Švedski standard u Srbiji – zašto moramo da oslobodimo privredu
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Da bi građani Srbije izašli iz siromaštva, potrebno je da Srbija uradi isto ono što su uradile Švajcarska, Švedska, SAD i mnoge druge zemlje pre nego što su postale bogate – da uklone prepreke svojim građanima.

 

Kada govorimo o smanjenju siromaštva u Srbiji, mnogima je prva asocijacija socijalna politika i jedna vrsta preraspodele od onih koji imaju više prema onima koji imaju manje. Neki će, takođe, potegnuti koncept minimalne zarade.

Ipak, radi se o zabludi, i to potencijalno opasnoj zabludi koja Srbiju može „zaključati“ u siromaštvu, pri dnu evropske lestvice. Srećom, postoji i drugi pristup.

 

Od siromaštva prema bogatstvu – promena perspektive

Prvo logično pitanje koje se postavlja: ako socijalna politika, davanja za siromašne i preraspodela bogatstva nisu rešenje za siromaštvo, šta jeste? I kako to uopšte preraspodela ne treba da bude prioritet? Nisu li upravo zemlje sa najmanje siromašnih one koje mnogo polažu na preraspodelu i socijalna davanja? Zar najhumanija društva nemaju i visoke minimalne zarade?

Ovo su legitimna pitanja, ali donekle okreću stvari naglavačke i „grade kuću od krova“. U siromašnim zemljama siromašni su svi. U bogatim zemljama siromašni su pojedini a siromaštvo predstavlja pre izuzetak nego pravilo. Često se dešava da u bogatim zemljama ponekad čak i ti siromašni imaju viši standard od proseka za mnoge manje bogate zemlje. I tu socijala stupa na scenu: bogato društvo usmerava deo bogatstva, bilo kroz državne programe, bilo kroz privatnu inicijativu, da pomogne svojim siromašnima dok ne izađu iz nepovoljnog položaja.

Tako posmatrano, socijalna politika igra određenu ulogu i u Srbiji. Postoje ljudi kojima je pomoć potrebna hitno. Ali probleme u Srbiji neće rešiti bilo kakva socijalna davanja, jer govorimo o zemlji u kojoj ogroman deo građana jedva pokriva svoje osnovne potrebe. U Srbiji, u poređenju sa razvijenim zemljama, siromašni su gotovo svi. I da bi Srbija iz svog siromaštva izašla, potrebno je da radi stvari koje su i ostale zemlje dovele do bogatstva.

I zato stvari moramo posmatrati daleko šire od socijalne politike i minimalnih zarada. Naše političke elite, bilo da se radi o komentatorima, političarima ili državnim zvaničnicima, moraju svoj fokus da stave na efikasnija rešenja, rešenja koja poput plimskog talasa dižu celo društvo iz siromaštva.

 

Rešenja su već poznata, ali im se nije davalo na značaju

Na kraju, sve zemlje su u određenom trenutku bile siromašne. Svi ljudi na svetu su kroz istoriju bili siromašni. Jednostavno, siromaštvo je početna tačka za celo čovečanstvo. Neki se iz njega izvlače brže a neki sporije.

Iako je teško zamisliti danas, pre samo 150 godina Švedska je bila jedna od siromašnijih država Evrope. Većinu svojih socijalnih projekata uvela je 1960-ih i 1970-ih, kada je već bila među tri najbogatije zemlje sveta. Švedska ni dan danas nema državno definisanu minimalnu zaradu. Ali do bogatstva se nije stiglo socijalom. Ono je bilo posledica bogaćenja u međuvremenu, kroz poslovni ambijent koji je podsticao preduzetništvo i privatnu inicijativu u raznim sferama, od privrede do filantropije, i državni sistem koji nije radio mnogo toga, ali se kvalitetno brinuo da se štiti svojina svih, od seljaka, preko zanatlije i radnika do preduzetnika. I koji se brinuo da se ugovori poštuju, a sporovi rešavaju efikasno.

Ono što zovemo vladavinom prava i ekonomskom slobodom.

 

Mentalno siromaštvo i materijalno bogatstvo

Siromašni u Srbiji nisu samo ljudi koji zbog invaliditeta ili nekog nesrećnog spleta okolnosti jednostavno nemaju fizičku mogućnost da izađu iz siromaštva. U Srbiji postoje milioni ljudi, često kompletno zdravih i pravih, koji zarađuju nedovoljno za osnovne potrebe. Njihove zarade su veoma često ispod nivoa socijalnih davanja koju u bogatim zemljama dobijaju. Oni često zarađuju višestruko manje od prosjaka u bogatim zemljama.

Njima ne treba socijala. Oni će naći posao za 3, 5 ili 10 puta veću platu u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi, u kojoj god bogatijoj državi.

Problem ovih ljudi, velike većine siromašnih u Srbiji, nije to što ova država ima lošu socijalnu politiku, već što ih ova država, svojim lošim pravilima igre sprečava da stvore više, bilo sopstvenim preduzetničkim radom, bilo radom za nekog drugog. U Srbiji su svi, od poslodavaca do radnika, sprečeni da stvaraju više, pre svega odsustvom vladavine prava, ali i lošim zakonima koji cementiraju bedu sprečavajući ljude da pokrenu ili rade neki posao na efikasan način.

Srbija nije siromašna jer su minimalne zarade niske, Srbija je siromašna jer su čak i visoke plate relativno niske. Ali ovo nije stvar dobre volje poslodavaca, već opšte neefikasnosti privrede u Srbiji.

Do ove neefikasnosti ne dolazi jer su ljudi u Srbiji glupi ili lenji. Podsetimo, neko ko u Srbiji radi za 300 evra će verovatno zarađivati preko 2.000 pukim preseljenjem 1.500 kilometara na zapad. Do ove neefikasnosti dolazi jer privreda Srbije – svako ko nešto u Srbiji želi da radi, od radnika do preduzetnika – vuče sa sobom dodatni teret, bukagije, u vidu zakona koji su loši, sudstva koje je sporo, često pristrasno, sputavajućih regulacija, pa i otvorene kontrole privrede koju država vrši preko preduzeća u svom vlasništvu.

Ovih bukagija je mnogo, previše za samo jedan tekst. Da, možemo pričati o Zakonu o deviznom poslovanju, koji sprečava srpski IT da nove proizvode proda svetskom tržištu i sa velikim platama zaposli desetine hiljada ljudi. Možemo pričati o tome što je komplikovano naplatiti potraživanja od poslovnih partnera, pa samim tim i zaraditi novac i platiti zarade na vreme. Možemo pričati o divljaštvu carinskih propisa i praksi koje koče male preduzetnike u Srbiji. Možemo pričati o desetinama miliona evra koje se izgube zbog loših propisa u ugostiteljstvu. Takođe možemo pričati o milijardama investicija koje nikad nisu stigle, jer su strani investitori procenili da su pravila u Srbiji loša, a domaći izneli svoj kapital u sigurnija okruženja.

O svemu tome može da se priča, ali je poenta da su upravo ova ograničenja bitan uzrok siromaštva, a da socijalna politika nije alat kojim se ona eliminišu. Da bi građani Srbije izašli iz siromaštva, potrebno je da Srbija uradi isto ono što su uradile Švajcarska, Švedska, SAD i mnoge druge zemlje pre nego što su postale bogate – da uklone prepreke svojim građanima. Odnosno, da ima daju ekonomsku slobodu.

 

Uloga političara i intelektualaca

Ove stvari su pod našom konrolom. Političar koji je svestan problema i ima volju, mogao bi da ih ukloni relativno jednostavno. Problem je odsustvo znanja i volje, i odsustvo svesti o tome šta zapravo treba menjati.

Da bi političari uradili ono što je potrebno da se oslobodi potencijal građana da za sebe i svet stvaraju bogatstvo, potrebno je da promena krene od intelektualaca, medija, ali i biznis zajednice, svih koji utiču na ono što političari govore. Ovakva promena ne mora da bude previše komplikovana. Potrebno je samo da shvatimo jednostavne istine: do bogaćenja građana Srbije neće doći socijalnim davanjima, već uklanjanjem prepreka stvaranju većeg bogaststva.

Kao što je američki predsednik Kalvin Kulidž jednom rekao: „Važnije je poništiti loše zakone nego doneti dobre zakone“. U suprotnom, gradeći Švedsku, možemo doći do toga da sve više naših građana zapravo odlazi u Švedsku.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *