promene potrebno uraditi nešto veoma radikalno, kao što je povećanje kvaliteta nastavnika. Zamena dela starijih nastavnika koji će se teže prilagoditi novom sistemu rada trajala bi godinama kroz njihovo penzionisanje i zapošljavanje novih, mladih nastavnika sa drugačijim obrazovanjem i veštinama. Prema tome, doprinos višeg kvaliteta obrazovanja daće svoj pun rezultat tek kasnije, kako se mladi ljudi sa boljim obrazovanjem budu uključivali na tržište rada i napredovali kroz svoje karijere. Da bismo računali da je novo bolje obrazovanje difuzovano kroz celo tržište rada, u najmanjem slučaju neophodno je više od 50 godina – oko 12 godina koliko traje osnovno i srednje obrazovanje (ne računajući fakultet) i potom jedan radni vek koji iznosi oko 40 godina. Do tada bi doprinos povećanja kvaliteta obrazovanja stopi ekonomskog rasta bio značajno manji od očekivanih 0,9% godišnje. 

Drugi problem jeste u tome što još uvek ne postoji jasna ideja oko toga kako može da se unapredi kvalitet obrazovnih sistema. Ovde postoji veliki broj ideja i mogućnosti, ali ništa nije zapisano u kamenu. Jedna od varijabli za koju deluje da ima najviše uticaja na kvalitete obrazovanja u međunarodnim istraživanjima jeste kvalitet nastavnika – što nam govori da bi ove reforme najverovatnije trajale značajan niz godina dok ne dođe do smene generacija u školama. Ali te nove generacije moraju biti obrazovane i motivisane da rade svoj posao kvalitetno, dok i dalje nije jasno koji faktori koji utiču na privlačenje upravo ovakvih kandidata da upišu nastavničke fakultete.

 

Da li se onda isplati da se bavimo obrazovanjem?

Da, kvalitetnije obrazovanje donelo bi nam mnogo pozitivnih stvari putem značajnije akumulacije ljudskog kapitala. I zaista bi trebalo što pre da se pozabavimo ovim pitanjem. Ali treba razumeti da će unapređenje obrazovanja trajati dugo, i da nema magičnog štapića za neka laka i brza rešenja. Bolje obrazovanje takođe nije magični lek za sve društvene probleme u našoj zemlji. Ako pričamo o tome da li će nam kvalitetnije obrazovanje pomoći da Srbija ubrza svoj ekonomski rast, i pomogne da se po životnom standardu približimo drugim zemljama Evrope, na duži rok sigurno hoće. Ali na kratak rok od nekoliko godina, to sigurno nije slučaj. 

Ako želimo brži ekonomski rast koji nam je neophodan, izgleda da nam nema druge nego da se pozabavimo onim problemima gde je stanje izuzetno loše, a to su bazične tržišne institucije kao što su vladavina prava i zaštita privatne svojine.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *