Kako da budemo jači od “sudbine siromaštva”?
Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock 

Da u sledećih dvadeset godina siromaštvo ne bi delovalo kao sudbina Srbije, potrebno je da se dese dve osnovne stvari.

 

Srbija je danas jedna od siromašnijih država Evrope i to nije puka slučajnost. Siromaštvo u Srbiji ima svoje jasne razloge. U poslednjih 20 godina, oni su pre svega vezani za zablude naših političara, a ne toliko za spoljne faktore ili neke osobine ljudi na ovim prostorima.

Naše elite već 20 godina pogrešno shvataju socijal-demokratske ideje i pogrešno postavljaju prioritete, a posledica tog pogrešnog shvatanja je siromaštvo.

 

Siromaštvo kao sudbina

„Pazi na svoje misli, jer one postaju tvoje reči. Pazi na svoje reči,  jer one postaju tvoja dela. Pazi na svoja dela jer ona postaju tvoje navike. Pazi na navike jer one postaju tvoj karakter. Pazi na svoj karakter jer on postaje tvoja sudbina“.

Ovako otprilike zvuči popularni motivacioni citat koji kruži internetom, a koji se često pripisuje velikim misliocima, poput Lao Cea ili Emersona. Ko god da je zapravo autor, ova fraza, stara najmanje nekoliko stotina godina, lepo opisuje poslednjih dvadesetak godina srpske politike i privrede.

Sa sporom tranzicijom i tavorenjem na ekonomskom začelju Evrope već gotovo tri decenije, uz prizore slabo plaćenih radnika koji u lošim uslovima motaju kablove za stranog investitora koji bez subvencije ne bi ni došao u Srbiju, uz prizore sve veće emigracije prema bogatim zemljama, zapuštenih fabrika i sela, čovek se lako može odati utisku da siromaštvo zaista jeste sudbina Srbije.

Ali ako ova „sudbina“ zaista potiče od misli, onda je možda bar deo stvari pod našom kontrolom. Na kraju krajeva, naši stavovi o politici, bilo kojoj, pa i ekonomskoj, potiču od naših dubljih uverenja i pogleda na svet. Ako su ona pogrešna, onda nas samo puka sreća može dovesti do uspeha.

Moja teza je da su elite koje su sprovodile reformu bile vođene zabludama, i to veoma konkretnim zabludama, što je Srbiju bar na neko vreme osudilo na „sudbinu“ siromaštva.

 

Država blagostanja ili zlatno doba državizma?

Posle Petog oktobra, reformska opozicija dobila je, u jednom smislu, brisan prostor da reforme vrši po svojim idejama. Uz retke izuzetke, mišljenja sam da su tadašnje elite (od kojih su mnogi i danas aktivni kao deo opozicije u Srbiji) bile vođene nekom vrstom socijal-demokratskih ideja, srednjim putem između kapitalizma i socijalizma.

Ovo je bilo produkt više okolnosti. Prvo, ova generacija političara uglavnom je politički stasavala sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, u vreme vrhunca socijal-demokratskih projekata u Evropi – pre svega skandinavskih zemalja, ali i Nemačke. Drugo, tokom devedesetih godina svedočili su jakom kontrastu između ekonomskog buma u svetu i katastrofe u Srbiji. Treće, i tokom devedesetih godina krugovi na Zapadu koji su podržavali reformske snage u Srbiji bili su u određenom smislu inspirisani ovim idejama. Četvrto, veliki deo srpske intelektualne elite bile su pristalice „trećeg puta“ – ne komunizam, ali ne baš ni kapitalizam.

Ovde dolazimo do suštine problema, a to je da je dominantno shvatanje socijal-demokratije bilo površno, što se završilo ekonomskom stagnacijom jer Srbija nije napravila odlučnu reformu i donela mere koje će dovesti do bržeg ekonomskog rasta za sve.

 

Gde je došlo do greške?

Zagovaranje neke ideje u određenoj meri nas obavezuje da tu ideju poznajemo i da poznajemo kontekst njenog nastanka i razvoja.

Ako su za naše političare uzori bili zemlje sa relativno jakim socijal-demokratskim politikama, oni su bili u obavezi da te svoje uzore posmatraju u celosti.

Socijal-demokratija je produkt dominantno kapitalističkih okruženja. Nordijski model nastao je u vreme kada su te zemlje bile veoma kapitalistički orijentisane, i to posle decenija brzog ekonomskog rasta koji je to kapitalističko okruženje stvorilo. Ako se gleda istorijski, one nastaju u vreme kada komunističke ideje zadobijaju sve veći primat u svetu, pa čak i realnu moć u zemljama poput Sovjetskog Saveza. One nastaju kao pokušaj da se kapitalizam „popravi“, uz istovremeni otklon od komunizma koji se smatra previše autoritarnim, nasilnim, pa i nepouzdanim, dalekim od tradicije ovih društava i njihove kulture.

Takva okruženja, već među bogatijim u svetu, sa stabilnim društvenim normama, institucijama, geopolitičkim okruženjem i bez prirodnih pretnji, bila su sposobna da priušte i finansiraju ovakve eksperimente – pa čak i u ovim slučajevima, samo na određeno vreme.

U Srbiji ranih 2000-ih nije bilo ekonomske osnove kojom bi se finansirala socijal-demokratska politika, niti je bilo kapitalizma koji je bilo moguće „popraviti“. Za razliku od Švedske ili Danske od 1930-ih do 1970-ih godina, Srbija je bila siromašna zemlja sa urušenom infrastrukturom, narušenog međunarodnog ugleda. Poslednji period kakvog-takvog kapitalizma i svih stvari koje sa time dolaze bio je preko 60 godina iza nas, moglo bi se reći generacijama daleko.

Ideja „trećeg puta“ u Srbiji je od starta bila osuđena na neuspeh, ako je veće bogatstvo bilo cilj.

 

Ali je zato uspostavljen „državizam“

Da su političari u Srbiji samo pogledali svoje socijaldemokratske uzore, videli bi da je u njima upliv države u privredu pre izuzetak nego pravilo. U skandinavskim zemljama, na primer, države su uglavnom vlasnici energetskih kompanija, telekoma ili komunalnih preduzeća, pa i to ne uvek i ne sto posto. Postoje i suprotni primeri u Evropi – Deutsche Telekom je većinski privatna firma, i bar desetak razvijenijih država Evrope ima većinski ili sto posto privatne telekome. Lufthansa je privatna firma, pa znamo da razvijena zemlja ne mora imati svoju državnu avio-kompaniju. U mnogim od razvijenih zemalja ove kompanije nikada nisu bile državne.

Ništa nam ne govori da je za brz privredni rast potrebno da postoji državno vlasništvo nad preduzećima. A dosta dokaza nam govori suprotno.

Pored svih privatizacija u Srbiji, država je nevoljno ustupala prostor privatnom sektoru – Telekom Srbija zaista nije ni delimično privatizovan, JAT je postao AirSerbia ali je zapravo ostao u državnom vlasništvu, EPS je 100% državni i do sada nije otvoren put konkurenciji, Železara Smederevo je veliki deo vremena u državnom vlasništvu uz velika izdvajanja i nikakvu profitabilnost, a država je odustajala čak i od manjih privatizacija. I pored nekih pomaka, Srbija je predugo u svom vlasništvu imala i veće i manje firme, a ove poduhvate većinski krase korupcija, pad vrednosti i korišćenje privrede za partijsko zapošljavanje.

Površno shvaćena socijal-demokratija postala je državizam i nije donela veće investicije, ekonomski rast i radikalno bolje uslove rada. Umesto toga dobili smo neefikasna preduzeća koja plaćaju svi građani. Umesto rasta privrede dobija se stagnacija ili čak pad vrednosti ovih kompanija, dok građani kroz porez plaćaju gubitke i dugove, time smanjujući prihode sebi. Partijsko zapošljavanje stvara novu klasu ljudi zavisnih od politike, što šteti kako privredi, tako i demokratiji i vladavini prava.

Govorimo o milijardama dolara koje bi svake godine mogle da kreiraju vrednost u privatnom sektoru, a koje tavore pod šapom partijskih kadrova. Govorimo o prilici da se milijarde od privatizacije iskoriste za jednokratno poboljšanje infrastrukture, servisa koje daje država, i kreiranje novih mogućnosti i osnova za ekonomski rast koji bi vodio većem izboru poslova i višim platama i penzijama.

Činjenica da malo šta u vezi sa srpskim trećim putem liči na Nemačku ili Norvešku apsolutno nije slučajna. Gradilo se na sasvim različitim temeljima, i na sasvim različit način. Ideje socijal-demokratije, šta god o njima mislili, korišćene su da se opravda državizam. Svesno ili nesvesno.

Bez početnih osnova – vladavine prava, razumnih regulacija, adekvatnih poreza i efikasne administracije, te ekonomskog rasta koji građani stvore u takvom okruženju, političari ne mogu ni misliti o socijal-demokratskim rešenjima. A državno upravljanje preduzećima dodatno sputava svaki plan u ovom smeru. To je politika odustajanja od ekonomskog rasta, tj. odustajanja od stvaranja prilika za izlaz iz siromaštva.

 

 „Naš narod voli sredinu“

Utisak mi je i da ovdašnje partije u želji da zahvate što veći broj birača teže razvodnjenoj sredini koja bi se „svidela svima“. Ali podsetimo se, iz siromaštva nas ne izvlače ideje koje se sviđaju svima, već ideje koje su se širom sveta potvrdile kao put iz siromaštva, a koje su pri tom i sasvim logične.

Verovatno je tačno da ljudi ne teže ekstremu. Često se čuje nešto ovog tipa:  „Ne bih ja kapitalizam kao Amerika, ali ne volim ni socijalizam toliko, najbolje je da kombinujemo ta dva – i ekonomski rast, možda ne toliko veliki, ali uz određenu ‘sigurnost’”.

Ali ovde postoje dve stvari koje treba imati u vidu. Prva je da prema istraživanjima javnog mnjenja građani visoko prioritizuju ekonomska pitanja, I da žele više plate i veću sigurnost poslova. Građani ne ulaze u to kako će političari dovesti do toga. Samo imaju jasan zahtev. Na prvi pogled paradoksalno izgleda da su političari, gledajući da što vise podiđu biračima, u stvari izbegli najbrži put do ovog cilja. A to su jasne tržišne reforme i liberalizacija.

Pri tom, i ovo je druga stvar koju treba imati u vidu, velika je zabluda da stabilno kapitalističko okruženje zahteva ekstremizam u bilo kom smislu.

 

Sledećih 20 godina

Jedan deo uspeha Aleksandra Vučića kao političara je u tome što je shvatio neke zablude svojih protivnika. Ako pogledate njegove nastupe, gotovo uvek dominiraju ekonomski rast, nivo stranih investicija, rast plata i penzija – jednom rečju ekonomska pitanja. Takođe, on je bar na rečima usmeren prema stvaranju ekonomskog prosperiteta, a ne prema preraspodeli postojećeg. On ne pominje sredinu i treći put.

Reči i dela, naravno, nisu isto. Ali poruke SNS koreliraju sa onim što kažu istraživanja. Siguran sam da SNS ima ovoliko glasova koliko ima, između ostalog i zbog ovakvog pristupa. Veliki deo ljudi u Srbiji želi ambiciozniju viziju budućnosti, a on je u svojim nastupima nudi. Verujem da neko ko se toliko oslanja na istraživanja to ne bi radio da nije procenio da ima smisla.

Da u sledećih dvadeset godina siromaštvo ne bi delovalo kao sudbina Srbije, potrebno je da se dese dve osnovne stvari.

Prva je mentalni raskid sa idejom da će nekakav treći put dovesti do bogatstva – svetske prakse nam pokazuju da do bogatstva dovode vladavina prava, efikasna državna administracija, adekvatni porezi, minimalna neophodna regulacija i slobodna trgovina, to jest građani koji u takvim uslovima posluju i stvaraju. Kada jednom stvore, možemo pričati o tome šta je adekvatno raditi dalje.

Druga stvar je da promenu misli krene da prati promena u rečima i delima. Sve do promene “sudbine”.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *