Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Gage Skidmore

Ono gde se Tramp i Bajden ipak razlikuju jeste to što Bajden borbu protiv Kine vidi kao zajednički napor SAD i drugih američkih saveznika, a ne kao usamljeni američki krstaški rat.

 

Donald Tramp je uspeo da na specifičan način podeli i polarizuje američke glasače, medije i stručnu javnost. Deluje ipak da su se njegovoj pobedi na predsedničkim izborima 2016. godine hiljadama kilometara od Vašingtona gotovo jednoglasno obradovali Srbi i Albanci na Kosovu, koji inače nisu saglasni oko mnogo toga. Nakon četiri godine, izgleda da entuzijazam i dalje postoji s obzirom na mogućnost da po Trampu budu nazvani most i jezero na Kosovu. Dok javnost u Beogradu i Prištini i dalje pokušava da dokuči šta sa sobom nosi nedavno potpisani vašingtonski sporazum, balkanska fascinacija Trampom i njegovim značajem za region verovatno će morati da bude na pauzi – većina istraživanja javnog mnjenja predviđa da će Džo Bajden, kandidat Demokratske partije, pobediti na predsedničkim izborima u novembru.

Dok čekamo rasplet i potencijalni haos koji će nastati u izbornoj večeri, korisno je upoznati se sa Bajdenovim pogledom na spoljnu politiku, ali i na to ko će biti potencijalna imena koja će u slučaju njegove pobede uticati na dinamiku odnosa na Balkanu.

 

Zagovornik nezavisnosti Kosova i rata u Iraku

Bajdenu se mnogo toga može zameriti, ali je njegovo političko iskustvo u američkom Senatu neosporno. Tokom čak tri decenije na mestu senatora iz Delavera, Bajden je svoj pečat na rad ovog američkog tela ostavio ponajviše u oblasti spoljne politike. Bajden je više godina predsedavao Komitetom za spoljnu politiku u Senatu, a bio je aktivan u spoljnoj politici i kao potpredsednik Baraka Obame. Pojedini mediji navode i da je on, posle Dika Čejnija, bio potpredsednik sa najviše uticaja na spoljnu politiku u američkoj istoriji.

Bajdenovi spoljnopolitički stavovi ne mogu se svrstati u binarne kategorije intervecionizma ili izolacionizma, kako smo inače navikli da određujemo američke političare, ali je on imao značajnu ulogu tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. „Imam pomešana osećanja prema dogovoru sa Miloševićem, zato što verujem da on jedino razume silu i verujem da je on krajnji problem, kao i da će ovo morati da bude rešeno silom, i iskreno, želeo bih da smo sada iskoristili silu“, rekao je Bajden nekoliko dana nakon Dejtonskog sporazuma1995. godine. On je podržao i NATO intervenciju 1999. godine, a navodno je 1991. godine Miloševiću tokom privatnog sastanka otvoreno rekao da misli da je „ratni kriminalac“. Bajden je posetio Beograd 2009. i 2016. godine nakon što je postao potpredsednik SAD-a. Tokom prve posete obišao je Srbiju, BiH i Kosovo, a tada su mediji navodili i da su Srbi u Republici Srpskoj reagovali na njegovu posetu sa mnogo manje entuzijazma u poređenju sa Bošnjacima i Hrvatima. U Srbiji se tada njegova poseta posmatrala kao znak obnavljanja američkog interesovanja za region koji su zapostavili početkom 2000-ih. Raspoloženje je bilo drastično bolje kada je četiri godine nakon toga posetio Beograd. Bajden je tom prilikom izjavio da upućuje saučešće svim porodicama čiji voljeni su izgubili živote tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Pohvale je dobio i Aleksandar Vučić, koji je tada bio premijer – Bajden je istakao da administracija predsednika Obame „poštuje liderstvo koje je (Vučić) pokazao kroz teške izazove“.

Koji su najupečatljiviji spoljnopolitički stavovi iz Bajdenove duge karijere? Glasao je protiv američke intervencije u Kuvajtu 1991. godine (koju mnogi vide kao najuspešniju američku intervenciju), podržao je intervenciju u Iraku 2003. godine, kao i povlačenje trupa iz Avganistana 2011. godine. Zanimljivo je i da se Bajden po nekim navodima protivio akciji koja je za rezultat imala ubistvo Osame bin Ladena 2011. godine, ali i da je bio protiv intervencije u Libiji.

Bajdenove spoljnopolitičke stavove tokom godina su kritikovali ljudi različitih političkih uverenja. Robert Gejts, koji je bio sekretar za odbranu u Obaminoj administraciji, rekao je da je Bajden ima integritet, ali da za 40 godina boravka u politici nije bio u pravu za “gotovo svaku veću spoljnopolitičku odluku”.

 

Šta Bajden misli o Kini i Rusiji?

Ukoliko pogledamo Bajdenove stavove danas, postoji jedna stvar oko koje je saglasan sa Trampom – potreban je oštar pristup prema Kini. Bajden je, slično Trampu, izneo tvrdnju da Kina krši norme slobodne trgovine i da je zbog toga izgubljeno gotovo milion američkih radnih mesta. Ipak, on inisistira da je aktuelni američki predsednik zapravo bio previše blag prema kineskim zvaničnicima. Bajden je rekao da bi povećao vojno prisustvo u Pacifiku, uveo dodatne sankcije za one koji su odgovorni za kršenje autonomije Hongkonga i zahtevao veću transparentnost po pitanju trgovinskih praksi Kine. Kao veliki problem on je izdvojio i to što je trenutno preko milion Ujgura u jednoj kineskoj zapadnoj provinciji zatočeno u logorima za “prevaspitavanje”. Ukratko, ne samo da on misli da Kina nije akter kome treba verovati, već deo svoje kampanje gradi i na tome što bi on bio oštriji u odnosu sa kineskim zvaničnicima u poređenju sa aktuelnim američkim predsednikom. Jedan od oglasa Bajdenove kampanje gađa upravo Trampov trgovinski rat sa Kinom u kojem su navodno samo farmeri i drugi radnici izgubili, dok su američkog predsednika izigrali kineski zvaničnici. Ovo je spoljnopolitička oblast u kojoj Bajden ne samo da će nastaviti Trampov pravac, već će nastaviti da se bori još direktnije protiv postupaka Kineske komunističke partije. Koliko daleko ovo ide možemo videti i po tome što je on optužio Trampa da je tokom pandemije COVID-19 bio previše blag prema Kini, uprkos tome što je Tramp više puta rekao da je u pitanju “kineski virus” i “kineska kuga” i da će kineski zvaničnici snositi posledice zbog širenja pandemije.

Ono gde se Tramp i Bajden ipak razlikuju jeste to što Bajden borbu protiv Kine vidi kao zajednički napor SAD i drugih američkih saveznika, a ne kao usamljeni američki krstaški rat. Umesto da samo Amerika sprovodi sankcije, Bajden bi radio na širem multilateralnom pristupu izazovima koji dolaze sa sve većim ekonomskim i vojnim uspesima Kine. Demokratski svet treba da se ujedini protiv Kine i njenog “visoko tehnološkog autoritarizma”, smatra Bajden. Poziv za jedinstven pristup Kini verovatno bi podržale zemlje poput Australije, koja takođe zaoštrava odnose sa ovom azijskom supersilom, ali je upitno kako bi na ovo reagovale zemlje Evropske unije. Ako Nemačka proceni da više koristi proističe iz saradnje sa Kinom, da li će Bajdenova administracija primeniti snažniji pritisak ne samo na Berlin, već i na sve ostale evropske zemlje koje ne vide svoje interese kao suprotstavljene Kini? U tom slučaju, Srbija se može naći u zanimljivom procepu na pomolu novog Hladnog rata.

Uprkos oštroj retorici, tokom osam godina provedenih na poziciji potpredsednika, Bajden je zapravo imao mnogo mekši pristup izazovu koji Kina predstavlja. Podržao je članstvo Kine u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), a Obamina administracija nije vršila veliki pritisak na lidere Kineske komunističke partije čak ni kad je postalo očigledno da su krenuli da naoružavaju veštačka ostrva u Južnom kineskom moru. Uprkos tome što su i pojedine američke kompanije pokušavale da upozore tadašnju administraciju na nefer uslove poslovanja u Kini, tek je sa dolaskom Donalda Trampa na mesto predsednika SAD započet ozbiljniji pritisak na kineske zvaničnike po ovom pitanju. Neosporno je ipak da Bajden ima veliko iskustvo upravo u komunikaciji sa kineskim liderom Si Đinpingom, a upitno je i da li oštre Bajdenove kritike zapravo predstavljaju samo korisno oružje u predsedničkoj kampanji, a ne njegov istinski antagonizam prema Kini.

Pored Kine, velika tema u američkoj spoljnoj politici je i odnos prema Rusiji. Donald Tramp će u istoriji otići kao američki predsednik za kojeg se sumnjalo da ima bliske veze sa vlastima u Moskvi. S druge strane, Džo Bajden po pitanju Rusije predstavlja mejnstrim mišljenje većine demokrata – režim ruskog predsednika Vladimir Putina vrši napade na osnove demokratije širom sveta. Zamera mu i to što navodno pokušava da utiče na rezultate američkih izbora i izazove raskol u Evropskoj uniji, a protivio se i tome da Rusija ponovo postane deo grupe zemalja G7, nakon što je iz nje izbačena 2014. godine zbog aneksije Krima. S druge strane, Bajden podržava proširenje NATO-a , a naročito ističe i značaj sankcija koje su Evropska unija i SAD uvele prema Rusiji nakon dešavanja na Krimu. Dok Trampa mediji napadaju zbog veza sa Rusijom, Bajdenove veze sa Ukrajinom bile su predmet kontroverzi i kritika od strane Trampa. Naime, Bajdenov sin Hanter postao je povezan sa jednom ukrajinskom firmom u oblasti energetike upravo tokom Bajdenovog potpredsedničkog mandata. Ovo je postalo bitno i tokom procesa Trampovog impičmenta, kada je jedan od problema bio i to što je američki predsednik navodno uslovljavao vojnu pomoć Ukrajini istragom ukrajinskih vlasti o angažmanu Hantera Bajdena, sa ciljem da sebi poboljša šanse za pobedu na izborima u novembru.

Kao i u slučaju Kine, dolazak Bajdena na vlast sigurno bi označio promenu u odnosu prema Rusiji, ali promenu koja bi podrazumevala veći pritisak na Rusiju i oštriji odnos, pa bi takav stav mogao da se prelije i na sve one zemlje koje vide Rusiju kao bliskog saveznika.

 

Ko je u Bajdenovom timu za spoljnu politiku?

Uprkos specifičnom političkom sistemu u kojem predsednik ima ogromnu moć, američku spoljnu politiku oblikuju i brojne diplomate, savetnici i birokrate. Rano je nagađati ko će preuzeti različite spoljnopolitičke pozicije u potencijalnoj Bajdenovoj administraciji, ali na osnovu njegovog trenutnog tima moguće je videti generalni spoljnopolitički pravac.

Koliko ozbiljno američki predsednički kandidati shvataju spoljnu politiku pokazuje to što aktuelni tim za spoljnu politiku i nacionalnu bezbednost Bajdenove kampanje čini preko 2.000 ljudi, raspoređenih u 20 radnih grupa. Osoba koja se istakla kao važan savetnik u ovoj oblasti jeste Entoni Blinken koji je bio zamenik državnog sekretara od 2015. do 2017. godine tokom Obamine administracije, a pre toga je radio i u Odboru za spoljnu politiku američkog Senata. On je sarađivao sa Bajdenom još 2009. godine kada je bio njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, a po svemu sudeći Blinken će u slučaju Bajdenove pobede postati i državni sekretar. U intervjuu za CBS, Blinken je istakao da ulogu Amerike u svetu definišu tri reči: liderstvo, saradnja i demokratija. On naglašava da je neophodna saradnja sa drugim zemljama koje su tradicionalno američki saveznici, kao i da je Kina veliki izazov sa kojim se američka diplomatija suočava.

Bajdenov tim za odnose sa Evropom trenutno ima preko 100 ljudi, a neki od njih su imali i dugo iskustvo u Obaminoj administraciji. Jedna od njih je i Džuli Smit, koja je bila zamenica savetnika za nacionalnu bezbednost od 2012. do 2013, da bi kasnije postala savetnica tada potpredsedniku SAD-a. Smit je trenutno deo organizacije German Marshall Fund.

Kao naročito važno ime za Balkan i Istočnu Evropu ističe se Majkl Karpenter, koji je neko vreme radio u Pentagonu upravo kao zamenik pomoćnika sekretara za odbranu u domenu Rusije, Ukrajine, Evroazije i Balkana. Karpenter je više puta i pisao o Balkanu, naročito o štetnosti uticaja Rusije u regionu. U članku Da li Zapad ima viziju za Zapadni Balkan iz 2018. godine, Karpenter je istakao da je Srbija na brojne načine strateški važna za Zapadni Balkan, ali i da smo trenutno meta propagande koja dolazi iz Moskve i koja treba da odvrati građane Srbije od ideje članstva u Evropskoj uniji. Zanimljivo je da Karpenter kao naročito važan problem na Balkanu ne vidi samo pitanje odnosa Srbije i Kosova, već budućnost BiH i separatističke tendencije u Republici Srpskoj koje takođe posmatra kao posledicu uticaja Rusije.

U julu ove godine Bajden je pretrpeo i kritike zbog izbora Nikolasa Burnsa koji je postao njegov spoljnopolitički savetnik. Burns je bio je deo Saveta za nacionalnu bezbednost tokom mandata predsednika Džordža Buša starijeg i Bila Klintona. Povukao se iz javnog života 2008. godine, ali je ostao negativac u očima brojnih progresiivnih organizacija zbog podrške ratu u Iraku. Dodatno, Burns je navodno za uzbuđivača Edvarda Snoudena, koji je razotkrio razmere prisluškivanja američkih građana od strane obaveštajnih službi, rekao da je “izdajnik”.

Veliku ulogu u deifinisanju Bajdenove politike imaće i Džejk Salivan koji je bio jedan od glavnih i odgovornih za sklapanje nuklearnog sporazuma sa Iranom 2015. godine, što znači da će potencijalno Bajdenova pobeda biti i prekretnica u odnosima Irana i SAD. Salivan je radio kao savetnik Hilari Klinton tokom njenog mandata na poziciji državnog sekretara, kao i tokom njene predsedničke kampanje 2016. godine.

 

Šta nas čeka ukoliko Bajden bude u Beloj kući?

Nedavno održana predsednička debata između Trampa i Bajdena nije nam dala puno odgovora na pitanje koji su spoljnopolitički prioriteti Bajdena ili kako on vidi ulogu SAD u svetu. Ipak, sudeći po njegovim ranijim izjavama, jasno je da američki izolacionizam nije nešto što treba da očekujemo. Umesto toga, verovatno ćemo dobiti povratak pristupa koji je sličan Obaminom i koji se zalaže za demokratske vrednosti, ali ovaj put mnogo snažnije odgovara na pritisak Kine i Rusije. Ne samo da će se oštra retorika prema Pekingu nastaviti, nego su izvesne i eskalacije, a mešanje Moskve u političke procese drugih zemalja biće pod specifičnom lupom. U tom slučaju će predsednik Vučić i ko god se nađe na poziciji ministra spoljnih poslova u novoj vladi imati težak zadatak pred sobom. Da li će Srbija tada uspeti da održi bliske veze sa Kinom, Rusijom, ali i drugim autoritarnim akterima poput Turske? Teško, ali ostaje da se vidi i da li ćemo uopšte biti na radaru Vašingtona.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *