Foto: iStock
Slika koja pokazuje sav besmisao ratova nije slika Bogdana i Bojana Bogdanovića, već demografska slika na prostorima Like, Korduna, Dalmatinske zagore
Kao što se finale Lige šampiona uvek igra u isto vreme, tako u letnjim mesecima satove možemo da podesimo prema dva regionalno važna datuma i teme – Srebrenica i „Oluja“. Večito iste rasprave, argumentacije i populizmi, pojačane tek toliko ako su izbori pred vratima. Tek ponekad se dogode izuzeci, kakav je bio Vučićev odlazak u Potočare 2015, koji je bio dobar više za njega samog nego za pomirenje Bošnjaka i Srba ili nekakve iskorake u mnjenju na temu genocida u Srebrenici.
Da li će Knin ove godine za Borisa Miloševića i SDSS biti Vučićevi Potočari?
Crno-bela „Oluja“
Percepcija akcije „Oluja“ iz 1995. drastično je različita u Srbiji i u Hrvatskoj. Dok je za jedne u pitanju legitimna vojno-redarstvena akcija čista kao suza, za druge je to brisanje jednog naroda sa predumišljajem. Jednodimenzionalna percepcija uzrokovana je važnošću te akcije za jedan i drugi narod, a još više države. Vlastima u Hrvatskoj je donela kontrolu nad ogromnim delom tadašnje Republike Srpske Krajine, a Hrvatima slobodu i povratak. Vlastima u Srbiji je donela novi pul potencijalnih glasača, a krajiškim Srbima egzodus i ponavljanje Drugog svetskog rata.
Jednima je postala simbol borbe za nezavisnost, drugima je ugasila život kakav su znali, stotinama njih i bukvalno. Akciju takvog emocionalnog efekta za obe strane teško je posmatrati drugačije nego jednodimenzonalno, a takva percepcija usput savršeno prija vlastima u obe zemlje već 25 godina. Neiscrpan rezervoar populizma.
Stvarni nacionalni problemi
Slika koja pokazuje sav besmisao ratova nije slika Bogdana i Bojana Bogdanovića, već demografska slika na prostorima Like, Korduna, Dalmatinske zagore. Tamo više niko ne želi da živi, ni Srbi ni Hrvati. Uz ruralni deo Slavonije, ovo su demografski najproblematičniji prostori u Hrvatskoj i to golim okom vidi svako ko njima prođe, a isto pokazuju i zvanični podaci. Među Srbima povratnicima, najveći broj su penzioneri koji su se vratili ili se vraćaju da svoj život završe tamo gde su rođeni i gde su im koreni. Ovi problemi nikada nisu tema u prvim danima avgusta.
Šta dve strane izbegavaju da kažu?
Moguće je da je apel da se odstupi od radikalnog tumačenja događaja iz avgusta, pa i kolovoza 1995. besmislen. Ipak, da bi se stvarnost razumela, potrebno je da se vodimo činjenicama, a da bi se budućnost osmislila, potrebno je te činjenice staviti u funkcionalan aranžman. Neke činjenice, ipak, ne mogu da se probiju u obe države.
Nakon uspostavljanja RSK, najveći broj Hrvata je proteran sa tih prostora. Zbog ovih zločina, kompletno rukovodstvo RSK je završilo pred sudom u Hagu. Ovo zvanična Srbija neće pomenuti i ovde je pravda u dobroj meri zadovoljena.
Nakon operacije „Oluja“, najveći broj Srba je proteran sa istih tih prostora. Zbog zločina koji su se desili tokom i nakon same operacije, niko bitan u hrvatskom rukovodstvu, vojnom zapovedništvu ili paravojnim postrojbama nije osuđen. Ovo zvanična Hrvatska neće pomenuti i ovde pravda nikada nije zadovoljena.
Zato ove činjenice nemaju praktičnu upotrebu u odnosima dveju država. Ipak, one mogu da budu osnov za normalizaciju odnosa države Hrvatske i njenih građana, Srba koji u njoj žive. Jer samo oni imaju relevantan interes u tome kako će izgledati godine pred njima.
Tamo, tamo da putujem
Baš zbog toga što su Srbi u Hrvatskoj jedini koji stvarno snose posledice međunacionalnih odnosa srpskog i hrvatskog rukovodstva, važan je ulazak njihovih političkih predstavnika u Vladu zemlje u kojoj žive.
Odluka šibenskog Srbina Borisa Miloševića, potpredsednika nove Vlade koji je u „Oluji“ izgubio babu, da ode na obeležavanje godišnjice „Oluje“ u Knin, nailazi na glasan otpor ekstremno nacionalističkih aktera. U Srbiji.
Odluka Tomislava Medveda, potpredsednika i ministra branitelja nove Vlade koji je u „Oluji“ izgubio brata, da ode na obeležavanje godišnjice masakra nad Srbima u selu Grubori, nailazi na glasan otpor ekstremno nacionalističkih aktera. U Hrvatskoj.
Sasvim je moguće da je u pitanju prosti politički gest, sistem 3-za-3. I da je samo to, ovaj korak je više od svega što je učinjeno na simboličkom planu priznavanja postojanja Republike Hrvatske, odnosno srpskih žrtava u „Oluji“ i danima iza nje. U pitanju su teške i hrabre odluke, sa neizvesnim ishodom na terenu i benefitima za obe strane, kao i velikim osporavanjem. Ako donesu korak napred i relaksiraju srpsko-hrvatske odnose, u pitanju su odluke zbog kojih vredi baviti se politikom. Ukoliko pak u tome ne uspeju, nastaviće se oluja besmisla koja proždire i jedan i drugi narod.
Miloševiću želimo srećan Odlazak u Knin, uz pesmu njegovog sugrađanina, najdražeg šibenskog cinika, čije su poreklo, nacionalnost i krv ostali u senci njegovih večnih dela.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.