Foto: iStock
O trenutnoj političkoj situaciji u Mađarskoj, kao i o mogućnosti smene vlasti na narednim izborima, razgovarali smo sa političkim analitičarem i socijalnim psihologom Peterom Krekom
Viktor Orban i njegova desna populistička partija Fides vode Mađarsku već čitavu deceniju. Tokom deset godina vlasti, Orban je značajno izmenio politički život u ovoj susednoj zemlji. Ustavne i zakonske promene, kao i urušavanje demokratskih institucija, omogućile su mu da od Mađarske i zvanično napravi prvi hibridni režim unutar Evropske unije.
Dok Fides i Orban uživaju značajne prednosti u odnosu na opoziciju, kao institucionalne, tako i medijske i finansijske, lokalni izbori 2019. pokazali su nešto važno – pametna opoziciona saradnja može ozbiljno da izazove režim.
Imajući u vidu da će naredni parlamentarni izbori u Mađarskoj biti održani 2022, a da je u ovom trenutku nemoguće predvideti buduće posledice pandemije korona virusa, politička dinamika zavisiće od brojnih faktora. Da li je opozicija naučila lekciju sa lokala i da li je spremna za predstojeće izbore? Može li ekonomska kriza ozbiljnije da uzdrma Orbanov režim? O tome, kao i o najvažnijim političkim i društvenim pitanjima koja oblikuju Mađarsku razgovarali smo sa Peterom Krekom, političkim analitičarem, socijalnim psihologom i direktorom instituta Politički kapital iz Budimpešte.
Talas: Šta biste izdvojili kao definišuće karakteristike političkog života u Mađarskoj danas, koji su ključni događaji i procesi koji se odvijaju?
Peter Kreko: Ako bih rekao da je to kovid kriza, ne bih vas iznenadio. Vlada se prema pandemiji odnosi tako što stavlja dnevnu politiku iznad javnih politika – u ovom periodu gledamo potpuno zatvaranje granica, uz izuzetke poput Višegradske četvorke. Međutim, neke od zemalja za koje su granice i dalje otvorene, poput Češke, imaju prilično visoke brojke obolelih, dok građanima zemalja u kojima je stanje bolje nije dozvoljen ulazak u Mađarsku. Ophođenje tokom krize nije zasnovano na brojkama, već na Orbanovoj viziji Centralne i Istočne Evrope kao nove nade za reformisanje EU.
Pored toga, usled pandemije pojačana je i ksenofobična retorika. Poruka koja se šalje je: nemojte ići u inostranstvo jer tamo leže pretnje, čime se pravi lažna veza između ilegalnih migracija i širenja korona virusa. To je slučaj od samog početka, iako znamo da je prvi talas pandemije išao putevima globalne trgovine i turizma i apsolutno nije imao veze sa ilegalnim migracijama. Vlada Mađarske želi da dobije rat na političkom nivou uz snažan propagandistički pristup. Verovatno je jedina država članica EU, možda uz Poljsku, u kojoj država finansira širenje dezinformacija kroz svoju mašineriju. Uz sve to, brojke u Mađarskoj trenutno rastu ali i dalje nisu previše visoke, s tim što je pouzdanost podataka potpuno drugo pitanje, ali je to slučaj u većini zemalja u regionu.
Širom sveta smo mogli da vidimo trend rasta podrške vladama na početku krize, koliko je to i dalje slučaj u Mađarskoj? Kako je kriza korona virusa uticala na popularnost Orbanovog režima, a kako na rejting opozicije?
Mislim da i dalje možemo da osetimo efekat „okupljanja oko zastave“ (eng. rally around the flag) – nije retko da tokom krize raste popularnost vladama jer su one nadležne i mogu da uvode različite mere, a posebno ako su u poziciji da oblikuju javni diskurs, što je slučaj u Mađarskoj. Za sada nije bilo pada popularnosti, a brojke ostaju relativno niske.
Međutim, ako se pandemija proširi i/ili ekonomske posledice još jače pogode našu privredu, što se već događa, Orban neće moći da izbegne pad popularnosti. Od početka su znali da je to neizbežno, pa je vlada vršila ozbiljan pritisak na medije i opozicione partije, oduzimajući sredstva lokalnim samoupravama i slično. Time su zapravo delovali preventivno, kako bi sprečili stvaranje ozbiljne opozicione snage i nezadovoljstva javnosti koje bi možda moglo da smeni vladu. Kako će naredni parlamentarni izbori biti održani 2022, pitanje je do kada će vlada moći da se nosi sa posledicama ekonomske krize, kao i koliko će pomoći doći iz fondova EU.
Na lokalnim izborima 2019. opozicija je ostvarila značajne uspehe. Koliko je to promenilo političku dinamiku u Mađarskoj? U kakvom je stanju opozicija danas?
To je dobro pitanje na koje je teško ukratko odgovoriti. Opozicija u Mađarskoj je naučila lekciju – mora da deluje ujedinjeno. Lokalni izbori su pokazali da Fides može da izgubi ukoliko s druge strane stoji jedan kandidat. Ako je opozicija u tome uspela u velikim gradovima, mogla bi i na nacionalnom nivou. Uskoro ćemo imati dopunske izbore koji će na neki način testirati opozicionu saradnju koja dolazi uz određenu cenu. Na primer, na tim izborima učestvuje jedan od članova Jobika koji je pre samo godinu dana otvoreno slao antisemitske poruke, nakon čega se izvinio, a partija je rekla da to više nije njihova pozicija. Mislim da se prave moralni kompromisi čija cena je previsoka.
Trenutnu mađarsku politiku bih opisao kao „ukrajinizaciju“ iz Janukovičeve ere. Imamo snažnog lidera, oligarhijske i nepotističke strukture, ali sa druge strane imamo i opoziciju koja može da pobedi samo ako je ujedinjena. Ne bih predviđao nasilnu revoluciju, ali mislim da je potreban i Jobik, potrebna je i krajnja desnica kako bi se svi ujedinili protiv desne populističke vlade. To otvara mnogo pitanja.
S druge strane, opozicija nije bila uspešna tokom pandemije u smislu kritikovanja vlasti, iako je bilo mnogo problema u pogledu nošenja sa krizom. Mislim da Orban može da kapitalizuje krizu, a opozicija ne, verovatno je situacija slična i u Srbiji. Snažni lideri mogu da iskoriste krizu kako ekonomski i finansijski, tako i politički, a opozicija to ne može da prati. Ipak, imamo još godinu i po dana do parlamentarnih izbora, a mislim da će neuspeh Fidesa više zavisiti od njih samih nego od opozicije. Opozicija je i dalje podeljena, fragmentirana, iako podržavaju zajedničke kandidate, više se bave tehničkim aspektima koaliranja nego samim porukama. Malo pričaju o tome šta žele da postignu, kako bi izgledala druga Mađarska, zemlja koju žele da naprave. Birači i dalje vide Orbanovu Vladu kao moćniju i sposobniju da se nosi sa krizom.
Kada kažete da će ishod izbora 2022. uglavnom zavisiti od ponašanja Vlade, to je samo jedna strana priče – postoje primeri kriza koje mogu da uzdrmaju režim, ali je pitanje da li postoji neko sa druge strane ko će da „preuzme kormilo“. Ko bi u Mađarskoj mogao da preuzme vlast ukoliko kriza ozbiljnije naruši popularnost Fidesa?
Da, to je savršeno sumirano. Kao što sam rekao, opozicija je i dalje podeljena i nedostaje im koherentna vizija ili bar osnova toga kakvu zemlju žele da stvore. Treći problem je to što ne postoji lider opozicije. Trenutno imamo 5-6 kandidata koji bi mogli da budu nosioci liste 2022, mada još uvek ne znamo da li će lista biti ujedinjena ili ne. Mislim da bi trebalo da bude najviše 2 kandidada za premijera, a najbolje bi bilo da to bude nezavisni kandidat.
Postoji nekoliko ličnosti koje su u moralnoj poziciji da izazovu režim, ali opozicione partije naravno žele da kandiduju svoje ljude. Kako ne postoji jedan lider, i konflikti među opozicionim partijama su teži za rešavanje. To je problem koji opozicija nije uspela da savlada još od 2010. godine. I to nije pitanje harizme, nije im neophodan lider koji bi ličio na Orbana, već ličnosti koje mogu da budu zajednički kandidati, a toga nema mnogo na opozicionoj sceni.
Da li bi izlazak na izbore u dve ili više kolona bila bolja strategija od zajedničke liste?
Prema našim proračunima, nije očigledno da bi opozicija ostvarila bolje rezultate ako bi na izbore izašla ujedinjeno. Opozicija je zaista podeljena, ali podeljeno je i njihovo heterogeno biračko telo. Praktično govorimo o polovini države koja glasa za opoziciju.
Postoje velike razlike između klasičnih socijaldemokratskih partija, na primer, Mađarska socijalistička partija (MSZP) i Demokratska koalicija (DK) bi bile logični saveznici. Ali imamo i liberalniji pokret Momentum koji se razlikuje u pogledu poruka, stila i ideologije. Na kraju imamo i Jobik, nekadašnju partiju ekstremne desnice, sada desnu populističku opciju koja takođe treba da se nađe na listi. Mislim da bi stavljanje svih njih na jednu listu umanjilo potencijal za privlačenje birača koji su razočarani Fidesom.
Postoji i argument da ne možete da pobedite ako niste ujedinjeni, ali te dve logike mogu da se kombinuju – u Mađarskoj postoji mešoviti izborni sistem koji to dozvoljava. U pojedinačnim izbornim jedinicama mora da postoji samo jedan kandidat jer su izbori jednokružni (eng. first past the post), ali opozicija može da ima dve ili tri izborne liste i da pametno to koordiniše.
Da li te podele između opozicionih partija oslikavaju osnovne linije podele u društvu? Koji su najvažniji socijalni rascepi u Mađarskoj?
Jedna važna podela je generacijska. Socijaldemokratske partije, MSZP i DK koju vodi bviši premijer, imaju starija biračka tela. Momentum privlači mlađe birače.
Izuzetno važna podela je i na urbano i ruralno stanovništvo, i tu postoje indicije da Jobik i Momentum nešto bolje prolaze u selima i na nivou manjih gradova i opština. Ali generalno postoji ogromna razlika i čitava opozicija ima mnogo manju podršku na selu i u manjim mestima nego Fides. Delimično postoji rascep između opozicionih partije, ali mnogo više između opozicije i Fidesa. Lokalni izbori su pokazali da opozicija može da dobije podršku u velikim gradovima, ali da se prednost Fidesa povećala u manjim mestima i to će biti veliki izazov. To je slučaj sa desnim populistima ili autoritarnim populističkim političarima širom sveta, oni se u većoj meri oslanjaju na ruralni nego na urbani deo briačkog tela – to vidimo kod Putina, Erdogana, Bolsonara…
Kakvu ulogu u podelama igra postkomunističko nasleđe – možemo li da govorimo o pobednicima i gubitnicima tranzicije?
Iskreno, nikada nisam video tu podelu kao važnu. Postoji taj načelni sentiment dobitnika i gubitnika, ali većina analiza desnog populizma na koje se ja oslanjam naglašavaju da su pitanja identiteta važnija od ekonomskih tema. Ono što je zanimljivo u Mađarskoj je da biste, nakon 10 godina na vlasti, mogli da očekujete veću podršku Fidesu kod onih građana kojima je ekonomski bolje. Ali veću podršku zapravo vidimo kod grupa sa nižim prihodima čiji se položaj zapravo pogoršao u proteklih 10 godina. S druge strane, one grupe koje su stvarni dobitnici politika aktuelne Vlade, dakle desnih ekonomskih politika, velikih povraćaja poreza i slično, oklevaju u davanju podrške Fidesu.
Ono što je veoma važno i što je načelna logika mađarskog političkog sistema jeste odnos prema državnom socijalizmu. Ta podela je mnogo kompleksnija nego što bi Fides želeo da mislimo. Oni tu podelu pojednostavljavaju, kažu da postoje komunisti i nacionalisti i ništa više. Usput, trenutna Vlada je najcentralizovanija koju smo imali još od socijalističkog perioda. Fides koristi tu podelu na komuniste i nacionalne snage, izdajnike i nacionaliste, i mogli bi oblikuju javno mnjenje tako da ljudi zaista misle da je ova podela najvažnija. Šta, na primer, Momentum ima sa komunistima? ništa. Ali izgleda da taj binarni kod funkcioniše i deluje da uspešnije prolazi kod starijih birača nego kod mlađih. Fides je ranije imao prednost među mlađim biračkim telom, a sada je više partija panzionera i srednje klase. Problem je u tome što u društvu koje je demografski sve starije ne moraš da brineš o mladima, za pobedu na izborima to nije neophodno. Mlađe generacije bi mogle politički da se organizuju, ranije samo imali zelene, zatim Jobik i sada Momentum.
Rekli ste da identitetske teme imaju veću težinu od ekonomskih. Koliko su u javnom diskursu trenutno prisutna pitanja poput LGBT+ prava ili migrantske krize?
Vraćamo se na jednu od ranijih tema, a to je da Vlada insistira na pitanju LGBT+ prava. I to radi prateći međunarodne primere – Andžej Duda je u Poljskoj uspešno vodio anti-LGBT kampanju, a Orban želi taj isti momentum. Uopšteno bih rekao da su kulturološka ili identitetska pitanja mnogo važnija u političkim debatama od ekonomskih politika. Vlada Mađarske koristi populističku retoriku, ima ekonomske politike „obrnutog Robina Huda“, uzima od siromašnih i daje bogatima, i i dalje ima podršku siromašnijih slojeva. S druge strane, opozicija ima raznolike i nekonzistentne stavove o ekonomiji, ali to nije najvažnije biračima u Mađarskoj.
Naše biračko telo je, nakon tranzicije, socijalizovano tako da se fokusira na određene teme – tradicionalna porodica ili prava gej popualcije, komunizam ili nacionalne pozicije, za ili protiv imigracije. Sve to prati istu logiku rastućeg populizma, nazvao bih to i tribalizmom, širom sveta – korišćenje snažne binarne logike. Te binarne kategorije vidimo kod Trampa ili na primeru Bregzita. Orban je u tome izuzetno uspešan.
Jedan od njegovih omiljenih autora u društvenim naukama je (Juval Noa) Harari koji, između ostalog, opisuje kako mitovi mogu da ujedine grupe i koliko su važni za društva i za kreiranje društvene relanosti koja je potpuno drugačija od faktičke stvarnosti. Orban je u tom smislu odličan učenik, iako Harari ima liberalnije stavove po mnogim pitanjima. Orban u praksi primenjuje najciničnija tumačenja onoga što Harari piše.
Pomenuli ste i mešoviti izborni sistem – kome on najviše odgovara? Da li mislite da Mađarska ima odgovarajući izborni sistem?
Ne, apsolutno ne. To pitanje nije tehničko već političko, a trenutni izborni sistem daje previše dodatne moći relativno najjačoj partiji. I ranije je sistem imao previše većinsku logiku, a Fides je to dodatno naglasio ukidanjem drugog kruga izbora i prekrajanjem izbornih jedinica.
Zagovornici većinskog sistema tvrde da on proizvodi jake vlade, što je možda slučaj u razvijenim demokratijama poput Ujedinjenog Kraljevstva. Ali to može da izazove ozbiljne probleme u novim demokratijama gde vlade mogu da zloupotrebe moć i urušavaju nove i slabe demokratske institucije. Sa dvotrećinskom većinom u parlamentu, Orban može da radi šta želi.
Ako pogledamo zemlje poput Češke ili Slovačke koje imaju porporcionalne izborne sisteme, u slučaju Češke samo za donji dom, tu postoji mnogo više dinamike u politici. Imamo pojavu novih lica, novih političkih ideja, snažniju volju da se prave kompromisi jer postoje koalicione vlade. Toga u Mađarskoj nema i to nas vraća na same osnove autoritarne logike – nema kompromisa ili pregovora, i na kraju se vlade obraćaju samo svojim biračima, a opoziciju ignorišu.
Kada bi u Mađarskoj postojao proporcionalni izborni sistem, ova zemlja bi bila potpuno drugačija, u dobrom smislu. Takođe, nikada mi nije bio previše ubedljiv samo argument stabilnosti. Demokratije su zasnovane na finom balansu između stabilnosti i nestabilnosti – postoji stabilnost pravila, ali i konstantne promene vođstva – ako nema toga, nema govora o demokratiji.
Gde se sada nalazi demokratski potencijal u Mađarskoj, koje grupe bi mogle da donesu pozitivne promene?
Mladi. Ako pogledate istraživanja javnog mnjenja, jedina nova politička snaga je pokret Momentum koji je vodeća opcija u borbi protiv aktuelne vlasti. Mladi mogi da budu izvor promene, ali postoje otežavajuće okolnosti. Kovid kriza je pojačala generacijske konflikte – ko treba da ostane u kućama, ko u karantinu, da li treba pokrenuti privredu i slično. Fides može to da kapitalizuje, ne otvorenim porukama, ali suptilnim da – mogu da pričaju o tome da oni koji kritikuju mere Vlade zapravo ugrožavaju živote drugih i slično.
S druge strane, ako pogledamo koliko je seksizam prisutan u politikama aktuelne Vlade, mogli bismo da očekujemo da i žene budu pokretač promene. Pitanje roda do sada nije politizovano na taj način, feminističke organizacije su daleko jače u Poljskoj nego u Mađarskoj, iako je Poljska konzervativnija zemlja. Studenti bi takođe mogli biti važan faktor, već sada imamo neke studentske proteste, kao i zaposleni u zdravstvenom i obrazovnom sistemu. Oni uživaju poverenje građana, a žrtve su određenih politika Vlade. Ali to je sve ne nivou teoretskog, u praksi ne vidimo ujedinjavanje ovih aktera.
Ako Vlada pretera u ovoj autoritarnoj logici, može da ima više neprijatelja nego što može da izdrži. Taj hubris bi mogao da bude kraj ove vlasti, da li 2022. ili 2026, to ne bih predviđao. Ali kriza korona virusa predstavlja ogroman izazov. Građani koji su ostali bez posla neće formirati pokret, ali su značajni kao birači.
Za kraj, godinama unazad vidimo kako spoljni pritisak od strane EU nije dovoljan za održavanje demokratskih praksi i institucija na unutrašnjem planu. Da li očekujete promene u pogledu odnosa EU prema Mađarskoj?
Da budem iskren, pesimističan sam u tom pogledu, to je pitanje prirode velikih političkih organizacija. Daniel Kelemen ima odličan termin – autoritarne enklave. Njegova glavna teza je da u velikim federalnim institucijama, ako se poigramo idejom da EU trenutno funkcioniše kao federalna institucija, na periferiji postoje autoritarne enklave koje centar toleriše ukoliko ne ugrožavaju integritet cele institucije.
Nemačka politika prema Mađarskoj je manje više to – sve dok naše kompanije prave profit u Mađarskoj, i sve dok Mađarska ne želi da uništi EU, može da se ponaša kako želi, a mi ćemo to da tolerišemo. Biće kritika, ali ne i direktnog suprotstavljanja.
Još uvek ne vidim spremnost evropskih lidera da urade nešto po pitanju toga da unutar EU postoji hibridni režim. To nije proceduralno pitanje i zbog toga nemam previše poverenja u sredstva vladavine prava i uslovljavanja. Da, više sredstava može da pomogne, ali glavni preduslov mora biti spremnost vodećih političkih aktera u EU, a posebno u Nemačkoj, da vrše pritisak na Mađarsku.