https://knowledge.hubspot.com/pop-up-forms/pop-up-forms-and-non-hubspot-forms-faq
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Nove ideje su važnije od novih lica, ali njih moraju da iznesu manje kompromitovane ličnosti

 

Politika u Srbiji ima nekoliko svetih gralova – ujedinjenu opoziciju, lustraciju, program, viziju i, ovih dana posebno aktuelna – nova lica u politici. Priča izgleda ovako: neko konstatuje da su nam potrebna nova lica, jedan deo javnosti se složi, drugi podseti na Preletačevića, Radulovića ili 1od5miliona, treći kaže da je to opšte mesto, četvrti se buni jer bi nova lica trebalo sama da se izbore za poziciju na sceni, a peti doda da možda pogrešno razmišljamo o novim licima. Ovi redovi dolaze iz petog dela.

 

Zašto tražimo nova lica?

Sama ideja o potrebi za svežom opozicionom krvlju dolazi iz razumljive zasićenosti političarima koji su na sceni već nekoliko decenija. Ali tu pravimo prvu grešku – u proteklim godinama smo i te kako imali nova lica, neka manje, neka više uspešna, a neka manje vidljiva jer deluju samo na lokalu. Najveće partije vode ljudi koji su u politici dosta dugo, ali i to se u nekoj meri menja – čekaju nas, na primer, izmene u vrhu Pokreta slobodnih građana i Nove stranke, Demokratsku stranku vodi Zoran Lutovac koji ranije nije bio eksponiran u toj meri. Pokrete Ne davimo Beograd, Lokalni front, 1 od 5 miliona ili Dosta je bilo nisu osnovali čelnici partija iz devedesetih. Ali ništa od toga nije dovoljno da konstatujemo kako je došlo do smene generacija u politici.

Na koga uopšte mislimo kada kažemo nova lica? Iz polarizujućih rasprava koje se ovih dana vode na društvenim mrežama i u pojedinim medijima, dalo bi se zaključiti da neko očekuje potpune anonimuse, idealne protivkandidate Vučiću koji su ostvareni na svim poljima i zadovoljavaju sve nerealne kriterijume opozicione javnosti, samo još uvek nisu bili politički aktivni. Mislim da niko ko ima iole realistična razmišljanja to ne očekuje. Pored toga, u ovom narativu krije se i spin nekih od aktuelnih političara i partija koji treba da ukaže na besmislenost zahteva javnosti za novim licima. Nije lako čuti da negde nisi poželjan.

Suprotno takvom uverenju, vapaj za novim licima samo je pokazatelj nepoverenja birača prema političarima prethodne vlasti koje, u određenoj meri s pravom, povezuju sa razočaranjem, aferama, nedemokratskim praksama i „postavljanjem terena“ za ovo što nam se danas dešava. Utisak je da je Srbija oprostila Vučiću, ali ne i demokratama. Koliko god to zvučalo licemerno, sadašnja opoziciona javnost nikada i nije imala očekivanja od radikala, dok od nekadašnjeg DOS-a jeste, a to poverenje se teško može vratiti. Upravo zbog toga (uz neizostavne režimske napade na sve što se usudi na kritiku Vučića i SNS) birači traže nekoga kome će moći da ukažu poverenje bez knedle u grlu. A to ne znači da žele nepoznate, mlade i omnipotentne političare, već jednostavno – manje kompromitovane ličnosti. Ali te ličnosti ne treba da budu „nove“ samo deklarativno.

 

Nove ideje, a ne nova zvona i praporci

Ta demistifikovana nova lica (zamislimo ih na trenutak kao Pavla Grbovića, Peđu Mitrovića, Dobricu Veselinovića, Mariniku Tepić, Nebojšu Zelenovića ili Arisa Movsesijana) imaju veliki zadatak. Ne treba samo da izgledaju drugačije od dosadašnjih opozicionih lidera – treba i da govore o drugačijim stvarima. U nekom boljem, demokratskom poretku, pričali bismo o javnim politikama i nijansama između programa pojedinih partija. U Srbiji 2020, potrebno je ponuditi perspektivu nade i boljeg života. A to znači da su nam potrebne nove ideje – kako da se izvučemo iz nedemokratskih, ograničavajućih obrazaca? Kako da građani Srbije poveruju, a zatim i gledaju kako ova zemlja postaje bolje mesto za život? Šta su konkretni koraci koje bi neki budući lideri preduzeli kako bismo kao društvo ekonomski, socijalno i mentalno prodisali? Kako izgleda vizija budućnosti Srbije?

Odgovori na ta pitanja treba da budu u srži opozicione ponude. Jedan deo će neizostavno biti kritika Vučićevog režima, ukazivanje na njegova nepočinstva, ali i tu ima prostora za poboljšanje – nije dovoljno samo reći da je vlast nedemokratska, treba ukazivati na konkretne privilegije koje vladajuća garnitura ostvaruje na račun prava i sloboda građana. Problemi u Telekomu bili bi primer toga. Ali pored kritike, alternativna ponuda mora da ima i pozitivnu sadržinu koja neće nužno biti detaljan program, ali hoće pokazati da je bolji život moguć. Te „nove ideje“ ne mogu da dođu iz usta ljudi u koje su se birači već jednom razočarali, već moraju da ih iznesu kredibilnije i ličnosti neopterećene teretom prošlosti.

 

Za svakoga ponešto

Ništa od ovoga ne znači da Boris Tadić, Dragan Đilas ili Zoran Živković treba da odu u političku penziju. Naprotiv, njihovo političko iskustvo može samo da bude korisno za svaku buduću opozicionu borbu. Sergej Trifunović je to sumirao kroz arhetip „mudraca“, što implicira pozadinsku ulogu – stratega, savetnika, možda i inicijatora opozicionog okupljanja. Poziv Borisa Tadića da se sedne za sto i priča o strategiji za naredne izbore dočekan je salvom kritika i podsmeha na srpskom političkom tviteru, ali trenutno nemamo bolju inicijativu. Ako je Tadić spreman na ulogu u drugom planu i ako ovi razgovori okupe bar jednu od mogućih kolona za predstojeće kampanje (predsednički vs beogradski izbori su posebna tema), ovakav predlog treba pozdraviti.

Konačno, argument da aktuelni lideri ne treba da se povuku, već da nova lica treba da se izbore za svoja mesta, samo je donekle tačan. Da, niko ne treba bukvalno da se skloni kako bi se neko novi isprofilisao niotkuda, ali ovaj proces ne mora da se odigrava u znaku konfrontacije. Ako prihvatimo da je čitava opozicija u istom problemu i da većina tih aktera ima iste ciljeve, nije li logičnije kroz saradnju dogovoriti principe zajedničke borbe? Ako Vučić uči na greškama Mila Đukanovića, opozicija u Srbiji od crnogorske može da nauči bar nekoliko lekcija – za početak, o važnosti međusobnog nenapadanja i podrške manje kompromitovanim ličnostima. Nova lica nisu nekakva mistična bića već političari koji do sada nisu bili na visokim javnim funkcijama, a ako sadašnja opoziciona scena ne može da ih izgura u prvi plan, onda svaka od pojedinačnih partija radi nešto pogrešno. Ako, pored toga, od opozicionih aktera ne dolaze ideje koje bi ponudile perspektivu boljeg života, problem je dublji nego što nam se čini.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *