Dva bankrota Jugoslavije – i pod kraljem i pod Titom
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: iStock

Dva bankrotstva Jugoslavije, najpre Kraljevine a potom SFRJ, naizgled su slični, a u suštini potpuno različiti događaji

 

U velikom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice. Međutim, ne uzimaju u obzir negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP-om po glavi stanovnika, i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tzv. progresivna inteligencija) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali).

Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontemplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja – ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo bliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja: dva bankrotstva Jugoslavije.

 

Prvo bankrotstvo – kriza likvidnosti u Kraljevini

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio takozvani Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabavku ratnog materijala za pedstojeći rat sa Turskom. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austrougarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi), uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5%, koja je ipak bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena. Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetski rat. To su bili:

1. Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%; 95 miliona franaka

2. (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu; 150 milona franaka

3. Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i sa kamatom od 5%; 250 miliona franaka

Ukupna suma ovih novih zajmova bila je 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Pored toga, postojali su i drugi dugovi zaključeni pre Balkanskih ratova, pa je ukupno zaduženje Kraljevine Srbije pred Prvi svetski rat iznosilo oko 950 miliona franaka. Pošto je Srbija takođe primenjivala standard Latinske monetarne unije o paritetu prema zlatu, jedan zlatni dinar menjan je po deviznom kursu za jedan franak. To nam omogućuje da ove dugove stavimo u perspektivu, pošto su ukupni budžetski prihodi Kraljevine 1914. iznosili 130 miliona dinara. Poređenje sa današnjim vremenom nema puno smisla, imajući u vidu da je tadašnja državna potrošnja iznosila 10-15% BDP-a, dok je danas preko 40%. Ali je jasno da su javne finansije Srbije pred Prvi svetski rat bile veoma napregnute, pre svega zbog dugova za naoružanje i finansiranja Balkanskih ratova. 

Izbijanjem rata 1914, situacija postaje još gora: gotovo svi muškarci bili su mobilisani i poslati na front i privredni život nestaje. Zbog toga je Srbija primala veliku pomoć drugih zemalja saveznica tokom rata, a naročito nakon okupacije zemlje 1915. Ova ukupna pomoć bila je procenjena na oko 1,5 milijardi zlatnih franaka (po 500 miliona od strane Vlada SAD-a, Engleske i Francuske). U početku nije bila jasna priroda ove pomoći – da li je to bespovratna pomoć ili je reč o zajmovima koje bi nakon rata trebalo vratiti?

Najpre je preovladavalo prvo mišljenje, ali ga SAD napušta već 1922. zbog svojih budžetskih problema vezanih za isplatu naknade za demobilizaciju svojim vojnicima, i zahteva naplatu ovih dugova. SAD prvo potpisuje ugovore sa Francuskom i Engleskom, potom i sa drugim državama, a glavna ideja bila je da ove zemlje vrate svoje dugove SAD-u na osnovu sopstvenih potraživanja od ratne štete prema Nemačkoj i drugim državama Centralnih sila. Nakon toga su i Velika Britanija i Francuska napustile svoj prethodni stav, pa su i one zahtevale da Srbija vrati pomoć dobijenu tokom rata u vidu kredita. Srbija potom zaključuje ugovore o vraćanju ovih kredita 1926. sa SAD, 1927. sa Velikom Britanijom i 1928. sa Francuskom. U slučaju Francuske, moralo se iči na arbitražu Međunarodnog suda pravde u Hagu zbog velike razlike u proceni vrednosti pomoći. Francuska Vlada je potraživala oko 1,7 milijardi franaka i to u zlatu, dok je SHS smatrala to prevelikom sumom, i tražila još da se otplata vrši u papirnom novcu. Sud je presudio da se dug treba isplaćivati onako kako se i primio – u novčanicama, a iznos duga je pregovorima smanjen na 1 milijardu franaka. 

Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu – dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. 

Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja, i ogromni troškovi njegovog vođenja naterali su vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju u inostranstvu

Privatni vlasnici obveznica prethodno uzetih dugova (inostrane privatne banke) su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata njihovog duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu. Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu privatnih vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist, te 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je dug praktično upetostručen. Prema pregovorima koja je jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka, ali sa malim olakšanjem. Naime, prvo se plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u papirnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao i 1958. dostigao svih 100%, a poslednja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovako veliko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive – dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma, već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. 

Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora. Na osnovu ovih ugovora, centralne banke su izvoznicima iz svojih zemalja uplaćivale novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu. Zatim bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija), što je značilo i veliko smanjenje priliva deviza od izvoza. Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze, čime je praktično priznala bankrot. 

Važno je, međutim, napomenuti da država time nije prekinula nijednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavala ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa poveriocima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno u nadi da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije desilo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama, a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

 

Drugo bankrotstvo – kriza solventnosti u SFRJ

SFRJ je nasledila dugove Jugoslavije kao njena pravna naslednica, ali je nastavila da u inostranstvu uzima nove kredite za izgradnju infrastrukture i kupovinu mašina i opreme. Ovo nije predstvljalo problem do 1970-ih: ekonomski rast je bio visok, a rast međunarodnog duga bio je kontrolisan, i nije bilo problema u njihovoj otplati. Međutim, ovo se sve menja: smanjuju se prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći, a ekonomski rast usporava. Na svetskim finansijskim tržištima pojavilo se mnogo novca (“petrodolari”: novac dobijen prodajom velikih količina nafte iz arapskih zemalja), što je oborilo kamate na kredite. 

Međutim, ono što je stvarno otvorilo vrata nekontrolisanom zaduživanju bilo je donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji – na sve to treba dodati tada postojeći sistem koji je knjiški primer moralnog hazarda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć, pošto je za inostrane dugove garant bila Narodna banka Jugoslavije. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ovakvi rashodi nisu generisali nove devizne prilive, kao što bi to bio slučaj da su korišćeni za osavremenjivanje proizvodnje za izvoz.

Ono što je stvarno otvorilo vrata nekontrolisanom zaduživanju bilo je donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom

U periodu 1965-1971. inostrani dug Jugoslavije povećan je za 2 milijarde američkih dolara, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojima su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Ovim zakonom su republike i pokrajine dobile pravo da se zadužuju u inostranstvu – da bi se izbeglo preveliko zaduživanje, bilo je predviđeno zajedničko dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja. Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug dupliran sa 9,3 na 18,4 milijarde dolara. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. 

Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer je dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljnu ekonomsku krizu sa visokim kamatnim stopama i inflacijom. Dok su se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile, promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora, restriktivnom monetarnom politikom i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, socijalističke zemlje su se za to vreme vrtele u začaranom krugu. Veliki broj ovih zemalja je zapao u problem sa platnim bilansom zbog skupljeg uvoza i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu, i povećalo dotadašnje rashode na kredite.

Ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja. To su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi američkih dolara, što u današnjim dolarima (iz 2020) iznosi oko 57 milijardi. Ali ni ovaj dug nije bio preterano visok u međunarodnom poređenju, pošto je iznosio nešto ispod 40% BDP-a – uporedimo to sa današnjom Srbijom, čiji javni dug je mnogo viši, i dostići će oko 60% BDP-a krajem ove godine, ali država i dalje može da plaća svoje dugove. To samo znači da tadašnja jugoslovenska privreda sa slabim izvozom, i bez međunarodnog kretanja kapitala, nije mogla da generiše sredstva za plaćanje ni tih manjih iznosa kredita.

Usledili su pregovori sa MMF-om, i  dogovoreno je reprogramiranje kredita kroz produženje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem novih kredita sa nižom kamatom. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj. za oko 7 milijardi dolara do 1990. Istovremeno, Jugoslavija se obavezala na niz reformi kojim bi se ostvarili preduslovi za bolje privredne rezultate, koji su bili poznati kao programi stabilizacije savezne premijerke Milke Planinc. Ove godine su ostale zapamćene po nestašicama goriva, deterdženta i čak kafe, jer nije bilo dovoljno deviza za njihov uvoz.

 

Tako slični, a tako različiti

Bankrotstva dve Jugoslavije samo naizgled deluju slično. Kraljevina je imala visok nivo javnog duga prvenstveno zbog finansiranja ratnih dejstava – Balkanskih i Prvog svetskog rata. Ovo stanje je bilo dodatno pogoršano posleratnim odlukama savezničkih vlada da zahtevaju isplatu prethodno date ratne pomoći, iako je ona prvo smatrana za bespovratnu, dok je Nemačka prvo privremeno pa potom trajno prestala da plaća svoje ratne reparacije. Stanje je posebno pogoršano odlukom Međunarodnog suda pravde u Hagu, kojom je nivo javnog duga prema privatnim poveriocima preko noći upetostručen (obaveza isplate u zlatu umesto u francima). 

Prvo bankrotstvo javnih finansija bilo je izazvano krizom likvidnosti. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima, jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti usled niza problema strukturalnog dugoročnog karaktera. Možemo slobodno reći da SFRJ te probleme nikada nije ni uspela da reši, imajući u vidu ekonomsku krizu koja je trajala sve do raspada zajedničke države. 

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *