Foto: iStock
*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“
Do 2004. godine zakonodavstvo Republike Srbije nije prepoznavalo posebne mehanizme pozitivne diskriminacije za izbor predstavnika nacionalnih manjina. Varijante izbornog sistema u upotrebi devedesetih (većinski, a kasnije i proporcionalni sistem sa više izbornih jedinica) donekle su olakšavale izbor manjinskih stranaka u parlament, te problem praktično nije postojao.
Nakon 5. oktobra dolazi do promene na proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom (koja pokriva teritoriju cele zemlje), uz cenzus od 5%. U prvom momentu nije bilo evidentno da će ovo rešenje biti nepremostiva prepreka manjinama, jer su pojedine manjinske stranke ušle u Narodnu skupštinu (i lokalne parlamente) kroz listu Demokratske opozicije Srbije (DOS). Problem je isplivao 2003. godine, kada je parlament ostao bez samostalno izabranih predstavnika manjina.
Pogled unazad
Pre svega, razjasnimo šta su to manjinski poslanici u kontekstu ove tematike. To nije svaki poslanik koji je privatno pripadnik etničke manjine, već se termin odnosi isključivo na one koji su izabrani kao predstavnici političkih partija nacionalnih manjina, tj. zastupaju njihov interes. To što je neki poslanik koji je igrom slučaja etnički Mađar, Rumun ili Albanac izabran na listi SNS, DS ili SPS, u ovom kontekstu ne igra nikakvu ulogu – jer on nije politički zastupnik manjine.
Elem, kroz istoriju izbora u Srbiji se pokazalo da je većinski sistem primenjen 1990. godine, sa 250 izbornih jedinica (gde je najveći broj pokrivao teritoriju jedne ili dve opštine) bio izuzetno pogodan teritorijalno grupisanim manjinama – a takvih je, sa izuzetkom Roma – većina u Srbiji. Ukupno 14 poslanika osvojile su stranke manjina u svojim jedinicama, i to: 8 Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, 3 Stranka demokratske akcije, a po 1 Partija za demokratsko delovanje, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini i Demokratska reformska stranka Muslimana. Albanske stranke na Kosovu su bojkotovale ove, kao i sve naredne izbore.
Na izborima 1992. i 1993. primenjuje se proporcionalni sistem sa devet izbornih jedinica, što je omogućilo predstavljanje strankama manjina sa jakim regionalnim klasterima: pre svega Mađarima i donekle Albancima. Bošnjačke stranke bojkotuju ove izbore. Pred izbore 1997. godine broj izbornih jedinica je povećan na 29, što je izazvalo veliku disproporcionalnost broja glasova i osvojenih mandata, a zbog toga su i određene manjinske stranke bojkotovale izbore, zajedno sa velikim delom opozicije. To dovodi do smene snaga unutar mađarske manjine, te novoosnovani Savez vojvođanskih Mađara osvaja 4 mandata, Lista za Sandžak – 3, a Koalicija iz Preševske doline – 1 mandat.
Na parlamentarnim izborima u decembru 2000. godine, prvim održanim po proporcionalnom sistemu sa jednom izbornom jedinicom, kakav je u upotrebi do danas, nijedna manjinska stranka nije samostalno osvojila mandate. Doduše, nijedna se nije ni kandidovala, te efekti promene izbornih pravila na predstavljanje manjina u početku nisu bili jasni, budući da su SVM i Sandžačka demokratska partija ušle u Skupštinu kao deo DOS.
Problem i rešenje?
Kao što smo pomenuli, problem postaje evidentan 2003. godine, kada manjinske stranke ne osvajaju samostalno nijedan mandat, a široka koalicija 15 manjinskih i regionalnih stranaka „Zajedno za toleranciju“ sa 4,23% glasova ne uspeva da prebaci cenzus. Ostale manjinske stranke nisu se kandidovale, jer je cenzus koji je okvirno iznosio 190.000 glasova služio kao efikasno sredstvo odvraćanja. U Narodnu skupštinu je posredno ušla samo Lista za Sandžak, sa dva poslanika na listi Demokratske stranke.
Takav ishod doveo je do društvenog pritiska ka usvajanju posebnih mera za manjine. Razmatrano je više opcija: posebna izborna jedinica za manjine, garantovana mesta, obavezan etnički balans unutar svake liste. Na kraju je prihvaćeno rešenje ukidanja cenzusa od 5% za liste manjina, odnosno uvođenje tzv. prirodnog praga. Manjinskim listama će za ulazak u Skupštinu biti dovoljno onoliko glasova koliko bi im trebalo za osvajanje jednog poslaničkog mesta, što ugrubo iznosi oko 0,4% glasova.
Ovakvo rešenje je otvorilo pitanje definisanja šta je to manjinska partija, tj. za koga će važiti labavija pravila – što je sa sobom nosilo potencijal za malverzacije. Naime, mogućnost olakšanog ulaska u parlament podstakla je brojne političke oportuniste i avanturiste da u statute svojih organizacija uvrste nekoliko neophodnih redova o zastupanju i zaštiti prava određene manjine, te da tako zloupotrebom definicije manjinske stranke pokušaju da osvoje mandate. Nekima je to pošlo za rukom, poput liste Nijedan od ponuđenih odgovora na izborima 2012. Po ovom kriterijumu upitan je i mandat Zelene stranke osvojen 2016. U kombinaciji sa olakšanom procedurom osnivanja, dolazi do proliferacije manjinskih stranaka: od 115 registrovanih političkih partija u Srbiji, čak 69 su stranke manjina.
Kako bilo, usvojene izmene su svakako doprinele poboljšanom i raznovrsnijem predstavljanju manjina. U izbornim ciklusima od 2007. godine broj manjinskih poslanika nije pao ispod 7, a predstavnike su po prvi put uspeli da dobiju Romi i Slovaci.
Grafikon 1. Broj poslanika manjinskih stranaka izabranih samostalno, u sazivima Narodne skupštine od 1990.
Najzad, pred izbore 2020. godine naprasno je promenjen izborni zakon. U pokušaju vladajuće SNS da ublaži efekte bojkota opozicije, te obezbedi pluralizam u parlamentu, prvo je osnovni cenzus smanjen na 3%, a zatim je manjinsko predstavljanje dodatno podstaknuto odredbom kojom se rezultat manjinskih lista množi sa koeficijentom 1,35. Praktično, time je za stranke manjina uveden cenzus za trećinu glasova manji od prirodnog. Pored toga, množenje rezultata je poboljšalo i broj osvojenih mandata manjinaca, koji iznosi rekordnih 19: SVM osvaja 9 mandata, koalicija „Samo pravo“ (Bošnjaci i Makedonci) – 4, Albanska demokratska alternativa – 3 i SDA – 3 mandata.
Grafikon 2. Broj podnetih (zeleno) i izabranih (crveno) manjinskih lista, od 2000. godine
Više manjinskih lista u budućnosti?
U većinskom sistemu (1990) i u proporcionalnim sistemima sa više izbornih jedinica (1992-1997) nije bilo potrebno uvoditi mehanizme pozitivne diskriminacije, budući da je izbor manjinskih predstavnika bio gotovo osiguran veličinom izborne jedinice. Promenom na proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom morao je biti uveden i prirodni cenzus za manjine, što je stvorilo uslove za svojevrstan etnobiznis sa stvarnim i lažnim manjinskim strankama.
Iako dodatno olakšavanje uslova za manjine 2020. godine nije dovelo do povećanja broja manjinskih lista (iako je LDP pokušao da podnese listu kao manjinsku, ali je RIK to odbio), moja procena je da će se to desiti u narednim ciklusima. Akterima je potrebno vreme da prilagode postupanje novim pravilima, a uspeh sve četiri manjinske liste 2020. će sigurno biti podsticaj drugima da pokušaju.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istraživač na Institutu za političke studije