Ustav iz 1888 – neslućeni dometi srpske slobodarske misli
Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Srbija je na taj način ušla u red parlamentarnih monarhija i svojim ustavom objedinila republikanski princip narodnog suvereniteta, monarhijskog božanskog prava vladara i građanskog liberalizma.

 

Opšte je uverenje u našem narodu, koje ne zahteva podrobna objašnjenja ni u akademiji, ni za kafanskim stolom, da su 19. i rani 20. vek doba velikog uzleta samostalne Srbije. Zaista, u svega tri naraštaja Srbija je doživela preobražaj iz šumovitog turskog pašaluka u savremenu državu u razvoju. Tadašnja intelektualna elita se u značajnoj meri poklapala sa političkom i gotovo da je otelotvoravala platonistički ideal staleža umnih vladalaca. Najbistriji mladići dobijali bi državne stipendije za obrazovanje na univerzitetima širom Evrope, da bi po povratku u zemlju preuzeli državnu službu. Mnogi od njih doneli su sa sobom liberalne, radikalne i rane socijalističke ideje sa željom da ih ukorene u tek iskrčenoj narodnoj ilovači.

Uprkos razlikama u mišljenju, partizanstvu i povremenom prolivanju krvi, ova generacija uspeće da se ujedini iza zajedničkih principa ustavnosti, građanskog liberalizma i savremene parlamentarne monarhije. Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine bio je kruna tog jedinstva. Poznat još i kao radikalski, on je predstavljao iskorak u pravcu većih građanskih prava i sloboda, ravnomernije podele vlasti, veće uloge lokalnih samouprava i institucionalizma, nasuprot samovolji vladara i neodgovornosti vladinih službenika. Ovakvo stanje bilo je odjek prosvećenog apsolutizma kneza Mihaila Obrenovića, koji je utočište našao u Namesničkom ustavu iz 1869. godine, skrojenom da pre svega štiti interes dinastije i maloletnog Milana Obrenovića.

Iako se zahtevi za promenom ustava javljaju i ranije, povoljne okolnosti nastupiće tek sredinom 1880-ih godina. Osnovni razlozi za to su politička transformacija Narodne radikalne stranke i slabljenje uticaja kralja Milana. Radikali su pre Timočke bune baštinili ideje Svetozara Markovića. Oni su, između ostalog, smatrali da se zakonodavna vlast nije imala deliti sa kraljem, već je pripadala u celosti svemoćnoj (gotovo revolucionarnoj) Skupštini kao nosiocu narodnog suvereniteta i da se njen sastav određuje na opštim izborima, bez imovinskog cenzusa koji bi pravo glasa punoletnih muškaraca ograničio poreskim pragom. Nakon katastrofe u Timočkoj buni 1883. kada je stajaća vojska kralja Milana zatvorila i prognala mnoge radikalske prvake, ostaci stranke predvođeni “varoškim radikalima”, poput Gige Geršića i mladog Milovana Milovanovića, zauzimaju dosta umerenije pozicije i reorganizuju stranku. Iako su delovi radikalskog “seljačkog krila” ostali konzervativni i nakon sloma, transformacija gotovo da je izbrisala ideološke razlike sa liberalima i naprednjacima o kojima do sada nije bilo reči jer njihova odanost parlamentarnoj monarhiji nije ni bila upitna.

Nedugo nakon pobede nad pobunjenim radikalima, kralj Milan doživljava poniženje u ratu sa Bugarskom 1885. godine. Opterećen vojnim porazom i mučnim razvodom sa kraljicom Natalijom koji je trajao nekoliko narednih godina i bio izvor brojnih skandala, kralj gubi ugled te postepeno popušta i prihvata ustavnu reformu. Ono što je prvobitno izgledalo kao bolan ustupak strankama, za Milana će vremenom postati jedini način da umiri zemlju i obezbedi dinastiju. Rešen da abdicira u korist svog maloletnog sina i ne izloži ga opasnosti, kralj nije imao drugog izbora nego da promeni ustav i izmiri se sa radikalima koji su do parlamentarnih izbora 1887. povratili svoju moć i bili ubedljivo najveća stranka u zemlji. Tako je kralj Milan prešao put od strogog protivnika do pobornika ustavne reforme i njenog inicijatora u jesen 1888. godine.

 

Srbija ušla u red parlamentarnih monarhija

Proklamacijom su određeni izbori za ustavotvornu Veliku narodnu skupštinu, koja će se održati 20. novembra. Izrada novog ustava poverena je posebnom Ustavotvornom odboru, privremenom telu koje je stvorio kralj i njime predsedavao i u čiji sastav su ušli predstavnici sve tri stranke. Odbor je zasedao od kraja oktobra do početka decembra. Osnovne teškoće prethodnog ustava koje je odbor trebao da otkloni i oko kojih nije bilo većih sporova odnosile su se na neodređenost članova koji se tiču građanskih prava i mogućnosti njihove obustave posebnim zakonima i uvođenjem vanrednog stanja; premala ili nepostojeća politička odnosno krivična odgovornost ministara; dominacija kralja u zakonodavnoj grani vlast nauštrb Narodne skupštine i neodgovornost vlade Narodnoj skupštini, što se kosilo sa principom parlamentarizma. Pored toga, bilo je i nekih pitanja oko kojih su članovi odbora vodili duge i žustre polemike i oko kojih su neslaganja ostala do samog kraja, ali bez uticaja na konačni ishod. Tu pre svega treba pomenuti problem izbornog sistema, te debatu o dvodomnoj skupštini i kvalifikovanim poslanicima koju su u parlamentu trebali da predstavljaju inteligenciju.

Građanska prava i slobode, koja su po starom ustavu bila zaštićena samo načelno, u novom se štite mnogo eksplicitnije. Na primeru štampe vidimo da ona nije samo slobodna u reči i ostavljena posebnim zakonima na regulaciju, već je u samom ustavu zaštićena od svakog oblika proizvoljne cenzure i kažnjavanja, a usvojen je i belgijski model po kome odgovornost za pisanu reč snosi samo autor teksta, a u slučaju da je ovaj nepoznat, glavni urednik, štampar ili rasturač, zavisno od okolnosti, a ne svi zajedno kako je ranije bio slučaj. Time je sprečeno da zbog jednog spornog članka bude zabranjen ili kaznu snosi ceo list. Navedimo kao primer  i slobodu okupljanja. U novi ustav uveden je član koji se odnosi na ovo pravo građana, a koji u prethodnom nije ni postojao i ostavljao je ovu oblast na milost i nemilost kruni. Na kraju, kralju je oduzeto pravo da u slučaju spoljne ili unutrašnje opasnosti uvede vanredno stanje i suspenduje građanska prava i slobode, što je po novom ustavu bila nadležnost Velike narodne skupštine.

Politička i krivična odgovornost ministara znatno je pooštrena novim ustavom, a udeo Narodne skupštine u zakonodavnoj vlasti uvećan. Iako je stari ustav propisivao da ministri odgovaraju knezu i Narodnoj skupštini, u praksi je samo vladar mogao menjati sastav vlade, dok skupština nije imala nikakvih mehanizama da to čini, iako je načelno imala na to pravo. Novim ustavom izjednačeni su kralj (preko vlade koju imenuje) i narodni poslanici u zakonodavnoj inicijativi, a postupak pretresa zakonskih predloga i njihovog izglasavanja usložnjen je i nije više predstavljao puku potvrdu predloga kraljeve vlade. Novi ustav je omogućio spajanje ministarske i poslaničke funkcije što je bio uticaj engleskog parlamentarizma, kome su posebno bili skloni radikali i liberali i pojačavao je kontrolu Skupštine nad izvršnom vlašću. Poslanicima je dodeljeno pravo postavljanja pitanja i interpelacija vladi, izbora predsednika i potpredsednika skupštine, koje je ranije imenovao kralj, te isključivo budžetsko pravo. Ovakvim sistemom kontrole vlade od strane Narodne skupštine obezbeđeno je da kralj vodi računa o tome da vlada koju imenuje mora imati podršku skupštinske većine kako bi mogla da vrši svoje delatnosti. Time je parlament stekao primat u zakonodavnoj vlasti na štetu vladara.

Ipak, najviše spora bilo je oko pitanja izbornog sistema. Kralj, kao i većina liberala i naprednjaka založili su se za tajno glasanje, proporcionalni izborni sistem, kvalifikovane poslanike iz redova inteligencije i imovinski cenzus nasuprot opštem pravu glasa, što će novi ustav i garantovati. Cilj je bio da se tajnim glasanjem onemoguće radikalski “pritisci ozdo” na narod da glasa u njihovu korist, dok bi cenzus sprečio glasanje onih koji manje doprinose državnom budžetu. Treba razumeti da su tada radikali bili najveća i na lokalu najpristunija stranka sa uporištem u seljacima, trgovcima i sveštenstvu i da su i kruna i ostale stranke zazirale od ovog uticaja i opšteg prava glasa koje bi ionako moćne radikale učinio još jačim. Sa druge strane, radikali su, svesni svoje moći, bili spremni da čine ustupke smatrajući ograničavanje uloge kralja kao svoj primarni cilj. Sledstveno tome, proporcionalni sistem trebao je da omogući veće prisustvo opozicije u skupštini, a kvalifikovani poslanici učešće inteligencije u parlamentu pošto je naprednjački predlog dvodomne skupštine sa senatom kao stručnim telom bio odbijen. Iako je među pojedinim seljačkim tribunima bilo otpora do samog kraja, većina Radikalne stranke izjasniće se za novi ustav.

Ovo su neka od najznačajnijih pitanja o kojima je odlučivao Ustavotvorni odbor na čelu sa kraljem Milanom. Tokom njegovog rada održani su izbori za Veliku narodnu skupštinu koja je ubrzo konstituisana. Kolika je bila moć radikala najbolje ilustruje činjenica da je ova stranka osvojila oko pet stotina mandata, uz liberale koji su osvojili svega stotinu i naprednjake sa samo jednim predstavnikom! Na glasanju je 498 poslanika glasalo za i 75 protiv, što je predstavljalo veliku većinu i odagnalo svaku sumnju da bi otpor u radikalnoj stranci mogao da baci senku na novi ustav koji je, prema kraljevim rečima, morao biti odraz nacionalnog jedinstva i usvojen “od korice do korice”.

Novi ustav potvrđen je 22. decembra 1888. godine na zasedanju Velike narodne skupštine u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu. Sama ceremonija bila je vrlo teatralna, čemu je najviše doprinosio kralj dostojanstvenim držanjem i laskavim govorima. Imao je na to pravo. Svojom inicijativom, autoritativnim vođenjem sednica Ustavotvornog odbora i dobrim razumevanjem tema o kojima je bilo reči, kralj Milan je imao velikog uticaja na oblikovanje ustava. Priznanje treba odati i prvacima sve tri stranke koji su dosegli visok nivo ideološkog saglasja, svesti o zajedničkom cilju ili onome što narodski zovemo preko potrebnom slogom. Srbija je na taj način ušla u red parlamentarnih monarhija i svojim ustavom objedinila republikanski princip narodnog suvereniteta, monarhijskog božanskog prava vladara i građanskog liberalizma. Iako će sam ustav biti oboren kroz nekoliko godina, on će uz neznatne izmene ponovo stupiti na snagu posle Majskog prevrata 1903. u vremenu koje se smatra zlatnim dobom srpskog parlamentarizma.

 

*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.

*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *