Vučićev 6. oktobar – kako se menja percepcija nepobedivosti?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Ako Vučić svakog dana u glavi ima recept koji je srušio Miloševića, koji prostor postoji za opoziciju?

 

Dvadeset godina od petooktobarske revolucije, jer pobeda „ujedinjene društvene opozicije“ 2000. to jeste bila, nije moguće odvojiti dva sentimenta. Jedan – večiti ponos zbog svrgavanja represivnog, antinarodnog i mračnog režima Slobodana Miloševića. Drugi – večni lament nad šestim oktobrom koji se nije desio i Srbijom u kojoj danas živimo. Jedno bez drugog ne ide, bar ne za one koji su Peti oktobar istinski želeli i koji i dalje sanjaju Srbiju kao deo slobodnog, demokratskog sveta u kojem se diše i živi punim plućima.

Ovih dana ćemo neminovno čitati, slušati i pričati o receptu koji je srušio Miloševića. Jedan čovek je te lekcije uspešno savladao i, u gotovo svemu što radi, primenjuje naučeno kako bi ugušio svaki potencijalni prostor otpora sopstvenom režimu. Šta je sa ostalima?

 

Aleksandar Vučić, najbolji učenik petooktobarske škole

Pobeda demokratske opozicije na predsedničkim izborima 24. septembra 2000, te masovne demonstracije koje su označile konačan pad Miloševićevog režima, došli su kao rezultat zajedničke borbe ujedinjenog fronta protiv režima. Demokratska opozicija Srbije (DOS) bila je predvodnik fronta, ali sama pobeda ne bi bila moguća bez ostalih ključnih aktera: civilnog društva i posmatrača izbora, nezavisnih medija, pokreta Otpor, međunarodnih aktera i samih građana koji su, nakon glasanja, svoju volju branili na ulici. Dok je izdvajanjem Draškovićevog SPO pred izbore ujedinjena opozicija bila slabija za jednog važnog igrača, saradnja svih ovih aktera omogućila je pobedu u višestruko neravnopravnim uslovima.

Dve decenije kasnije, tu smo gde smo. Peti oktobar je bio Dan slobode i izvukao je zemlju iz mraka. Uz sve nedovršeno i poražavajuće što je usledilo, ne sme se zaboraviti koliko je 2000. bila velika godina. Danas živimo u nedemokratskom, manipulativnom sistemu koji je po mnogo čemu drugačiji od Miloševićevog, ali čiji idejni i politički vođa i te kako radi na onemogućavanju petooktobarskog scenarija u svom, sada već ličnom, režimu. Aleksandar Vučić razume gde su izvori potencijalnog otpora i godinama unazad ih prilično uspešno guši. Diskredituje, kooptira i dodatno deli već podeljenu opoziciju. Cenzuriše i opstruira medije i stvara sopstveno, paralelno civilno društvo. Kontroliše privredu, izborni proces i političku dinamiku. Ispunjava minimalne standarde međunarodne prihvatljivosti i svim silama otežava artikulisanje političke alternative njemu kao jedinom sagovorniku spoljnim akterima. Čvrsto drži lokal i svaki pojedinačni kanal vlasti.

Ukratko – uspešno održava percepciju nepobedivosti i nezamenljivosti. Dobro zna da bi svako narušavanje imidža njegove vlasti kao apsolutne, jedine koju narod hoće, otvorilo prostor za sumnju unutar njegovih redova, bilo koalicionih ili biračkih. U svemu tome na raspolaganju ima kompletne državne resurse kojima, na manje represivan način od Miloševića, obezbeđuje prednost u odnosu na potencijalne izazivače. Percepcija je sve, a ova percepcija nije neuništiva.

 

Narednih nekoliko meseci je ključno

Ali to zavisi od strategije opozicije u narednom periodu. Ako za šest meseci, na proleće 2021. i godinu dana pred redovne predsedničke i beogradske izbore (i eventualne parlamentarne), i dalje budemo gledali međusobna trvenja i bitku za jednog od deset predsedničkih kandidata, opoziciona javnost nema mnogo čemu da se nada. Ako, s druge strane, za šest meseci opozicija formuliše zajedničku strategiju za predstojeće izbore, to bi mogao da bude prvi korak ka načinjanju te percepcije nezamenljivosti jednog čoveka.

Zajednička strategija ne mora nužno da znači i zajedničke kandidate ili liste, bar ne na svim nivoima. Gledajući šta se u proteklom periodu dešava na opozicionoj sceni, šanse su da će predsedničkih kandidata biti nekoliko i da niko od njih nema prevelike šanse za pobedu 2022. Beogradski su, s druge strane, ozbiljna prilika da se pokaže da je nekakva pobeda moguća. Uzgred, slično se moglo očekivati i na lokalnim izborima 2020, ali se to pokazalo nemogućim usled konflikta oko bojkota i nedovoljno rano komuniciranog izlaska na lokalu. Do beogradskih izbora ima sasvim dovoljno vremena za dogovore: o nenapadanju, kolonama, kontroli izbora i licima kampanje. Izborni uslovi su i dalje loši, opozicija je i dalje u nezavidnom položaju, ali negde mora da se počne i Beograd je na nekoliko nivoa važan.

Nasuprot smislenoj strategiji (koja bi morala da podrazumeva pametan izbor nosilaca kampanje) i realnim očekivanjima, plasiranje ideje da će za godinu i po dana doći do promene vlasti na svim nivoima može da dovede do novih razočaranja. A toga je već bilo na pretek. Ranije najave kako „Vučić pada do Uskrsa“ i desetak instanci u kojima je „počelo“ nisu ulivale poverenje ni onima koji su ih izgovarali. Opoziciji je potrebna pobeda, građanima perspektiva nade da nešto zaista može da se uradi. A to ne podrazumeva nužno preuzimanje vlasti čak ni u Beogradu, već preko potrebno jačanje opozicionih redova u institucijama. Ne zaboravimo da ni crnogorska opozicija nije preko noći pobedila DPS Mila Đukanovića, već je na poslednje izbore izašla sa već velikim brojem poslanika i izgrađenom infrastrukturom. Jaka i saborna opozicija u Skupštini Beograda već je korak ka budućem izazivanju režima. Preuzimanje vlasti u Beogradu bila bi prva velika pobeda.

Ako je Vučić u svakom koraku svestan važnosti percepcije koju održava, opozicija bi morala da koristi sva raspoloživa sredstva da tu percepciju naruši. Paralelno vođenje kampanja za predsedničke i beogradske izbore je neminovno, ali bi koncentrisanje na Beograd suzilo front borbe na teren koji je manje izazovno pokriti. Uz sva ograničenja upoređivanja devedesetih sa današnjim stanjem, Vučić nije jedini koji može mnogo da nauči iz iskustva našeg poslednjeg autoritarca – opozicija devedesetih razumela je važnost lokala, Beograda, borbe na duže staze i mobilizovanja partnera u izazivanju režima.

Danas se živi bolje, lakše je napustiti zemlju, a državu vodi čovek koji je po svim parametrima popularniji od Miloševića. Ali su i tehnološke, finansijske i zakonske mogućnosti opozicije veće, a ishod predstojećih borbi zavisiće u velikoj meri od sposobnosti opozicione scene da formuliše jasnu strategiju sa ostvarivim ciljevima. U suprotnom ćemo provesti narednih nekoliko godina čekajući da on nešto reši ili pogreši, što se do sada nije desilo.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *