Loženje na politiku u Americi
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Ukoliko ste nekada videli snimke sa konvencija Demokratske, Republikanske ili čak Libertarijanske stranke ne može se pobeći od jednog zaključka – Amerikanci se istinski lože na predsedničke izbore i politiku generalno.

 

Pored globalne epidemiološke krize, svet se ove godine suočava sa još jednim nikada dosadnim i uvek dramatičnim događajem – izborima za narednog predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Iako može delovati kao da nema razloga da bilo ko izvan SAD naročito zainteresovano i posvećeno prati ceo proces odabira predsedničkih kandidata i njihove kampanje, milioni ljudi iz čitavog sveta dosta pažljivo prate događanja na američkoj političkoj sceni. Srbija tu nije izuzetak, ukoliko je makar suditi po brojnim Tviter raspravama o tome da li će Donald Tramp još jednom prevariti očekivanja kladioničara i ostati u Beloj kući.

Politička kultura u Sjedinjenim Američkim Državama je, blago rečeno, specifična, što vam je jasno ukoliko ste ikada pokušavali da nekome objasnite na koji način funkcioniše sistem elektorskog koledža. Od predizbornih kampanja koje traju po više od godinu, komplikovanog sistema unutarstranačkih izbora, pa sve do čitave halabuke oko izbora kandidata za potpredsednika, američki predsednički izbori prava su poslastica za sve koji istinski uživaju u politici, bez obzira na adresu stanovanja. Nije razlog za ogromnu pažnju svetske javnosti samo to što su SAD često preuzimale ulogu globalnog policajca, pa je to ko sedi u Ovalnom kabinetu važno i za ostatak sveta. Jednostavno, američka politička i izborna mašina je fascinantna i jedinstvena.

Posebno unikatan deo političke američke geografije su partijske nacionalne konvencije, koje se u izbornoj godini organizuju kako bi se i zvanično potvrdilo ko će biti kandidati za predsednika i potpredsednika. Nacionalne konvencije imaju dugu istoriju, danas uglavnom služe kao vrsta političkog krunisanja predsedničkog kandidata koji je već poznat unapred, ali je ovo i mesto gde se partijske elite i različiti odbori stranke sastaju. Cilj partijske konvencije jeste i da se nakon nekoliko meseci unutarstranačkih izbora, pokaže jedinstvo stranke uprkos drugačijim vizijama i idejama. Takođe, na partijskoj konvenciji, koja često traje po više dana, mogu se čuti različiti govornici i članovi stranke koji nisu nužno najpoznatiji široj javnosti. Tako je nekadašnji američki predsednik Barak Obama svoj prvi veliki trenutak u žiži američke javnosti doživeo upravo na konvenciji Demokratske stranke 2004. godine, kada je održao govor u udarnom terminu. Govornici na konvenciji nisu samo partijski funkcioneri i javne ličnosti, to mogu biti i “obični” ljudi koji najčešće emotivnim govorima ubeđuju glasače za koga da glasaju u novembru.

Partijske konvencije su i svojevrsni partijski vašar (u prilog tome – na prošloj konvenciji Demokratske stranke u arenu pušteno je 100.000 balona) gde se okupljaju aktivisti i najposvećeniji članovi stranke, usled čega raskoli u stranci često postanu očigledni upravo na konvenciji. Primer toga je sada već čuvena konvencija Demokratske stranke u Čikagu 1968. godine, kada je došlo do nereda i velikih sukoba, ponajviše usled neslaganja oko budućnosti američkog vojnog angažmana u Vijetnamu. Nakon konvencije 1968. godine, demokrate su reformisale proces odabira predsedničkog kandidata i učinili ga značajno više demokratskim. Konvencije Republikanske stranke nemaju ništa manje burnu istoriju ㄧ nakon što je Džerald Ford 1976. godine dobio nominaciju za predsedničkog kandidata, okupljeni učesnici su glasno pokazali da više žele da čuju Ronalda Regana, tadašnjeg guvernera Kalifornije. Pored dramatičnih trenutaka koji određuju budući kurs partije, konvencije su prepune i komičnih detalja, poput govora glumca i režisera Klinta Istvuda 2012. godine, koji je na Republikanskoj partijskoj konvenciji održao govor sa praznom stolicom pored sebe.

Zbog pandemije COVID-19 koja je ozbiljno pogodila i Sjedinjene Američke Države, nacionalne konvencije koje su bile u planu za ovu godinu su (nažalost) prebačene u onlajn okruženje. Demokrate su nedavno završile svoju onlajn konvenciju govorom Džoa Bajdena, koji je time zvanično postao predsednički kandidat Demokratske stranke. Tokom tri dana, gledaoci su mogli da vide program koji je vodila glumica Eva Longorija Baston. Partijska konvencija republikanaca počeće 24. avgusta, a pored predsednika Donalda Trampa, očekuje se da će govoriti i njegov sin Donald Džunior i supruga Melanija.

Ukoliko ste nekada videli snimke sa konvencija Demokratske, Republikanske ili čak Libertarijanske stranke ne može se pobeći od jednog zaključka – Amerikanci se istinski lože na predsedničke izbore i politiku generalno. Partijske konvencije nisu jedino mesto gde možemo videti pažnju koja se posvećuje političkom procesu i izbornim kampanjama. Od popularnih nalepnica na automobilima sa banerom kandidata kojeg podržavate, pa sve do spremnosti da se izdvoji vreme i volontira u izbornom štabu i glasa na unutarstranačkim izborima, deluje da Amerikanci ne vide politiku kao nešto od čega treba bežati i čega se treba stideti. Dodatno, deluje i da su političari svesni da su građani zapravo zainteresovani za sam proces kampanje i da stoga ulažu energiju u to da dopru do glasača i komuniciraju sa njima. Najslikovitiji primer ovoga jeste napor koji budući predsednički kandidati ulažu da se pojave i ostave dobar utisak na državnom vašaru u Ajovi, koja je i za republikance i demokrate prva država u kojoj se glasa na unutarstranačkim izborima. Političari koji žele da predstavljaju svoju partiju na predsedničkim izborima moraju da ostvare dobar rezultat u Ajovi kako bi njhova kampanja dobila momentum, zbog čega se čak šest  meseci pre toga pojavljuju na vašaru u Ajovi. Vašar je dobra prilika da kandidati razgovaraju sa žiteljima Ajove, probaju lokalne specijalitete (najpoplarniji – krmenadla na štapiću) i ukratko predstave svoj politički program. Spoj festivalske atmosfere i politike je jedinstven američki proizvod i pokazuje svu specifičnost političke kulture SAD.

Primer zainteresovanosti građana su i lokalni sastanci (town hall meetings) na kojima građani mogu da dođu i postave pitanje potencijalnom predsedničkom kandidatu ili lokalnom političaru. Deo političkog života su i sesije slušanja (listening sessions), na kojima političari isključivo slušaju šta građani imaju da kažu o nekom pitanju. Pre nego što je postala predstavnik Njujorka u Senatu, Hilari Klinton je 1999. godine organizovala turneju ovakvih sesija u želji da sazna šta su problemi koji muče stanovnike Njujorka.

Sve ovo ipak ne znači da je američki politički sistem savršen, niti da je demokratija u Americi bez premca. Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine, ali i veliki uspeh senatora Bernija Sandersa, pokazuje nezadovoljstvo elitama u obe partije i trenutnim stanjem. Dosta je već napisano o brojnim manama i falinkama izbornog procesa u SAD, a istraživanja javnog menjanja pokazuju da je iz godinu u godinu sve niži nivo poverenja Amerikanaca u izvršnu vlast. Zdravstvo i siromaštvo su samo neki od problema sa kojima se suočavaju Sjedinjen Američke Države, a tokom aktuelne pandemije mogli smo da vidimo i nekompetentnost pojedinih američkih institucija.

Pored svih postojećih mana, izgleda da je veliki deo sveta i dalje fasciniran američkim političkim životom, naročito predsedničkim izborima, što ipak govori o jednom stepenu unikatnosti ove demokratije. Ako živite u Srbiji, gde je praćenje političkog života samo izvor apatije, predsednički izbori u SAD deluju kao praznik demokratije. Ogromna mašinerija koja se pokreće za svake predsedničke izbore deluje neverovatno impozantno, ali još fascinantnije je to što se Amerikanci ne plaše političkog. Iz nekog razloga, u Srbiji su političko i politika postale reči sa negativnom konotacijom, usled čega nemamo neku preteranu želju da se aktivno uključimo u demokratske procese, a nema ni vere da je to moguće i vredno truda. Političari, bez obzira na to da li su na vlasti ili u opoziciji, gotovo se ni ne trude da sa građanima zapravo komuniciraju, što samo dalje kopa rupu apatije. Zbog toga je posmatrati američke predsedničke izbore mali predah od svega toga. Uz sve mane i možda ne najbolje predsedničke kandidate, deluje da se glasači tamo ipak osećaju da treba da budu uključeni i da politika nije nešto što od čega beže. Možda prevrnu očima kada vide još jednog budućeg predsedničkog kandidata okruženog novinarima na vašaru u Ajovi, ali izgleda da američki glasači i dalje veruju da politika ima smisla.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *