Foto: iStock
Ako imate kontrolu nad ekstremnom desnicom koja ima snažne nacionalističke ideje, onda umanjujete rizik od pobune sa ove strane ideološkog spektra i možete je iskoristiti da pošaljete poruku koju vi otvoreno ne možete da izgovorite.
Pre samo nekoliko dana, Srbija je obeležila 23. godišnjicu ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića od strane dvojice “skinhedsa”. Iako je prošlo čak 23 godine, ekstremna desnica je u različitim oblicima i formama uspela da nadživi sve političke promene i pronađe diverzifikovanu grupu meta – migrante, Albance, LGBT+ populaciju, Rome, ali i umetnike.
Od pretnji da će “očistiti” park kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu u kojem se nalazi deo migranata, pa sve do pretnji festivalu kosovske kulture “Mirdita, dobar dan!”, svako malo dobijemo podsetnik da je ekstremna desnica deo političke scene. Levijatan, Goran Davidović, Narodne patrole, Miša Vacić i Nacionalni stroj neka su od imena i organizacija u kojima je oličena srpska ekstremna desnica. U Srbiji su gotovo sve podele na levicu i desnicu maglovite i nejasne, ali se najčešće ekstremna desnica odnosi na one koji ne žele samo da postanemo kolevka pravoslavnog tradicionalizma. U njihovu retoriku uglavnom je utkana mržnja prema “drugom”, a tu su i pretnje i ponekad otvorena upotreba nasilja. “Drugi” po potrebi može biti bilo ko, sve dok posluži kao pretnja za neki deo našeg identiteta.
Pojava ovih grupa i pojedinaca je nešto što često uplaši i skandalizuje javnost, upravo zato što intuitivno znamo kolika je opasnost ukoliko njihova retorika postane mejnstrim boja politike u Srbiji. Kad god se zaređa nekoliko incidenata u kojima su akteri pripadnici ovih organizacija, javljaju se slična pitanja i teze. Odakle oni tu? Da li su u pitanju ubačeni elementi? Da li su prosto projekat “službe” ili je ovo deo populacije koji organski postoji u Srbiji?
Ako pogledamo neka od istraživanja političkih stavova građana Srbije, stiče se utisak da ekstremna desnica nije dominantna, ali da su česti stavovi koje ekstremna desnica poprilično elegantno uklapa u svoje viđenje sveta. Prema rezultatima istraživanja Instituta društvenih nauka iz 2017. godine, samo 18,8% onih ispitanika koji se izjašnjavaju kao Srbi nije saglasno sa tvrdnjom da nacionalne manjine u Srbiji zloupotrebljavaju prava koja imaju. Preko 45% iste grupe ispitanika misli da imigranti nanose štetu srpskoj kulturi, a oko 40% vidi Hrvate kao grupu koja u ozbiljnoj meri ugrožava Srbiju. Osećaj ugroženosti kod ispitanika je još izraženiji ako pomenemo Albance – 31,1% smatra da oni veoma mnogo ugrožavaju Srbiju, 28,8% da je ugrožavaju mnogo i 18,8% misli da je Srbija srednje ugrožena. Nisu samo manjine te koje nas “ugrožavaju”, pošto je isto istraživanje ustanovilo da se kao pretnja vide i NATO, EU, Sjedinjene Američke Države, pa čak i strane banke i kompanije.
Nije veliki logički skok reći da većina u Srbiji verovatno ne podržava nasilje nad migrantima ili Albancima, ali je očigledno da postoji veliki strah i osećaj ugroženosti, emocije koje gotovo uvek narušavaju mogućnost za racionalno donošenje odluka. Strah od drugih nacija ili etničkih grupa, organizacija i država, čini da je Srbija plodno tle za ekstremnu desnicu. Zašto se toliko ljudi u Srbiji oseća ovako? Dug je niz odgovora, ali šta god da je objašnjenje, ekstremna desnica očigledno može da dođe do nekog minimalnog nivoa podrške kod velikog dela populacije. Da li će većina u Srbiji jednoglasno podržati Narodne patrole ako sutra fizički napadnu migrante u Beogradu? Verovatno ne, ali neće biti ni mnogo onih koji će glasno izaći i protestovati protiv toga.
Razočaranje sledi i za sve one koji misle da nade za liberalizaciju treba polagati u mlade koje nisu direktno proživeli traume i nacionalističku propagandu 1990-ih. Prema trenutno dostupnim istraživanjima, mladi u Srbiji sve više naginju tradicionalizmu, pronalaze idole u srpskim istorijskim figurama i misle da bi bilo dobro ponovo uvesti obavezan vojni rok. Ne veruju ni demokratskim institucijama i misle da se promene postižu na ulici. Iako se nešto od ovoga može pripisati činjenici da su u pitanju tinejdžeri bez mnogo životnog iskustva, ovi podaci su značajni ako ih uporedimo sa tim da na globalnom nivou mladi postaju sve progresivniji i liberalniji. To što Srbija odlazi u gotovo suprotnom smeru povod je za jedno ozbiljno preispitivanje.
Ako već možemo da zaključimo kako postoji neko minimalno preklapanje između stavova koje deli veliki deo građana Srbije i retorike lidera i pokreta ekstremne desnice, da li to isključuje tezu da postoji sprega između ekstremne desnice i vladajuće partije? Ne u potpunosti. Iako je srpska javnost često sklona konspiratornom razmišljanju (sve je “projekat službe” i “Vučićev manevar”), neke veze su odmah uočljive. Srpski predsednik Aleksandar Vučić je do pre nekoliko godina i sam širio retoriku netrpeljivosti koja nije baš u skadu sa trenutnim delimičnim usmerenjem ka Zapadu. Miša Vacić bio je jedan od članova zabranjenog pokreta 1389, sada je lider pokreta Srpska desnica, a nekoliko meseci je proveo i kao savetnik u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Kroz medije su se provlačile i navodne veze SNS-a i drugih ekstremno desnih pokreta kao što je Levijatan. Teze o tome da je deo ekstremne desnice instrumentalizovan od strane vlasti pojavile su se i nakon letnjeg protestnog talasa kada smo mogli da vidimo suzavac i nasilje. Logika je da Vučić kroz oslikavanje ekstremne desnice kao većinskog elementa na protestima može sebe da predstavi kao faktor stabilnosti i očuvanja proevropskog puta Srbije. Ekstremna desnica je tada koristan alat vladajuće partije – kad god je neophodno, oni mogu budu bad guys, ali će se u tom slučaju suzdržati od otvorene kritike SNS-a i napadati opozicione opcije.
Sličnu taktiku je početkom 2000-ih primenjivao jedan drugi autoritarni lider – Vladimir Putin. Nakon demokratskih pobuna u Gruziji i Ukrajini, u zvaničnoj Moskvi se pojavio strah od sličnog scenarija, pa je nastala ideja o strategiji “kontrolisanog nacionalizma”. Ako imate kontrolu nad ekstremnom desnicom koja ima snažne nacionalističke ideje, onda umanjujete rizik od pobune sa ove strane ideološkog spektra i možete je iskoristiti da pošaljete poruku koju vi otvoreno ne možete da izgovorite. Primer je proslava Dana nacionalnog ujedinjenja 2005. godine u Moskvi kada je održan marš ekstremne desnice na kojem su mogli da se vide i nacistički pozdravi. Slični marševi sa porukama protiv migrantske populacije se na isti praznik od tada odvijaju svake godine. Ekstremna desnica se u međuvremenu ipak usitnila i podelila upravo po kriterijumu podrške Putinu i Ujedinjenoj Rusiji, otkrivajući veliku slabost ove strategije – ekstremna desnica je korisno oružje, ali ga je teško kontrolisati u potpunosti. Danas je dosta lidera ovih pokreta u ruskim zatvorima upravo zbog kritika aktuelnog režima. Kao i u Rusiji, u Srbiji se na delu ekstremne desnice nalazi istinsko protivljenje vladajućoj partiji, usled čega je teško kontrolisati sve aktere. Politika je uvek igra sa mnogo pokretnih delića, a čak ni “služba” ne može da ima apsolutnu kontrolu nad svakim. Na kraju krajeva, naivno je misliti da je ekstremna desnica isključivo projekat političkih magova vladajuće partije i da oni imaju apsolutnu kontrolu nad njom.
Mržnja prema manjinama, migrantima i pozivi na nasilje nad njima i brojnim drugim grupama nikako nisu jedinstvene pojave na našem političkom nebu. Ako jedna konsolidovana demokratija sa dugom istorijom antisemitizma, kao što je Nemačka, može da se već godinama suočava sa usponom ekstremno desničarske partije AFD i neonacističkih grupa, nije nikakvo čudo da nešto slično vidimo i u Srbiji. Ono što se ipak čini jedinstvenim jeste to da je u Srbiji malo nejasnija linija između ekstremne desnice i desnice koja se zalaže za tradicionalne vrednosti i konzervativizam. Baš zbog pipavih granica, javlja se i tendencija da se svaki politički akter sa konzervativnim vrednostima svrsta zajedno sa onim mnogo ekstremnijim. Zalagati se za tradicionalne vrednosti, konzervativizam i naglašavanje značaja nacionalnog identiteta nije nešto što treba da bude skrajnuto iz političkog mejnstrima. U redu je biti desničar, tradicionalista i konzervativac u Srbiji, kao što su to brojni političari i partije u razvijenim demokratskim zemljama. Ono što nije u redu i što nikada ne treba da bude prihvatljivo jeste širenje mržnje i pozivanje na nasilje, ali nećemo se ovoga rešiti ukoliko ne odgovorimo na pitanja sa početka teksta – odakle tačno dolazi srpska ekstremna desnica?