Foto: iStock
Čini se da uprkos nastojanjima udruženja koja imaju za cilj organizovanje debata i poboljšanja rada, pravog razgovora i spremnosti da se stvari suštinski promene u odnosu prema neistomišljenicima nema.
Kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džo Bajden je civilno društvo opisao kao savest jedne države, savest koja ujedno ima i zahteve i na taj način omogućava i motiviše temeljne društvene promene. U Srbiji postoji jedna vrsta paradoksa da su organizacije civilnog društva mnogobrojne i prilično aktivne, ali da i dalje postoji mistifikacija njihovog rada i nije do kraja jasno kako uspešno komunicirati pozitivan uticaj njihovog rada na društvo. Poslednjih meseci, a neki bi rekli i godina, posebno se mogu čuti različita tumačenja o tome čemu one uopšte služe, preovlađuje narativ da organizacije civilnog društva postoje “samo da bi dobijale pare iz fondova”, ali od skoro i “da bi sprovodile nemačku politiku na Balkanu”, a ponekad i “da bi normalizovale Vučićevu vlast i relativizovale ozbiljnost političke krize u Srbiji”. I zaista, od 34.322 registrovana udruženja u Srbiji, neće biti preterano teško pronaći jedan ili nekoliko primera koji podržavaju tezu najbližu srcu, a onda je izgleda dovoljno nešto propagande kako bi ta teza postala i “dokazana istina”.
Ipak, kada se približimo ličnom iskustvu, rad i volontiranje u omladinskim organizacijama i drugim organizacijama civilnog društva, barem za one ljude koji odluče da tome posvete neko značajnije vreme, u velikom je broju slučajeva jedno intenzivno formativno iskustvo u životu. Kao neko ko je kroz to i sam prošao, a čiji bliski prijatelji i dalje aktivno rade u organizacijama civilnog društva u Srbiji, osetim se dosta nelagodno kada pomislim da smo svi nesvesno deo neke velike, koordinisane kampanje. Kao da se između svakodnevnih zadataka, neobavezne komunikacije, sklepanja stvari od štapa i kanapa tako da liče na nešto deset puta skuplje (što je najčešće situacija) krije nama nepoznata zavera, ali posmatračima kristalno jasna.
Ipak, pravo na ovakvu vrstu delovanja i organizovanja su kao nužne utvrdili još pre više decenija u dokumentima kao što je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (članovi 19, 20, 21) i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima utvrđuje pravo na slobodu mišljenja i govora, mirnog okupljanja i udruživanja, kao i pravo učešća u javnoj sferi (članovi 19, 21, 22).
Porast civilnog društva u Srbiji se pre svega povezuje sa krajem 1980-ih godina i ponovnim razvijanjem ideje višepartizma. Ipak, uprkos prvim (obnovljenim) višestranačkim izborima održanim 1990. godine, većinski sentiment tokom 1990-ih je prema civilnom društvu bio ne samo nepovoljan, već i često neprijateljski. “Tadašnji autoritarni režim je, koristeći prorežimske medije, dvostruko instrumentalizovao postojanje nevladinog sektora: za unutrašnju javnost ga je demonizovao proglašavajući ga „domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima i neprijateljima nacionalnog interesa”, dok ga je, istovremeno, pred predstavnicima međunarodne zajednice koristio kao ključni argument da je režim demokratski orijentisan” navodi Zdenka Milivojević u prvom sveobuhvatnom empirijskom istraživanju civilnog društva Srbije. Moguće da je upravo zbog toga tu deceniju obeležio izrazito kritički odnos malobrojnih aktivnih organizacija prema tadašnjem režimu Slobodana Miloševića. To su pre svega bili antiratni pokreti i organizacije za nenasilnu borbu i proteste, često dobro prekogranično umreženi, davajući međunarodni legitimitet kritici i protivrežimskom delovanju. Manjak inicijative za samoorganizovanje može se delom pripisati i nasleđenom komunističkom sistemu i višku očekivanja da će “država nešto odlučiti, a potom i činiti” nasuprot ideji da se do novih zakona i važnih političkih odluka dolazi dijalogom i da njima, po pravilu prethodni javna rasparava. Dodatno, udruženja u Srbiji su neretko pokazala da su komplementarni, ali pre svega kontrolni mehanizam u odnosu na rad Vlade i državnih funkcionera, da zaustave njena nastojanja tamo gde zadiru u građanske slobode i prava i uzbune javnost kada Vlada ostaje nema na događaje koji zahteva reakciju.
Iako je nakon oktobra 2000. i formiranja demokratske Vlade došlo do značajne promene u pravcu kojim se država kreće, kao i bolje saradnje sa različitim delovima društva, promena u odnosu prema civilnom društvu se pre svega ogledala u povećanju finansijske pomoći i smanjenih pretnji i targetiranja od strane funkcionera. Ipak, formalno nije previše učinjeno na jačanju civilnog društva. Čak u tekstu za Vreme iz 2004. godine, autori navode: “Rad nevladinih organizacija još je prilično otežan, mada su razlozi za to danas drukčiji. Ako se ima u vidu da su gotovo sve nevladine organizacije podržavale smenu na političkoj sceni koja se odigrala 5. oktobra 2000, moglo bi se zaključiti da su se današnji politički aktivisti poneli nezahvalno prema nevladinom sektoru”. Tek Uredbom Vlade Republike Srbije o osnivanju Kancelarije za saradnju sa civilnim društovom iz 2010. godine, dolazi do jedne vrste institucionalizacije i formalizacije položaja organizacija civilnog društva, posebno u odnosu sa institucijama Republike Srbije. Sada, 10 godina kasnije pitanje je kakvi su praktični dometi rada ove kancelarije, u kojoj meri su organizacije osnažene njenim radom i da li je stvoren dobar pristup u pobošljanju rada državnih organa.
Nova realnost civilnog društva – kritike i GONGO
U poslednjih nekoliko godina pod posebom kritikom su bile akcije udruženja poput NALED-ovog učešća u kampanji “Uzmi račun i pobedi” sa Vladom Republike Srbije ili dijaloga o izbornim uslovima na Fakultetu političkih nauka u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo. Petooktobarsko iskustvo je postavilo neku vrstu očekivanja od organizacija civilnog društva da ulaze u aktivan otpor i delegitimizaciju nedemokratskog režima, te se zbog političke situacije u Srbiji neretko slične akcije, koje bi inače bile normalan doprinos radu, danas posmatraju sa neodobravanjem. Čini se da uprkos nastojanjima udruženja koja imaju za cilj organizovanje debata i poboljšanja rada, pravog razgovora i spremnosti da se stvari suštinski promene u odnosu prema neistomišljenicima nema.
Ipak, pogrešno bi bilo odgovornost za manjak promena svaljivati na napore organizacija da ostanu bliske vrednostima i ciljevima za koje se inače zalažu, ali je svakako signal za potrebu da se radu pristupi na drugi način. Posebno nam je pandemija pokazala da civilno društvo neretko preuzima ulogu servisa građana kada državni funkcioneri zakažu, bilo da se radi o besplatnoj pravnoj pomoći tokom konfuznog vanrednog stanja ili alarmiranju javnosti o bespravnim hapšenjima. Osim toga, često je civilno društvo bila ključna opomena za preispitavanje i važan podsetnik – Prajd nije “previše slobode okupljanja”, protest protiv tribine ratnih zločinaca nije “previše slobode govora” i takvom terminu mora uvek neko da se suprotstavi i konstantno iznova i iznova osvaja prostore slobode za sve nas ostale, možda nešto manje hrabre ili spremne na rizik. Upravo zato je konstantno kompromitovanje rada nevladinog sektora, a često upravo na ovim temama koja iskaču iz mejnstrim mišljenja, dodatni problem za razvoj društva.
Paralelno sa udarom propagande, Srbiju je poslednjih godina obuzeo trend GONGO (governmental nongovernmenal organisations) organizacija, ima ih gotovo u svakoj većoj opštini ili gradu i često se intuitivno prepoznaju po tome što onemogučavaju jednu od osnovnih uloga civilnog društva – da jasno upućuju kritike vlasti i da interveniše u onim oblastima u kojima vlast nije došla do rešenja. Ipak, nije nužno najveći problem ni u onome što se naziva “krađa prostora”, jer je i u radu civilnog društva konkurencija dobra i motiviše srodna udruženja da pronalaze nove teme važnije za život građana, koliko u underlying ideji da se smanji prostor za kritičko preispitivanje rada funkcionera, da je dijalog jedna formalnost i da je “GONGOvska” simulacija realnosti jednako zadovoljenju te forme.
Uprkos svemu učinjenom da se stvori utisak da organizacije rade normalno, domaći i međunarodni izveštaji govore o smanjenju demokratskog prostora za akitvizam i zagovaranje, povećanom broju napada na aktiviste (napadi na Prajd info centar i prostorije Inicijative mladih za ljudska prava), povećanim barijerama za održavanja debatnih sadržaja (uskraćivanje prostora debati Instituta za Evropske poslove i festivalu “Mirëdita, dobar dan”) kao i targetiranju i učitavanju loših namera istraživačkim novinarima (BIRN izveštaj o pandemiji COVID-19).
Konačno, u društvu koje naizgled podseća, ali je ipak drugačije od 1990-ih, veliko je pitanje kako organizacije civilnog društva mogu da aktivno ostvaruju svoje dve važne uloge – (1) saradnja sa Vladom po principu partnerstva na ostvarivanju zajedničkih projekata i (2) jasne kontrole, pozivanje na odgovornost, uz ukazivanje Vladi na loše poteze i upozoravanje na moguće negativne posledice po građane. Civilno društvo je u svojoj prirodi suprotno ideji koja se sve češće može čuti, a to je da i na dalje možemo ovako, razdvojeni providnim zidovima jedni od drugih i okruženi grupom istomišljenika, ali to je u redu jer naša grupa je u pravu, o svemu. Pomiriti ovo uz očekivanje jednog dela javnosti da se pridruže borbi protiv režima koji liči na nedemokratski je naredni veliki izazov za mnoga udruženja koja teže da aktivno menjaju društvo. Ipak, u toj dilemi jedino je sigurno da je važno svojim radom jasno pokazati da simulacija dijaloga nikada ne može biti dijalog, a da vrednosti koje svako od 34.322 udruženja zagovara svojim statutom i radom ne bi smele biti mrtvo slovo na papiru.
*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.
*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Menadžer projekata u međunarodnoj kancelariji Evropskog parlamenta mladih