Foto: iStock
Okolnosti su drugačije, kontekst potpuno različit, ali iz svakog primera, posebno onog iz regiona, mora i može nešto da se nauči
Prethodnog vikenda su održani izbori u Crnoj Gori, na kojima se po prvi put desila promena vlasti, a Milo Đukanović i DPS postali su opozicija prvi put od svog osnivanja. Preciznije, izborni rezultati su takvi da opozicija ima 41 mandat, a DPS sa svojim partnerima i manjinama 40 mandata. S obzirom na izjave dosadašnje opozicije u nedelji nakon izbora, ne bi trebalo očekivati nikakav veleobrt pri formiranju Vlade koju će oformiti tri liste (Za budućnost Crne Gore, Mir je naša nacija i Platforma – Crno na bijelo).
Podsetiću, Crna Gora je poput Srbije, prema izveštajima Fridom Hausa, delimično slobodna država i hibridni režim, a Đukanović je tri decenije uspešno odolevao svim izazovima „političke“ borbe. U nastavku su tri najvažnije lekcije sa ovih izbora.
1. Identitetska pitanja su važna
Preciznije – izuzetno su važna. U Crnoj Gori su se “lomila koplja” na mnogim temama u prethodnim decenijama, a nekada je upravo Milo Đukanović uspevao da odnese pobedu dominirajući na identitetskim pitanjima, uz klasične koruptivne metode vlasti. Sada se pokazalo da je usvajanjem spornog Zakona o slobodi veroispovesti „udario“ na ono na šta nije smeo. Naravno, ovo nije jedini razlog pada DPS-a, ali je od izuzetnog značaja. Neretko se i građani Srbije pitaju otkud tako visoko poverenje u crkvu (dominantno najveće godinama unazad), ali vera je – šta god vi lično bili (vernici, ateisti, agnostici), snažna determinanta identiteta na ovim prostorima (a može se reći i svuda na svetu).
Iako mnogi smatraju da je Kosovo postalo nevažno pitanje za unutrašnju politiku u Srbiji od 2008. godine, a možda i potpuno od 2012. godine – ovo su samo trenutne okolnosti i sigurno se ovo važno identitetsko pitanje za Srbiju može aktivirati prvom značajnijom promenom u ovom pogledu.
2. Jedna ili više kolona – ili ključne reči „racionalnost“, „saradnja“ i „balans političke moći“
U Srbiji se dugo vodi debata o tome da li opozicija treba da nastupa jedinstveno i na izborima učestvuje u jednoj ili više kolona, sa jednim ili više kandidata. Istina je da je opozicija u Crnoj Gori na izbore izašla u više kolona, ali sa jasnom porukom o zajedničkom radu protiv aktuelne vlasti, narativu o potrebama promene sistema funkcionisanja države, činjenice da Crna Gora nikada nije imala smenu vlasti i neophodnosti da se pokrene tzv. demokratski točak u Crnoj Gori.
Prvo i osnovno, važno je dobro razumeti izborni sistem i izborna pravila i obezbediti da bude što manje rasutih („bačenih“) glasova. Zatim, sagledati koja forma delovanja može postići najveću sinergiju delovanja. Kao treće, postići dogovor o međusobnom nenapadanju po bilo kojoj osnovi (ideološkoj, programskoj, ličnoj) i obezbediti opozicionu solidarnost – i braniti onoga ko ti je protivnik, ali sa kim si na istom zadataku obaranja vlasti i borbe za demokratije, i naravno grupisati sve resurse koje postoje u opoziciji kako bi bili optimalno utrošeni (ljudski, materijalni).
Četvrto, a verovatno i najvažnije – ne eksploatisati razlike koje postoje među opozicijom, nego isticati razlike između vlasti i opozicije. Opozicija u Crnoj Gori je dobro razumela svaku od ovih tačaka: izašla na izbore u taman toliko različitih izbornih kolona da se ne baci niti jedan glas, a jasno napravila široke frontove koji mogu da skupe 41 mandat u parlamentu, ali i da imaju opozicionog aktera (koaliciju Za budućnost Crne Gore) koji je po političkoj moći dovoljno (ili makar približno) jak koliko i DPS. Postojanje političkog aktera koji je barabar sa najvećim akterom vlasti je izuzetno značajno za birače – poručuje im da su promene moguće i stvara se utisak potpuno neizvesnih izbora (još od 2002. godine opozicija u CG nije imala aktera sa više od 30%, najčešće tek oko 20-ak procenata). Konačno, zajedništvo tri koalicije vidi se i u svim nastupima od izbora pa nadalje – nema rasprave oko toga koliko se i u čemu razlikuju.
Opozicija u Srbiji kao da ništa od ovoga ne može da razume – ni da se dogovori oko jedne kolone, ili oko više (ideoloških) kolona kreiranih tako da mogu da budu relevantan akter, a kamoli oko međusobnog nenapadanja i solidarnosti, pa ni ostavljanja ličnih odnosa sa strane. Često mi deluje da opozicija eksploatiše političke razlike koje postoje među njima samima više od onih diferencijacija u odnosu na vlast. Ovde se čak ključni društveni rascepi manifestuju među opozicijom, a ne u odnosima vlasti i opozicije. Veliki deo ovih problema se mogao videti i u funkcionisanju Saveza za Srbiju, ali i u ostatku opozicije koja nije htela da bude deo SzS i koja je izašla na parlamentarne izbore u Srbiji pre dva meseca. Oni koji su jasno i glasno zagovarali ideološke podele i/ili podele na stare i nove političke aktere, a ne ideju o celoj opoziciju u jednom savezu – nisu uspeli ni da se ideološki i programski minimalno grupišu pa su skoro svi samostalno izašli na izbore, tako da su svi pojedinačno ostali daleko ispod poklonjenog cenzusa od 3%. Mogli bi svi da izvuku pouke.
3. Novi i mladi ljudi u politici – delom jeste, delom nije
Ima ovde više stvari koje možemo da naučimo. Jeste, može da se pojavi lider najjače koalicije „niotkuda“. Videli smo i da ne mora da bude poznati glumac ili sportista, niti da ga cela nacija već uveliko voli, a ni da se lideri opozicije u potpunosti povuku. Novo lice u politici – doktor nauka, univerzitetski profesor, petoro dece, uz podršku koalicije, starih političara koji su stajali iza njega. Dodatno, dosta pažnje su privukli mladi Aleksa Bečić (33 godine, magistar ekonomije) i Dritan Abazović (34 godine, doktor političkih nauka). Iako mladi, važno je naglasiti da su oni u politici već duže vreme. Bečić je bio deo Socijalističke narodne partije, odbornik u Podgorici, kandidat za gradonačelnika sa 27 godina, a nakon toga osnovao i postao predsednik Demokratske Crne Gore – Demokrata, na izborima 2016. godine osvojio 8 mandata u parlamentu i bojkotovao parlament. Abazović je sa 26 godina bio jedan od osnivača Pozitivne Crne Gore, najmlađi narodni poslanik tog saziva, kasnije napustio ovu partiju i pridružio se Ujedinjenoj reformskoj akciji i ponovo postao poslanik i u sazivu iz 2016. godine.
Da li znate kako kod nas prolaze mladi koji ulaze u partije i eventualno postaju poslanici sa 20 i nešto godina, a nakon toga još menjaju partije ili prave svoje? Znate kako se javnost ophodi prema njima? Ili to koliko mladih uđe u partiju, razočara se i napusti je? E pa, ovi mladi političari su dugotrajno radili, borili se, sigurno i suočavali sa ogromnim pritiscima. Vremenom su uspeli da dobiju šansu od opozicione javnosti, a radili i te kako predano i posvećeno da bi bili ovde gde su sada. Sada će oni biti deo koalicije koja će skinuti DPS posle 29 godina vlasti. Da li smo mi u Srbiji dali šansu mladima ili novim političarima koje toliko tražimo? Deo odgovornosti je u partijama koje su zatvorene i sa liderima koji se ponekad politikom bave kao hobijem, ali je veliki deo i do nas kao birača.
Dakle, jednostavni miks mladosti, iskustva, novih i starih lica, novih i starih partija i koalicija – svi zajedno na istom zadatku. Crnogorci su pokazali da uspeva. Čak i u neravnopravnim uslovima. Sada je na njima da izgrade institucije koje više nikada neće dozvoliti da se pojavi neko kao što je Milo Đukanović i ne razočaraju građane koji su im poklonili poverenje.
Teško je, naravno, kopirati principe iz Crne Gore u Srbiju. Okolnosti su drugačije, kontekst potpuno različit, ali iz svakog primera, posebno onog iz regiona, mora i može nešto da se nauči i morao bi da služi makar kao okvir za razmišljanje.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.