Razum u doba korone – Granice razuma ili o jeziku
Avatar

DataKolektiv, vlasnik

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Ako nam je u interesu, mi, ljudska vrsta, koordinaciju ponašanja možemo da postignemo skoro momentalno, tek koliko nam treba da obavezu konvencije prenesemo svim članovima zajednice. Na primer, to činimo kad pokušavamo da sačuvamo glavu pred globalnom pandemijom. Iz istog razloga naša deca usvajaju – ne uče, u strogom smislu reči, iako to ponekad kažemo tako – prirodne jezike rapidno.

 

Najvažnija i ujedno najizazovnija pitanja u naukama o čoveku leže upravo tamo gde ih većina nas najmanje očekuje: u neposrednim, banalnim činovima i rečima u svakodnevnici. Ona su toliko ispred našeg nosa, toliko nam na očima da ih najčešće ne primećujemo, ne čudimo im se, podrazumevamo ih i zato ih retko kada ispitujemo. Bio je potreban genije jednog Sigmunda Frojda da uoči kako nečije izgovorene reči mogu da nose implicitne, skrivene reference na realnost koja je za govornika izuzetno značajna, dok manifestno upućuju na nešto sasvim drugo – i to suštinski manje značajno.

Potreban je opservacioni dar genija da se uvidi tako nešto. Početnici i manje talentovani po pravilu postavljaju suviše složena pitanja. Ako mi se dopusti, pokušao bih da izbegnem tu zamku, pozivajući se na sede u kosi i prefriganost lisice koja još nije poludela u savremenoj Srbiji, preživljavajući članstvo u pionirskoj organizaciji, raspad Jugoslavije, Miloševićevu policiju na ulicama, studije na Filozofskom, bombardovanje od strane koalicije najjačih armija sveta, muzičku podlogu televizije Pink, neimarski zanos Gorana Vesića, a izgleda se drži dobro i u pandemiji koronavirusa. Počeo bih, dakle, čuđenjem nad nečim jednostavnim.

Reč je o problemu u čitanju rečenica na srpskom jeziku poput:

Ulaz u tramvaj je samo na prva vrata.

Na ovom sedištu nije dozvoljeno sedenje.

Obavezno je nošenje zaštitne maske.

Držite rastojanje od 2 metra do susedne osobe.

Pronicljivi čitalac možda već uviđa na šta smeram i smeška se uglom usana. Potraga za Svetim gralom, dešifrovanje mikenskog Linearnog B, Vinča i Stanfordski eksperiment ne mogu da se porede. Nikada se, naime, društvene i humanističke nauke nisu suočile sa težim, misterioznijim, izazovnijim problemom do da objasne zašto jednostavne rečenice iz primera izazivaju takav poremećaj jezičke percepcije građana Beograda i Srbije da oni, ni pod pretnjom smrti od nedovoljno proučene infekcije koja je zahvatila preko dvadeset miliona i ubila preko osam stotina hiljada do sada, ne uspevaju da ponašanjem podražavaju uputstva koje ona nose. Paradoksalno, puko čitanje ovakvih rečenica u Beogradu sa visokom verovatnoćom vodi ulasku na vrata vozila javnog prevoza obeleženih kao “Izlaz”, izlasku na vrata obeležena rečju “Ulaz”, te nošenju zaštitne maske ispod nosa, oko lakta – ili čak potpunom izostanku nošenja iste. Ne treba zanemariti ni povezani poremećaj percepcije prostora u kome se dva metra u Beogradu konzistentno opažaju kao distance kraće od jednog metra.

Ne zanosim se da sam u stanju da pružim odgovor na ove kolosalne izazove. Čitaocu zato predajem ovaj tekst i razmišljanja o njemu ne bez odgovornosti. Ako on bude hteo da nastavi tamo gde su moja istraživanja stala, pozivam ga da dva puta razmisli. Dok pišem ispred mene su knjige Rudija Rakera, Volframa, Ostrogorskog, Popera. Odgovora nema. Iscrpljen sam, bez sna. U očaju sam se vratio uvodima u filozofiju Finka i Adorna, pošto Kaneman, Tverski i Taler nisu dali odgovore. U mračnim susretima sa ogledalom vidim sebe kao što sam u mladosti zamišljao likove Poovih i Borhesovih pripovedaka i ponavljam u sebi zašto, zašto… zašto?

Foto: Paul Klee,“Grenzen des Verstandes“ (“Granice uma“), 1927, ulje, gvaš, olovka na platnu, Minhenska pinakoteka moderne umetnosti; izvor: Reddit

 

Homo Sapiens može da uči statistički!

Upotreba jezika jeste distinktivna odlika naše vrste, koja je sebe, kako sa godinama sve više verujem, arogantno nazvala Homo Sapiens – od “razuman”, “razborit”, čovek. Ali upotreba jezika, koliko god jezik sam po sebi predstavljao složenu mentalnu, fiziološku strukturu, ipak je tek manifestna distinktivna odlika, pošto je prava, latentna distinktivna odlika čoveka mišljenje, a to je nešto drugo od jezika. Nije jezik ono što čoveka čini (po pretpostavci) razboritim, kako se činilo tokom celog XX veka, već upravo mišljenje. Čovek u tišini je svejedno razborit, ako je čovek pametan i može da uspešno misli. Bez i jedne ikada izgovorene rečenice, Homo Sapiens ne bi preuzeo mesto na vrhu lanca ishrane i uništenja drugih vrsta na planeti, a možda i planete same – za to mu je bila neophodna moć napredne socijalne organizacije bazirane na socio-lingvističkoj podeli rada. Ali i bez jedne jedine izgovorene rečenice bi čovek svejedno mogao biti razborit. Razdvajanje formalne od sadržinske semantike – potez koji je, sve više to uviđam, esktremno težak za mnoge – po svemu sudeći predstavlja samu suštinsku karakteristiku mišljenja koje nas tako markantno udaljava od drugih prirodnih vrsta.

Tvrdnja „Ulaz u tramvaj je samo na prva vrata“ je nešto što preslikano na repertorar ponašanja može lako da nauči i miš u eksperimentu sa dva prolaza u jednostavnom T-lavirintu od kojih iza jednog sledi parče sira, a iza drugog elektro-šok. Miševi, poznato je, veoma brzo i efikasno nauče ka kojem prolazu treba da se upute pod tim uslovima. Ipak, slutimo da ljudsko ponašanje, društveno ponašanje i poštovanje konvencija nije neophodno trenirati na takav način. Naime, od čoveka očekujemo upravo determinističku generalizaciju po opažanju rečenice o tome gde je ulaz u tramvaj: ne očekujemo da je potrebno zadavati mu elektro-šok u slučaju ulaska na pogrešna vrata, i ne očekujemo da ćemo ga navići da na ispravna vrata uđe samo ako mu vozač tramvaja da čokoladicu pošto to izvede. Ali zašto tako nešto očekujemo od pripadnika ljudske vrste? Tu stvari moraju da se zakomplikuju, nažalost.

 

Usađena rekurzija: stvari koje govore same o sebi

Tvrdnja poput „Sledbenik prirodnog broja je prirodni broj“ već ne može da se tako neposredno preslika na neki skup ponašanja kao prethodna, i njeno razumevanje zapravo predstavlja suštinsku, distinktivnu odliku čoveka. Možete da trenirate antropoidne majmune da nauče kompozicionalnost gramatike prirodnog jezika do sudnjeg dana i nikada neće uspeti da im pomognete da razumeju tvrdnju o prirodnim brojevima kao što je izneta. Njena univerzalnost u potpunosti prevazilazi klasu onoga što je naučivo mehanizmima statističkog učenja, poput klasičnog uslovljavanja, u kome opserviramo da je bilo potrebno N1 nagrada parčetom sira na prvoj i N2 kazni elektrošokom na drugoj grani T-lavirinta dok miš nije naučio da se konzistentno kreće ka prvoj grani. Nezamislivo je da se takva činjenica o prirodnim brojevima nauči tako što ćemo u N pokušaja da nabrajamo sledbenike prirodnih brojeva M puta uvideti da oni svi jesu prirodni brojevi, a N – M puta opservirati da nisu, pa statistički uopštiti da je sledbenik prirodnog broja prirodni broj. Čak i da je M = 0, uvek će ostati prirodnih brojeva za ispitivanje u empirijskoj indukciji i igri nema kraja, ali mi ipak znamo da će oni uvek biti i ostati prirodni brojevi sve dok su sledbenici prirodni brojeva. Sledbenik prirodnog broja je dakle prirodni broj uvek i pod ma kakvim uslovima. Značenje toga šta je prirodni broj je time određeno na način fundamentalno drugačiji od značenja izbora u T-lavirintu koje je uslovljeno kaznom na jednoj i nagradom na drugoj grani.

Ova osobina ljudskog mišljenja, da može da razume i generiše apstraktna pravila, ono je što nam omogućava da prirodni jezik bude generativan. Kako je Čomski primetio još krajem 50-ih godina XX veka, zahvaljujući tome što počiva na pravilima koja dopuštaju samoreferencijalnost – na rekurzivnim funkcijama, ako hoćete matematički pojam za tako nešto – nema nikakve prepreke da u prirodnom jeziku generišete i beskonačne rečenice (osim što nemamo dovoljno vremena za tako nešto). Proučavajući statistiku zajedničke pojave reči u kontekstu je moguće jezik simulirati, do izvesne mere – to radi savremena AI algoritmima mašinskog učenja. Nije ga uopšte moguće naučiti jer se tako nešto kao jezik uopšte ne uči: dato je u genetskom programu nas kao vrste.

 

Značaj konvencije

Upravo ova odlika ljudskog mišljenja je ono što čini da mi deterministički izvesno očekujemo razumevanje rečenice poput „Obavezno je nošenje zaštitne maske“ i doslednu manifestaciju odgovarajućeg ponašanja. U pitanju je razumevanje konvencije dakle, ne nečega što je statistički fenomen, nečega što se pod određenim uslovima javlja ili ne javlja sa nekom verovatnoćom. Poštovanje konvencija na taj način, zapravo, postojanje samog pojma konvencije, nije nešto što nalazimo u drugim vrstama. Ako posmatramo strukturu rečenice, ona predstavlja obavezu da se izvestan predikat („nositi“) *uvek*, *pod ma kakvim uslovima*, odnosi na određeni objekat („zaštitna maska“, u ovom primeru). Zahvaljujući tome što ste u stanju da razumete da je sledbenik prirodnog broja prirodni broj – činjenica koju nikada ne biste mogli da naučite empirijskom, statističkom metodom – tačno je isto ono zbog čega ne morate statistički, pokušajima i pogreškama (reinforcement learning) ili uslovljavanjem, nagradama i kaznama (conditioning, ono što radi ogromna većina neuronskih mreža, dubokih ili plitkih svejedno), da učite poštovanje konvencije o tome da držite rastojanje od dva metra do druge osobe. Dovoljno da to jednom čujete, jednom pročitate i razumete.

Ako nam je u interesu, mi, ljudska vrsta, koordinaciju ponašanja možemo da postignemo skoro momentalno, tek koliko nam treba da obavezu konvencije prenesemo svim članovima zajednice. Na primer, to činimo kad pokušavamo da sačuvamo glavu pred globalnom pandemijom. Iz istog razloga naša deca usvajaju – ne uče, u strogom smislu reči, iako to ponekad kažemo tako – prirodne jezike rapidno. Da moramo da ih ispravljamo baš na svaku grešku u upotrebi nekog padeža, neke morfološke derivacije reči, ona bi jezik učila (da simuliraju) poput savremenih AI sistema kojima su potrebne tone kartica za izračunavanje i struje da zagreju planetu dok ne pokupe makar aproksimativno strukturu zajedničkog pojavljvljivanja oblika reči u kontekstu. Rezultat bi onda ličio, ponekad i frapantno, na prirodni jezik, kao u trenutnom hitu AI scene – Open AI sistemu GPT-3. Ali deca to ne rade.

Ispravljajući decu dok usvajaju reči tek tu i tamo, ponekim primerom, dajući tek minimalni fidbek, omogućavamo im da se oslone na rapidne generalizacije o tome kako rade pravila koja tvore gramatički ispravne rečenice. Dakle, iza statistike, posmatranja toga šta često, a šta retko i kada ide zajedno jedno s drugim u rečenicama, mora da stoji neki logički, formalan sistem koji sadrži pravila a priori. Upravo taj sistem, koji nama danas nije poznat do kraja, čije osobine nauka tek naslućuje, nas čini ljudskim bićima.

 

Užas Dr Milovanovića

Kao što vidite, dragi moji, podsećanje na racionalost i ključne osobine prirodnih jezika nije pomoglo da razrešim jednostavno pitanje od koga sam pošao. Pošto, da građani Beograda ne zadovoljavaju uslove koje sam gore opisao, oni uopšte ne bi funkcionisali kao ljudsko društvo, dok oni to u nekim domenima prkosno čine – ali ne i u sprovođenju epidemioloških mera! Zašto? Zašto?!! Već sam vas upozorio da su jednostavna pitanja u društvenim naukama zapravo ona najdublja i najopasnija koja možemo da postavimo. Nemam sna, uhvatim se za knjigu iz kućne biblioteke, pa je spustim, ni tu se ne nalazi odgovor… Pokušaću da u narednim zapisima oslikam moje pokušaje da rešim ovaj problem koji su, umesto da promisle prirodu i upotrebu jezika, išli u pravcu analize odlučivanja i socijalne psihologije. Šanse da razumem su tanke, znam.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *