Važno je biti žena – o izboru Kamale Haris
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Bajdenova najava da želi specifično ženu za potpredsednicu predstavlja gotovo jedinstvenu situaciju u modernoj američkoj politici.

 

“Obavezujem se da ću, zapravo, izabrati ženu da bude moja potpredsednica”, izjavio je u martu ove godine Džo Bajden, kandidat Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima. Bajden je svoje obećanje i ispunio početkom avgusta odabirom Kamale Haris, senatorke iz Kalifornije, koja je tada postala prva crna žena azijskog porekla na poziciji kandidata za potpredsednika Republikanske ili Demokratske stranke. Haris je takođe tek treća žena u istoriji koja je nominovana kao potencijalna potpredsednica republikanskog ili demokratskog kandidata za predsednika.

Bajdenova najava da želi specifično ženu za potpredsednicu predstavlja gotovo jedinstvenu situaciju u modernoj američkoj politici. Naravno da vaš rod, etnicitet i rasa igraju ne baš zanemarljivu ulogu u političkom životu, ali nisu česte situacije u kojima je jasno da će rod političara igrati presudnu ulogu u procesu nominacije za neku poziciju. Bajdenova odluka i odabir Kamale Haris su potencijalni presedan, a kad jednom zakoračite u sferu identitetskih politika, teško je vratiti se nazad.

 

Zašto je Bajden izabrao baš ženu za potpredsednicu?

Čak i ako ne pratite aktivno američku politiku, jedno je izvesno – Džo Bajden nije idealan kandidat za predsednika, ukoliko ste demokrata. Iako je moguće i to da je Bajden istinski bio vođen idealom rodne ravnopravnosti, odluka da žena bude izabrana na poziciju potpredsednice mnogo više je vođena političkom računicom. Dodatan razlog za veliku pažnju koja se pridaje Bajdenovom odabiru jeste i to što bi on na kraju potencijalnog predsedničkog mandata imao 82 godine i najverovatnije se neće kandidovati za još jedan mandat. Ne samo da bi njegova potpredsednica potencijalno preuzela predsedničke dužnosti ukoliko Bajden postane ozbiljno bolestan, već bi i bila u idealnoj poziciji da osvoji naredne predsedničke izbore. Usled toga, odabir potpredsednika bio je izuzetno važan.

Bajden je dugogodišnji senator savezne države Delaver, predstavlja centriste i umerenu struju u Demokratskoj stranci, a većina birača ga pamti kao potpredsednika tokom dva madata nekadašnjeg predsednika Baraka Obame. Bajden za sobom ima i niz gafova (koji se u medijima uglavnom povezuju sa njegovim godinama), ali i optužbi za neprimeren fizički kontakt i ophođenje sa nekoliko žena. Zbog bliske saradnje sa Barakom Obamom, Bajden ima veliku prepoznatljivost i podršku u cnačkoj zajednici, ali je i ovo problematizovano tokom predsedničke kampanje.

Naravno da je Džo Bajden imao određenu prednost usled svojih umerenih stavova i široke prepoznatljivosti, ali je od početka njegove kampanje bilo jasno da će morati da ode korak dalje i na neki način osigura glasove progresivnijeg dela partije. Upravo tu na scenu stupa odabir žene za potpredsednicu i partnerku u predsedničkoj kampanji – ovo je jedan od načina na koje je Bajden mogao da dobije simpatije liberalnih glasača (naročito žena), ali i liberalnih medija. Takođe, Bajden je ovim činom saterao u ćošak Sandersa, najozbiljnijeg protivkandita za nominaciju Demokratske stranke. Naime, odmah nakon pomenute Bajdenove izjave, novinari su upitali Sandersa o njegovim planovima za odabir potpredsednika. Sanders je izjavio da će i on najverovatnije izabrati ženu, ali da mu je mnogo bitnije da to bude osoba koja će deliti njegove progresivne vrednosti. Sandersovo “možda” je išlo na ruku Bajdenu zato što je u ovoj situaciji Sanders ispao neko ko ne uviđa u potpunosti značaj predstavljanja žena na najvišim političkim pozicijama.

Nakon ubistva crnca Džordža Flojda od strane policije i velikih protesta i nereda na američkim ulicama, pojavila se ideja ne samo da Bajden mora da nominuje ženu, već da to mora biti i žena crnačkog porekla. Ovo nije bilo samo neizgovoreno mišljenje javnog mnjenja – preko 100 uticajnih crnačkih javnih ličnosti početkom avgusta uputilo je javno pismo Bajdenu u kojem ističu da će izgubiti izbore ukoliko ne izabere crnu ženu kao svoju potpredsednicu. Izbor je pao na senatorku Kamalu Haris, koja se takođe ove godine kandidovala za nominaciju Demokratske stranke, ali je ubrzo odustala od tog poduhvata. Interesantno je da je upravo Haris snažno napala Bajdena u jednoj javnoj debati po pitanju rasno integrisanog školskog prevoza, a ona je izjavila i da veruje ženama koje su javno rekle da su se osećale neprijatno usled Bajdenovog neprimerenog fizičkog kontakta. U politici se ipak dosta toga oprašta i pamćenje je uglavnom kratkoročno, pa je Kamala Haris i zvanično prihvatila nominaciju na nedavno održanoj Nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke.

 

Potencijalna opasnost identitetske politike

Bajdenovo obećanje da će izabrati potpredsednicu oživelo je debatu koja je bila na vrhuncu 2016. godine – da li identitet treba da bude važan u političkom životu? Identitetska politika (identity politics) označava sve češće rasprave u javnom prostoru o brojnim identitetima i problemima rodne i rasne jednakosti, LGBTQ+ pitanjima, kao i položaju različitih etničkih i religijskih grupa u SAD. O identitetskim politikama se često govori kad god se pomene i politička korektnost i kultura otkazivanja, dok neki čak kao razlog pobede Donalda Trampa na izborima 2016. godine navode upravo insistiranje Demokratske stranke na identitetskoj politici. Negativna percepcija identitetskih politika očigledna je i u tome što je kanadski profesor psihologije Džordan Piterson izgradio svoju karijeru, između ostalog, na svojevrsnom krstaškom ratu protiv identitetskih politika i “kulturnog marksizma”, dok se protiv identitetskih politika oglasio i čuveni profesor Frensis Fukujama. Ovaj termin je dobio i kritike sa leve strane političkog spektra – umesto fokusa na podele, intersekcionalnost i identitet, treba da se fokusiramo na rešavanje problema ekonomske nejednakosti.

U slučaju odabira Kamale Haris kao kandidatkinje za potpredsednicu, očigledna je kritika identitetskih politika. Nije problematično to što je ona izabrana, pošto je njeno dugogodišnje političko iskustvo u velikoj meri kvalifikuje za ovu poziciju, već to što je njen rod bio presudan u odabiru. Da je u pitanju obrnuta situacija i da je muškarac izabran za potpredsedničkog kandidata samo zato što je muškarac, u pitanju bi bio blatantan seksizam, navode kritičari. Takođe, ukoliko je cilj odabir najboljeg kandidata za tu poziciju, rod ne treba da ima ikakvog uticaja na to. Zašto vas samo to što ste žena kvalifikuje za bilo koju političku poziciju? Ako već težimo ka svetu u kojem smo svi tretirani jednako, javno obavezivanje da izaberete ženu na neku poziciju ne pomera nas ka cilju rodne jednakosti. Dodatan problem je i implicitna pretpostavka da odabir žene na visoku političku poziciju doprinosi boljitku svih žena u Americi. Ovo podrazumeva da su žene jedna monolitna grupa sa jedinstvenim stavovima, ciljevima i interesima. Naravno da postoje određeni načelni interesi, ali postoje i brojne razlike. Na primer, za neke žene je pravo na abortus izrazito važno, dok druge žene abortus vide kao čin jednak ubistvu. Sve žene žele jednak tretman i svet u kojem vas rod ne ograničava ni na jedan način, ali se značajno razlikujemo u odabiru puta ka tom cilju.

 

Da li je baš tako jednostavno?

Do sada navedene kritike odnose se i na pitanja mnogo šira od odabira Kamale Haris kao potencijalne potpredsednice. Kad god se pomene afirmativna akcija, kvote za žene u parlamentu ili nedovoljna reprezentacija žena u nekoj oblasti, čućemo zamerke i pitanje “Zašto je to bitno kad žene svakako imaju jednaka zakonska prava kao i muškarci?”. Ipak, misliti da je rešenje u pogledu na svet koji bi zanemario uticaj roda u političkom životu je kratkovido i intelektualno neiskreno, a američka politička scena dokazuje upravo ovo.

Iako bismo verovatno svi želeli da živimo u utopiji gde su u političkoj sferi isključivo važni vaši stavovi, to je daleko od realnosti u kojoj se javnost i mediji ipak značajno drugačije odnose prema političarkama upravo zbog toga što su žene. Ukoliko to ne bi bio slučaj, Amerika bi do sada gotovo izvesno imala više od jedne predsednice u Beloj kući, zato što je tokom burne istorije zemlje koja se diči svojom demokratijom bilo i više od jedne politički umešne i kvalifikovane žene. Viktorija Vudhol se kandidovala za predsednika SAD još 1872. godine, dok je Dženet Renkin bila prva žena izabrana kao predstavnica u američkom Kongresu 1916. godine. Ovo postaje još fascinantnije ukoliko se u obzir uzme i to da su žene u SAD zvanično dobile pravo glasa tek 1920. godine. Žene u Americi su danas guvernerke, gradonačelnice velikih gradova, članice Kongresa i Senata, ali su funkcije predsednika i potpredsednika do sada ipak bile rezervisane samo za muškarce.

Specifičnost radnog opisa američkog predsednika je nešto što takođe može da objasni zašto žene nisu birane na ovu poziciju. Američki predsednik je i commander-in-chief, to jest vrhovni vojni komandant, što je pozicija na kojoj je biračima teže da zamisle ženu. Kada je  Hilari Klinton, nekadašnja senatorka i državna sekretarka, tokom predsedničke kampanje 2008. godine samo pokazala da su joj oči pune suza, novinari nisu mogli da prestanu da postavljaju pitanje: “Da li je ona dovoljno emotivno stabilna i jaka da bi bila predsednica?”. Šta god mislili o Hilari Klinton, niko ne može da porekne da ona ima stomak za gotovo sve teške odluke koje predsednik mora da donese. Emotivnost, osobina koju će žene mnogo pre da pokažu, kod žena se dodatno i kažnjava, ali se američke političarke često susreću i sa još jednom preprekom – jednostavno nisu dovoljno simpatične glasačima. Ukoliko ste odlučni i ambiciozni, postoji rizik da će vas videti kao beskrupuloznu i suviše strogu, dok je pokazivanje emocija i empatije takođe moguća zamka. Brojna istraživanja govore u prilog tome i da su žene svesne ovih duplih i gotovo međusobno isključivih zahteva. Zaključak – nije sve do kvalifikacija, ima nešto i do toga što ste žena.

Rodna jednakost u političkoj sferi je spora, ali je ipak dostižna. Američka javnost je u proteklih gotovo 50 godina svedočila sve većem broju žena na različitim nivoima vlasti, a ni mesto predsednika nije daleko, što je Hilari Klinton dokazala 2016. godine. Nije u pitanju samo predstavljenost žena, već i veće učešće žena koje dolaze iz različitih manjinskih zajednica. Jedna od pionira bila je i crnkinja Širli Čizolm, koja je 1968. godine postala članica Kongresa i prva crna žena u Kongresu, a 1972. godine je započela predsedničku kampanju za nominaciju Demokratske stranke. Ukoliko pogledate žene koje se danas nalaze na vodećim političkim pozicijama u SAD, dosta njih dolazi iz manjinskih zajednica, uključujući i Kamalu Haris, što je znak da postoji sve veća inkluzivnost.

 

Izbor Kamale Haris – sunovrat identitetske politike ili feministička pobeda?

Najava Džoa Bajdena da želi specifično ženu kao svoju potpredsednicu istinski jeste jedinstven događaj u američkom javnom životu. S obzirom na to da je Amerika sve više politički polarizovano društvo, ne iznenađuju ni oprečne reakcije na Bajdenovu odluku. Diskusije o pitanjima roda, jednakosti i zasluga su gotovo uvek neprijatne i kompleksne, a identitetske politike će veoma često biti tema burnih rasprava.

Ukoliko Kamala Haris nakon izbora u novembru postane prva potpredsednica SAD, upitno je da li će to iz korena promeniti i poboljšati živote miliona žena u Americi, naročito onih koji pripadaju manjinskim zajednicama. To što je Hairs žena ne znači da će borba za ženska prava biti njen prioritet, da će njena vizija rodno jednakog sveta biti istovetna viziji većine Amerikanki, niti da će biti uspešna u toj borbi. Njena rasa takođe ne govori ništa o tome da li će ona aktivno raditi na unapređivanju života Afroamerikanaca i osoba azijskog porekla u Americi. Barak Obama je bio prvi Afroamerikanac koji je dva puta pobedio na predsedničkim izborima, ali to i dalje nije iskorenilo rasizam i policijsku brutalnost prema crncima.

Ipak, bilo bi netačno misliti da njen odabir nije razlog za optimizam i da neće imati nikakav uticaj. Kamala Haris na mestu potpredsednice može biti okidač za motivisanje drugih žena, naročito onih iz manjinskih zajednica, da se aktivnije uključe u politički proces i da se kandiduju na različitim nivoima vlasti. Korak po korak, na ovaj način se širi demokratski prostor, upravo tako što politički život počinjete da posmatrate kao nešto u šta treba da se uključite jer na visokim pozicijama vidite ljude slične vama. Rod, etnicitet i drugi identiteti koje političar poseduje nikada nisu zanemarljiv faktor u političkom životu, ali ne treba nikada ni da budu jedina kvalifikacija za neku poziciju. Rasizam i seksizam ne nestaju preko noći, ali nije na odmet polagati male nade u to da će izbor Kamale Haris biti (minijaturan) korak u tom smeru.

Njen odabir u svakom slučaju otvara dva važna pitanja. Prvo se tiče potencijalnog pozitivnog uticaja na osnaživanje žena, a drugo na moguće postavljanje presedana u političkim izborima – da li će nas ubuduće za pozicije kvalifikovati naši uspesi ili identitet? Odgovore na oba pitanja ćemo najverovatno saznati tek u sledećem krugu predsedničkih izbora 2024. godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *