Četiri problema nove ekološke takse u Srbiji
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Poslednjeg dana jula ističe rok za prijavu svih pravnih lica i preduzetnika za novu ekološku taksu 

 

Vlada Srbije je krajem 2019. donela Uredbu kojom se uvodi nova ekološka taksa koju moraju da plaćaju sva preduzeća. Prijava je obavezna za sva pravna lica i preduzetnike, i traje do kraja jula tekuće godine. 

Koji su osnovni problemi nove ekološke takse? 

 

1. Taksu plaćaju svi, a ne samo zagađivači 

Prvo, problem je u tome što je taksa osmišljena tako da zaista deluje kao namet na vazduh koji dišemo. U Srbiji već postoje razne ekološke takse, ali one prate princip “zagađivač plaća” – preduzeća koja ispuštaju gasove staklene bašte plaćaju posebne naknade, a njihova visina zavisi od količine zagađenja. Slično funkcionišu i takse za korišćenje rudnih bogatstava – na primer, šljunak koji se vadi iz rečnih korita postaće skuplji pa će se manje koristiti. Drugi primer su takse za proizvode koji postaju posebni tokovi otpada: njihov tretman ne može da bude samo uklanjanje na deponiju već se oni moraju zbrinuti na poseban način. 

Ovakvim taksama i naknadama internalizuju se svi troškovi proizvodnje, pa se kreira i podsticaj da preduzeće smanji zagađenje da bi smanjilo iznose taksi koje plaća. To može biti uvođenjem novih tehnoloških procesa ili mašina u proizvodnju, instaliranjem posebne opreme koja sakuplja štetne materije koje se emituju (npr. filteri), ili jednostavnim smanjenjem proizvodnje. 

Međutim, nova ekološka taksa u Srbiji ne funkcioniše tako – umesto da preduzeća plaćaju iznos samo u zavisnosti od količine zagađenja koju proizvode, taksu plaćaju svi (iako postoji podela preduzeća koju objašnjavamo kasnije u tekstu, pa ne plaćaju svi isti iznos). Ovako osmišljena taksa ne kreira nikakve podsticaje da se z gađenje smanji, već služi samo tome da se sakupe pare. 

 

2. Nenamensko trošenje sredstava dobijenih od taksi 

Drugo, ako je cilj ove takse finansiranje ekoloških programa, onda je njeno uvođenje loše rešenje, barem zato što nam niko ne garantuje da će ovako sakupljena sredstva biti zaista i potrošena za te namene. Prema studiji koju je izradio Ekološki centar Stanište iz Vršca, u periodu 2010-2018. državni organi (republički nivo vlasti, ali i lokalne samouprave) nenamenski su potrošili oko pola milijarde evra sredstava od naplaćenih ekoloških taksi. 

Do 2015. su ova sredstva bila namenska i mogla su da se troše samo za namene zaštite životne sredine. Izmenama Zakona o budžetskom sistemu, sredstva od ovih taksi prestaju da budu namenska i mogu i zvanično da se koriste za druge namene. Ali stanje nije bilo ružičasto ni do tada: opštine i gradovi (pa i republički nivo vlasti) trošili su znatno manje sredstava od prihoda od naplaćenih taksi, a deo sredstava je ili ležao na računu ili je bio preusmeravan na druge namene direktno u budžet. 

Takođe, to što je novac potrošen ne znači da je bio i potrošen za namene zaštite životne sredine kako je to bilo zamišljeno. Ovde se posebno izdvajaju lokalne saouprave koje su ova sredstva koristile za razne druge namene koje inače jesu važne i dobre, ali ne treba da se finansiraju ovih naknadama. To su bili projekti proširenja vodovodne mreže, kupovina novih vozila za lokalna komunalna preduzeća, izgradnja parkinga ili asfaltiranje ulica, održavanje javnih zelenih površina, javna rasveta, pa čak i hvatanje pasa i plaćanje naknada i sudskih troškova u slučaju ujeda pasa. Čak i da vam se čini da neke od ovih namena imaju neke veze sa zaštitom životne sredine (npr. kupovina novih kamiona za odvoz smeća koje vrši komunalno preduzeće), postojeći propisi to opovrgavaju.

Pravilnik o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem klasifikuju ove rashode kao razvoj zajednice, vodosnabdevanje, poljoprivredu itd, pa se ne mogu finansirati iz lokalnih fondova za zaštitu životne sredine. Umesto uvođenja nove ekološke takse, prvo bi trebalo uvesti red u ovaj sistem i već sakupljena sredstva trošiti na ove namene.

 

3. Inflacija taksi i naknada   

Treće, stanje u Srbiji vezano za takse i naknade i ostale parafsikalne namete prilično je problematično. Njihov broj je ogroman: jedan projekat USAID-a je prebrojao njih ukupno 1.025 u periodu 2017-2019. Poseban problem predstavlja to što ovi nameti nisu transparentni: bez njihovog javnog registra, niko ne zna šta, kome i koliko još treba da plaća povrh običnih poreza (na dobit, PDV, plate zaposlenih itd). Ovo stanje je trebalo da se uredi novim Zakonom o naknadama koji je donesen 2019, ali izgleda da ni to nije uspelo da spreči uvođenje novih parafiskalnih nameta, kao što je slučaj sa ovom novom ekološkom taksom.

Trebalo bi uvesti javno dostupan registar parafiskalnih nameta tako da svi preduzetnici mogu lako i jednostavno da ustanove svoje obaveze (jer se one i razlikuju među opštinama i gradovima), kao i pravilo da se novi parafiskalni nameti mogu uvesti samo zakonom, a ne podzakonskim aktima, čime bi se uvećala predvidljivost u poslovanju.

 

4. Država daje, država uzima 

Četvrto, u situaciji ekonomske krize, kada država daje novac preduzećima (isplata za plate zaposlenih) da bi sprečila talas bankrotstava i otpuštanja, potpuno je odsustvo logike da se onda uzima još više novca od preduzeća. Umesto toga, trebalo bi im ostaviti više sredstava na raspolaganju. 

 

Zbog svega ovoga, trebalo bi prvo staviti ovu Uredbu van snage barem do kraja godine, a u međuvremenu promeniti način njene naplate tako da na najbolji način odgovori potrebama stanja u Srbiji. To bi značilo da obezbedi podsticaje za smanjenje zagađenja, ali i da se uvede u sistem taksi i naknada koji je unapred predvidljiv i jasan, i gde se sakupljena sredstva namenski troše. 

 

Kako izgleda sama taksa?

Uredba predviđa da sva pravna lica i preduzetnici plaćaju ovu taksu na godišnjem nivou, i da je to prihod lokalne poreske admnistracije (gradova i opština) gde su registrovani. Postoji dvostruka diferencijacija obveznika ove takse. Prva je prema veličini preduzeća – ona su podeljena na velika, srednja i mala – i na privredne delatnosti, gde su preduzeća podeljena na ona aktivna u delatnostima koja imaju veliki, srednji ili mali uticaj na životnu sredinu. Sam konačni iznos naknade varira u odnosu na ove parametre, prema priloženoj šemi.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *