Kako je Borhes pre pola veka raskrinkao postmodernizam
Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: 

Mnogima su ekstremniji elementi političke korektnosti oduvek bili komični, poput izmišljanja novih zamenica ili komplikovanih eufemizama za jednostavne pojmove ili pokušaja cenzure Šekspira. Danas smo, međutim, veoma veoma daleko od toga – i situacija ne deluje više smešno, čak ni u montipajtonovskom smislu

 

Veliki argentinski – a po sopstvenom insistiranju kosmopolitski – pisac Horhe Luis Borhes (1899-1986) nikad se nije eksplicitno izjašnjavao o postmodernističkoj filozofiji, a još manje praksi, ali je u jednom od svojih najpoznatijih eseja skovao legendarni moto „sadašnjost je uvek anahrona“. U skladu sa tim, u svojoj najdužoj priči „Kongres“, objavljenoj 1971, dakle 8 godina pre same pojave Liotarovog Postmodernog stanja koje je imalo odlučujuću ulogu u prihvatanju same kovanice „postmodernizam“, Borhes je, na način koji bi se adekvatno mogao označiti upravo kao, ahem, borhesovski, predvideo čitav niz retoričkih manevara postmodernista i izložio ih ubedljivoj kritici, pa i podsmehu.

Borhes u svojoj kancelariji, izvor: Nacionalna biblioteka Argentine

Ovo se naročito odnosi na, nažalost veoma aktuelnu pošast tzv. intersekcionalnosti, koja se prvi put pojavljuje u radu Krenšoove iz 1989. godine, a u novije vreme doživljava pravu eksploziju u javnosti i van akademskih krugova (napisao bih i „renesansu“, samo da zagovornici intersekcionalnosti nisu u toj meri neprijatelji istorijskih tekovina renesanse kao što su individualizam, racionalnost, Kopernikanska revolucija i naučni metod).

Intersekcionalnost se nadovezuje na postmodernističku opsesiju „odnosima moći“ za koju je najodgovorniji Mišel Fuko, a koja je glavna odlika čitave tzv. kritičke teorije i njenih najrazličitijih verzija, te na njima zasnovanih politika identiteta. U poslednje dve decenije, naročito prominentan postao je kritički konstruktivizam, posebno u primeni na obrazovanje i obrazovne institucije. Kao što naziv sugeriše, u pitanju je spoj kritičke teorije i šire paradigme društvenog konstruktivizma. U svojim jačim verzijama, on ne samo da negira autonomiju činjenica o svetu („kiša je padala u Beogradu na dan 14. aprila 2018“ je istinito ili ne, nezavisno od identiteta ili socioekonomskog statusa govornika), već negira i samo postojanje takvih činjenica, pošto ne postoji ništa van društvene i kulturne matrice (čak i apstrakne matematičke istine, poput 2 + 2 = 4, su „kulturno uslovljene“ i „određene odnosima moći“).

Naravno, ova halucinantna opsesija potpuno zanemaruje druge, realne probleme i promoviše izrazito infantilan pogled na svet. Ako je sve pojednostavljeno, svet se deli na žrtve i opresore, 0 ili 1, tu nema mesta ni za kakav ozbiljni, nijansirani i kompleksni stav, te na istom zasnovanu akciju. Kako recimo Matt Taibi, jedan od najistaknutijih levičarskih kritičara postmodernističkih opsesija ističe, ovakav pogled na svet već je uništio najveći deo novinarstva promocijom nakazne ideje da je sloboda govora isto što i nasilje i da ljude treba ubediti da se bukvalno osećaju neprijatno i nebezbedno ako su izloženi drugačijim idejama.

Intersekcionalnost je na samom vrhu piramide bizarnosti u vrlom novom svetu kritičkog konstruktivizma. Ona sugeriše da je pobednik u „olimpijadi represije“ onaj društveni akter koji predstavlja najviše izabranih (nametnutih?) kategorija represiranih grupa: ne samo žena, već i žena sa invaliditetom; ne samo žena sa invaliditetom, nego žena domorodačkog porekla sa invaliditetom, itd. Zapaziti da ovde uopšte nije reč o diskriminaciji, kako dobronamerni ljudi koji se po prvi put sreću sa bizarnostima ovih kvazifilozofskih doktrina obično pomišljaju. Intersekcionalnost je, kako sledbenici uvek naglašavaju (a sa čim se sprdao, između ostalih, i Noam Čomski), teorija: oni se ne bave prljavim, prizemnim, ovozemaljskim, navodno „stvarnim“ problemima kao što je realna diskriminacija u realnom svetu. Čak i ako osoba sa najviše „intersekcionalnih bodova“ nikad u realnom životu ne pretrpi diskriminaciju, čak i ako, naprotiv, ima beneficije od jednog ili više programa afirmativne akcije, čak ako i dođe na visoke funkcije u akademiji, državnom aparatu, vojsci (!), Nasi (!!), i slično – to se ništa ne računa, perspektiva te osobe je zauvek i potpuno određena intersekcionalnošću njene (navodne) opresije. Ako vam se tu nešto čini nelogično, u dobrom ste društvu.

Intersekcionalnost je na samom vrhu piramide bizarnosti u vrlom novom svetu kritičkog konstruktivizma. Ona sugeriše da je pobednik u „olimpijadi represije“ onaj društveni akter koji predstavlja najviše izabranih (nametnutih?) kategorija represiranih grupa

Iako se, naravno, ovi demagoški manevri socijalnih konstruktivista i njihovih lakeja iz raznih „studija ozlojeđenosti“ mogu neutralisati detaljnim analizama kakve su i radili Norita Koertge, Džerald Holton, Pol Gros, Norm Levit, Džon Serl, Stiven Pinker i mnogi drugi (neke od relativno standardnih i pristupačnih referenci navedene su na kraju ovog teksta), uvek je zanimljivije kad se takvo demaskiranje pojavi u umetničkom kontekstu, kao što je to slučaj kod Borhesa.

„Kongres“ je priča sa najviše autobiografskih elemenata, ali i po autorovom sudu, „najimaginativnija“ njegova tvorevina. Narator, Alehandro Feri, stiže u Buenos Aires na samom kraju 19. veka, gde se zapošljava kao novinar ne bez književnih ambicija. Preko prijatelja pesnika stupa u kontakt sa neobičnim tajnim društvom koje zvanično predvodi urugvajski veleposednik Don Alehandro Glenko (a realno bizarna ličnost po imenu Tvirl, sa mnogim karakteristikama Geteovog Mefista), koje planira osnivanje „Svetskog kongresa“ koji bi istinski predstavljao čitavo čovečanstvo. Ovaj namerno predimenzionirani projekat se začinje u poslastičarnici, ali sa prilično realnim resursima i nečim od vizionarskog optimizma koji je prožimao svet u godinama pre Velikog rata. Don Glenko otpočinje sa gradnjom amfiteatra za Kongres na prilično pustoj ledini na granici Urugvaja i Brazila, dok se saradnici zabavljaju pitanjima osnivanja biblioteke budućeg kongresa, odabirom zvaničnog jezika i sličnim utopijskim projektima. Feri u okviru jednog od njih biva poslat na studijsko putovanje u London, gde se zaljubljuje i oteže sa povratkom. Kada se napokon vrati, u Buenos Airesu zatiče dramatične promene koje kulminiraju u Don Glenkovom „kopernikanskom obrtu“ – on odlučuje da raspusti Kongres i naređuje da haotična biblioteka bude spaljena (jasna aluzija na Aleksandrijsku biblioteku), pošto spoznaje da obim čini projekat i nepraktičnim i bespotrebnim. Feri se, zajedno sa drugim učesnicima, obavezuje na ćutanje, koje narušava tek mnogo decenija kasnije kad shvata da je poslednji preživeli.

Ovaj kratak rezime ne prenosi ni delić narativne kompleksnosti „Kongresa“ koji, kao i sve druge Borhesove tekstove, i prozne i diskurzivne, treba ponovo i ponovo čitati da bi se uočili svi detalji i „skrivena blaga“. Ono što je za potrebe ovog teksta najzanimljivije jesu tri tačke u kojima Borhes ironično anticipira argumente postmodernista i razorno ih kritikuje:

 

1. Filozofija koja stoji iza intersekcionalnosti je logički inkoherentna

Ne postoji način da se objektivno i na bazi empirijskih nalaza definišu intersekcionalne kategorije. Kao što Borhes piše: „Planirati skup koji bi predstavljao sve ljude ravno je utvrđivanju tačnog broja platonskih arhetipova, zagonetke koja je stolećima zadavala muke, zbunjujući mislioce. Da ne tražimo dalje, natuknuo je da bi don Alehandro mogao predstavljati zemljoposednike, ali i Urugvajce, pa i sve velikane, kao i riđobrade muškarce i one što sede u fotelji. Nora Erfjord bila je Norvežanka. Bi li ona predstavljala tajnice, Norvežanke ili, naprosto, sve lepe žene? Da li je dovoljan jedan inženjer da predstavlja sve inženjere, čak i one iz Novog Zelanda?“

Ovaj problem, da se razumemo, nema rešenja. Preciznijim filozofskim rečnikom, nema načina da se imanentno definiše klasa referencije. Ona se mora nametnuti sa strane, na osnovu nekih, najčešće nenaučnih i ideološki nametnutih, kriterijuma. Aktivističke grupe se otvoreno i agresivno bore da baš njihovi identiteti budu proglašeni za privilegovane i zaštićene. Inženjeri ne, ali Novozelanđani da. Gej osobe da, ali gej beli muškarci ne. Kao u instruktivnom slučaju Pitera Tila, vizionara, milijardera i suosnivača PayPal-a, njegov LGBT identitet bi trebalo da bude zaštićen – samo avaj, kad mu ideološki neprihvatljivi identiteti belog muškarca i libertarijanca donose tolike negativne poene.

Naravno, pokret koji ne drži do logičke koherentnosti uvek elegantno ignoriše ovaj suštinski problem. (Setimo se Deride: „Stoga nije neistinito tvrditi da je Malarme bio platonista ili hegelijanac. Ali iznad svega to nije istinito. I obratno.“ Nesrećni Malarme ovde nije ništa skrivio – on je samo još jedna žrtva brutalnog nasilja postmodernista nad logikom i razumom.) U praksi, nedostatak se maskira ideološki nametnutim vrednostima, naravno samo onima koje su popularne; modni hitovi poslednjih godina su „jednakost“ i „socijalna pravda“. Međutim, čak i ove slabo definisane vrednosti i dalje su saznajnom provalijom odvojene od bilo kakve ozbiljne epistemologije, kao što je znao Dejvid Hjum još pre 250 godina. Radi premošćenja se koristi neka od verzija doktrine „performativnosti teorije“, trivijalnog uvida poznatog (makar) od doba Sokrata i sofista, koji se međutim slavi kao Velika Genijalnost kad je formuliše osoba kao Džudit Batler, sramotna počasna doktorka Univerziteta u Beogradu (što je skandal za neki od narednih tekstova). Vidite, ako imate neku teoriju identiteta, recimo rodnog, onda se vi i ponašate u skladu sa tom teorijom. Gle čuda. Ali onda to nije „autentično ispoljavanje identiteta“ nego „performans“. Zamislite samo.

 

2. Intersekcionalnost nije samo logički neutemeljena, već i neproduktivna

Borhes, međutim, pokazuje ne samo logičku neutemeljenost, već i neproduktivnost intersekcionalnosti. Pošto je svačija perspektiva podjednako validna, onda ne treba da ulazimo u meritum stvari, i pravimo prioritete nego da sve gomilamo potpuno indiskriminativno. „Tvirl se pozivao na Plinija Mlađeg, po kome nema tako loše knjige koja ne bi sadržavala i ponešto dobro, pa je predložio da se bez ikakve razlike pokupuju kompleti lista La Prensa, tri hiljade četiri stotine Don Kihota raznih formata, Balmesove zbirke pisama, univerzitetske teze, računi, bilteni i pozorišni programi. Sve je svedočanstvo, rekao je… Golemi paketi sada su se gomilali, bez kataloga i kartoteke, po zabitim sobama i u podrumu don Alehandrove kuće.“ Ova vrsta haosa je ono što u krajnjoj instanci i dovodi do odustajanja od projekta Kongresa Sveta.

Analogno tome, u pol-korektnom vrlom novom svetu današnjice, konvencionalni standardi vrednosti, validnosti i utemeljenog autoriteta su masovno odbačeni. Koga briga što intelektualni lumeni kritičkog konstruktivizma imaju zanemarljivu citiranost i nikakve rezultate? Ionako ne slušamo suštinu onog što neko govori, već gledamo ko je taj što govori, kako se identifikuje (uklj. potpuno besmislene samoidentifikacije koje krše zakone logike i biologije), kakva im je DNK i koliko intersekcionalnih bodova dobijaju kao navodne žrtve „sistemske represije“. To je upravo situacija u kojoj se danas nalazimo, pre svega na brojnim univerzitetima i drugim obrazovnim institucijama u svetu, gde se energija besomučno rasipa na totalne besmislice koje ne samo što slabe te institucije, već ni ne stvaraju nikakvu novu vrednost i direktno ugrožavaju svaki napor da se suočimo sa ogromnim problemima pred kojima čovečanstvo danas stoji. Umesto da se grade nove laboratorije, na univerzitetima se definišu „bezbedni prostori“. Umesto puteva, mostova, solarnih elektrana, razvoja električnih automobila i naseljavanja svemira, imamo „treninge diverziteta“, koordinatore za intersekcionalnost, trigger warnings, „kulturnu aproprijaciju“, „epistemičku eksploataciju“ (ne pitajte!), inkvizitorske „institucionalne bordove za jednakost“ i slične manifestacije onoga što je veliki Ajzea Berlin zvao povratkom kontra-Prosvetiteljstva.

Ovo se nadovezuje na inače tragičnu naučnu i tehnološku nepismenost koja dominira upravo u istim krugovima u kojima je kritički konstruktivizam najjači i gde je tehnologija svedena na novi model iPhone-a, a doslovce se ništa ne zna o npr. hemijskoj tehnologiji, nuklearnoj energetici, ili nanomedicini – niti se želi znati. Da ne pominjemo istinske profitere dilovanja psedonaučnih soc-konstruktivističkih i krit-konstruktivističkih droga, počev od francuskih akademika i njihovih lakeja iz kafića na Seni, preko počasne doktorke Batler i onih koji su je za ovo obezvređeno priznanje nominovali i onih koji su za to glasali, pa sve do profesionalnih „proučavalaca beline“ (ne, nema prevoda whiteness studies koji je spojiv sa duševnim zdravljem) poput očigledno poremećene ličnosti kao što je Robin diAngelo, autorka skorašnjeg rasističkog bestselera besmislenosti White Fragility.

 

3. Univerzum nije „pokvaren“ da bi ga ljudi popravljali, makar i sa najboljim namerama

Razrešenje drame u „Kongresu“ je direktna afirmacija evolucionističkog pogleda na svet, odnosno onog što je Fridrih fon Hajek nazivao spontanim poretkom. Kao što protagonista kaže u momentu kopernikanskog preokreta: „Kongres Sveta započeo je s prvim trenutkom sveta i nastaviće se kad mi budemo prah.“ Univerzum nije „pokvaren“ da bi ga ljudi popravljali, makar i sa najboljim namerama. Napori – makar i iz dramskih razloga predimenzionirani – kao što je univerzalna reprezentacija nemaju mnogo izgleda na uspeh naročito kad su suštinski motivisani sitnom pakošću (don Alehandra su izbacili iz urugvajskog Kongresa, a on rešio da im pokaže tako što će napraviti Svetski Kongres). Kao što je Orvel neumorno ukazivao svojim kolegama na britanskoj levici, praviti politiku od zavisti i mržnje prema bogatima je siguran put u nasilje, totalitarizam i društvenu propast. U širem smislu, ovo ne znači poziv na pasivnost i nerad – na kraju, i Borhesov Feri kao alter ego i sam autor su nastavili sa stvaranjem, u Borhesovom slučaju bukvalno do poslednjeg dana života.

Stvaranje nove vrednosti je istinsko stvaranje nove vrednosti, ne oduzimanje od nečeg ili nekog. Nova vrednost ne mora biti odmah prepoznata (nije ni Borhesova genijalnost bila), ali ukoliko je zaista vrednost, onda će njene komparativne prednosti pre ili kasnije doći do izražaja. I ta vrsta evolucije jeste ono što čini napredak realnim, a ne deklarativno opredeljenje i dizanje larme tipa „mi smo za napredak!“. Svaki put – čak i onaj najduži kakav je prevalio npr. Vojadžer 1 – počinje prvim, malim korakom, a pre promene sveta valja srediti svoju sobu.

Mnogima su ekstremniji elementi političke korektnosti oduvek bili komični, poput izmišljanja novih zamenica ili komplikovanih eufemizama za jednostavne pojmove ili pokušaja cenzure Šekspira. Danas smo, međutim, veoma veoma daleko od toga – i situacija ne deluje više smešno, čak ni u montipajtonovskom smislu. Šali je istekao rok trajanja. Najnovija divljanja postmodernističko-krit-konstruktivističkog zajedničkog zločinačkog poduhvata poput pokušaja otkazivanja Stivena Pinkera, i daleko uspešnijih nasrtaja na manje poznate, no svejedno ozbiljne intelektualne figure, čine stvar daleko ozbiljnijom i potrebu da joj se na svim poljima suprotstavimo urgentnijom bukvalno iz dana u dan.

Borhes nije, za razliku od Sabata, posebno voleo fudbal, tako da mu se ova metafora možda i ne bi dopala, ali na intelektualnom planu, njegov preventivni obračun sa infantilnom filozofijom intersekcionalnosti, performativnosti i politika identiteta u „Kongresu“ ima sve dimenzije zamišljenog susreta Boka Juniorsa ili River Plate sa Hajdukom sa Liona. Naravno, pošto nema goreg zla od neznanja, kao što je Sokrat besmrtno uočio, zli ljudi – od kojih su mnogi na rukovodećim položajima u akademskim, ali i političkim institucijama gde im ta osobina pruža komparativnu prednost – će opušteno nastaviti da neznanje i nerazumevanje aktivno promovišu.

 

Sugestije za dalje čitanje

  • Berlin, I. 2000, The Power of Ideas (Chatto and Windus, London).
  • Borges, J. L. 1985, Sabrana djela 1969-1975. (Grafički zavod Hrvatske, Zagreb).
  • Gross, P. R. & Levitt, N. 1997, Higher superstition: The academic left and its quarrels with science (Johns Hopkins University Press, Baltimore).
  • Holton, G. 1993, Science and Anti-Science (Princeton University Press, Princeton).
  • Koertge, N. (ured.) 1998, A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths about Science (Oxford University Press, Oxford).
  • Latour, B. 2004, “Why has critique run out of steam? From matters of fact to matters of concern,” Critical inquiry 30, 225-248.
  • Lukianoff, G. & Haidt, J. 2018, The Coddling of the American Mind: How Good Intentions and Bad Ideas Are Setting Up a Generation for Failure (Penguin Publishing Group, New York).
  • Murray, D. 2019, The Madness of Crowds: Gender, Race and Identity (Bloomsbury Publishing, London).
  • Orvel, Dž. 2015, Put u Vigan (prev. M. Radmilović; LOM, Beograd).
  • Pinker, S. 2019, Prosvećeni svet (prev. M. Cvetković; Laguna, Beograd).
  • Sokal, A. & Brikmon, Ž. [1997] 2018, Intelektualni šarlatani (prev. S. Damnjanović; Dereta, Beograd).

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *