Foto: iStock
Najofucanija kafansko-analitička matrica razmišljanja o odnosu Vučića prema Kosovu podrazumeva da je on podržan od strane Zapada jer je spreman da prizna nezavisnost Kosova. Kad će to da se desi – uskoro. I to je to – čekajte, pa ćete da vidite. Ova uprošćena crno-bela logika konačnog rešenja u dobroj meri služi i kao brza zaobilaznica oko složenih pitanja koja su starija i od Vučića i koja će ostati i posle njega.
Kosovo je svakako bilo jedno od ključnih motiva na osnovu kojih je Zapad izgubio poverenje u Tadića, a počeo da gradi poverenje u Vučića. Pitanje Kosova je motiv podele moći. Ono je Vučiću pomoglo jer je mogao lako da obeća makar spremnost naspram onoga što je i sam bivši predsednik nazvao – istorijskim ne Angeli Merkel.
Da li je uopšte moguće da danas postoji konsenzus po pitanju Kosova? Postoji Ustav i to je neumoljiva pravna činjenica čiji politički značaj ne sme da se potcenjuje. Drugo je pitanje šta je to što je isključivo poželjno. Njega treba izbegavati. Isključive želje su jedno, složena stvarnost je drugo. Posebno kada su u pozadini takvih želja ostrašćenosti o istorijskim nepravdama. Jeftini političar je onaj koji samo ostane na nivou isključivo poželjnog – govoriće samo ono što mnogi građani žele da čuju kako bi se osećali bolje. Koliko god to nešto bilo razvedeno od realnosti. Ozbiljniji političar će makar pokušati da napravi most između želja i relanosti, utičući time i na promene samih želja.
Da li je Vili Brant imao konsenzus u Zapadnoj Nemačkoj da lansira i počne da sprovodi svoju ”Istočnu politiku” – politiku popravljanja i normalizovanja odnosa sa socijalističkim svetom na Istoku uključujući tu i Istočnu Nemačku? Politiku za koju je dobio i Nobelovu nagradu za mir, dok su obe Nemačke ušle u UN. Naravno da nije.
Ne ulazeći u to kakve su zapravo namere sadašnjeg režima po pitanju Kosova jer baratamo sa izuzetno ograničenim javno dostupnim informacijama, opravdano je reći da Vučićev predlog – ako nešto tako i doživimo da vidimo – takođe neće biti stvar konsenzusa.
Biće mnogih koji će biti protiv popravljanja odnosa sa Prištinom čak i da to ne podrazumeva de jure priznanje. Ovo je legitiman politički stav. Tvrd, konzervativan, nepomirljiv, ali legitiman. Za očekivati je da on bude do određene mere uticajan i bilo bi neprirodno kad to ne bi bilo tako.
Uz mnogo toga smislenog što u poslednje vreme naglašava, Boris Tadić nas je u emisiji Utisak nedelje takođe podsetio i na njegovo istorijsko “ne” Angeli Merkel smešteno negde između Titovog “ne” Staljinu i Vučićevog (navodnog) “ne” Trampu. Inače, imao je i Milošević svoje istorijsko “ne” koje Tadić nije spomenuo – ne sporazumu u Rambujeu. Osim prvog, oba ova ranija “ne” završila su se nekim porazom – Milošević je izgubio rat, Tadić izbore. Oba slučaja, za razliku od prvog, bila su usmerena prema Zapadu.
Na stranu što se isključivo za Titovo “ne” opravdano može reći da je bilo istorijsko, koji je zapravo smisao ovog Tadićevog podsećanja? Da li je zapravo ova Tadićeva napomena podsetnik nečeg drugog – da Nemačkoj i ne može ništa drugo da se kaže osim “ne” jer suprotan odgovor znači pristanak na nezavisnosti Kosova? Da opozicija koju Tadić pokušava da okupi za jednim stolom i ne može da dobaci dalje od jednodimenzionalnog, tradicionalnog stava da dalji put ka članstvu u EU isključivo zavisi od spremnosti Srbije da prizna Kosovo i da tu stvar odmah mora da se raščisti jasnim odbijanjem dalje perspektive članstva sve dok takav uslov postoji?
Ovo je takođe svakako legitimno. Ali kuda to vodi? Koliko je ovo politički upotrebljivo? Stav da Srbija treba jasno da stavi do znanja da neće da trguje priznanjem ako je članstvo u EU mogući dobitak imali smo prilike da čujemo i od Vučića. Sama EU vodi pregovore po principu korak-po-korak, a ne: prvo status, pa onda pojedinosti. Manevarski prostor Srbije je u tom smislu svakako bolji jer se na najteže pitanje odgovara na kraju. To ne znači da na manje bitna pitanja ne treba da se odgovara uopšte. Baš naprotiv. Članstvo Srbije u EU je toliko apstraktna imenica, da se i sama EU ne zaleće po pitanju bilo kakvog uslovljavanja. U prevodu – čak i da sama od sebe, bez uslovljavanja, Srbija prizna nezavisnost Kosova uopšte nije izvesno da je Srbija time osigurala članstvo u EU.
Važnost EU ne bi ni trebalo da se posmatra u odnosu na pitanje normalizacije odnosa sa Prištinom. Reformske težnje ka izgradnji stabilnih institucija, otvorene tržišne privrede, vladavine prava sa višim nivoom brige o ljudskim pravima ne bi trebalo da budu predstavljene kao težnje ka parama kojima ćemo pokušati da budemo namireni. Znam, ovo je teži put. Ali dugog nema. Taj drugi put je opasno samoobmanjivanje.
Mi te reforme radimo zbog promene sistema u Srbiji – ne zbog EU. Ne zbog nekih para koje će da krenu da padaju sa neba ako mi nešto uradimo jer neće. Ideale je, međutim, teško pretočiti u opipljive pojave i procese koje birači osećaju.
Onaj deo dosadne priče o lekcijama iz Crne Gore za srpsku opoziciju koji se tiče priče o kolonama, u našem slučaju bi, između ostalog važnog, obavezno podrazumevao razvrstavanje po pitanju spremnosti da se sa Prištinom pregovara kao i makar naznaku nekakve vizije kakvim bi potencijalnim rešenjem građani Srbije trebalo da budu zadovoljni.
Da li će Vučić da izigrava neku verziju Vilija Branta (sa Aliekspresa) dok će demokratska, proevropska kolona (kojoj Boris Tadić nesumnjivo pripada) da gradi svoju osnovu na temeljima priče o istorijskom “ne” Angeli Merkel? Šta će nam onda bilo kakve kolone u opoziciji? U tom slučaju imaćemo zamrznutu vladavinu. Ovaj – konflkt. Na to sam mislio.