Aja Sofija kao deo Erdoganove autoritarne slagalice
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: iStock

O političkoj instrumentalizaciji Aja Sofije, osnovnim linijama podele u Turskoj i šansama za izazivanje Erdoganovog režima razgovarali smo sa Ilijom Vojnovićem (IRI)

 

U petak, 24. jula, održana je prva molitva u Aja Sofiji od 1934. godine kada je zvanično dobila status muzeja. Državni savet Turske poništio je odluku iz 1934, a vest o pretvaranju muzeja, kako je Aja Sofija registrovana na spisku Svetske baštine Uneska, u džamiju, izazvala je oštre reakcije – kako iz perspektive očuvanja svetske baštine, tako i od strane brojnih pravoslavnih crkava.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan potpisao je dekret kojim Aja Sofija ponovo postaje džamija, čime je produbio otklon od sekularne tradicije koju je, osnivanjem republike 1923, uspostavio prvi predsednik moderne Turske, Mustafa Kemal paša Ataturk.

Dok je većina kritika fokusirana na civilizacijski značaj Aja Sofije, ovaj potez možemo da posmatramo i iz čisto političke vizure – u susret stogodišnjici Republike i izborima u Turskoj 2023, a u kontekstu sveprisutne polarizacije, Erdoganu su potrebni politički poeni. Čvrsta autoritarna pesnica koja vodi Tursku poslednjih godina ozbiljnije je izazvana tek prošle 2019. godine kada je opozicija uspela da pobedi u brojnim opštinama na lokalnim izborima, uključujući veoma značajne velike gradove poput Istanbula, Ankare i Izmira.

Turska pod Erdoganom de facto nije demokratija, dok su autoritarni elementi vladavine AKP (Stranka pravde i razvoja – AK Parti) sve snažniji. Nakon pokušaja vojnog puča 2016, sve su učestaliji napadi na ljudska prava i slobode, što uključuje i pritvaranja novinara i aktivista, kao i otpuštanja zaposlenih u javnoj upravi. Promenama Ustava naredne 2017, u Turskoj je i formalno ukinuta fukcija premijera, čime je izvršna vlast gotovo potpuno fokusirana u funkciji predsednika koja je ovim izmenama dodatno ojačana.

Aktuelni režim možemo da okarakterišemo kao izbornu autokratiju, budući da se izbori održavaju redovno i opozicija na njima ima šansu da izazove i pobedi aktuelnu vladajuću strukturu, što je demonstrirano na poslednjim lokalnim izborima.

Koliko je pobeda na lokalu zaista ojačala opoziciju, koje su osnovne linije podele u Turskoj i kako se dešavanja oko Aja Sofije uklapaju u Erdoganove planove za 2023? O tome, kao i o izgledima za ozbiljnije promene razgovarali smo sa Ilijom Vojnovićem, direktorom programa Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) za Tursku.

 

Talas: Vesti o Aja Sofiji preplavile su svetske medije. Da li je u Turskoj bilo značajnijih negativnih reakcija na ovaj potez?

Ilija Vojnović: Nije bilo oštrih negativnih reakcija jer je opoziciji sada teško da se bavi ovim temama, a da to ne izgleda kao neka vrsta antipatriotskog stava. Aja Sofija nije samo pitanje verskog nasleđa Turske, već je uvezana u jedan novi koncept, profil novog turskog patriotizma koji Erdogan politički promoviše kroz koaliciju sa ultranacionalističkom MHP (Partija nacionalnog pokreta). Ovo nije klasična priča o verskom preporodu nego pre svega o pokušaju buđenja osvajačkog duha Sultana Mehmed Fatiha koji je 1453. pokorio Konstantinopolj, a atmosfera je takva da je nemoguće racionalno raspravljati.

Govor glavnog imama na prvoj molitvi po transformaciji Aja Sofije je to pokazao. Držeći u ruci tradicionalni osmanski mač, on je tada manje više direktno prokleo Ataturka, što je u formalno-pravnom smislu zabranjeno – u Turskoj postoji zakon koji napad na nasleđe lika i dela Kemal paše Ataturka kategorizuje kao krivično delo. Nije ga imenovao, ali je upozorio da će oni koji su Aja Sofiju pretvorili u muzej biti zauvek prokleti. Inače, ta prva molitva se desila baš na godišnjicu potpisivanja Lozanskog sporazuma koji je između ostalog označio kraj Osmanskog carstva i početak sekularne Republike Turske. Ipak, sve ovo je deo jedne slagalice koju Erdogan pravi s namerom da je prezentuje na stogodišnjici Republike, 2023. godine, kada će biti organizovani opšti izbori. Ne verujem da ćemo pre toga imati prevremene izbore. Moj utisak je da Erdogan planira da sve ovo bude jedna vrsta legitimizacije njega kao najvećeg i najuspešnijeg lidera Republike Turske u stogodišnjoj istoriji.

Aja Sofija kao tema neće trajati duže od nekoliko dana, a ispod svega postoje suštinski problemi. Istraživanja javnog mnjenja koja smo sprovodili pokazuju da je čak i pitanje korona virusa bilo u fokusu ispitanika samo u početku pandemije, da bi se onda vratili na ekonomiju. Već sada vidimo da su gotovo sve teme podređene ekonomiji i vlast ovde to vrlo dobro zna. Pored Aja Sofije, tu su i brojne druge teme koje treba da doprinesu toj „slagalici 2023“, ali i skrenu pažnju sa ekonomije, kao i da grade nacionalni duh, a to su vojne akcije u Siriji i Libiji, proizvodnja nacionalnog automobila, kopanje novog moreuza u Istanbulu, pa čak donekle i Zapadni Balkan, sve to služi isključivo za skretanje sa glavne teme.

 

Ako je ekonomija glavna tema, kakvo je trenutno stanje privrede u Turskoj?

Ekonomija je definitivno u problemu. Međutim, kretanja u turskoj ekonomiji je jako teško predvideti. Ja sam ovde već pet godina i svako malo se priča kako će doći do velike eksplozije ili sunovrata ekonomije u narednom kvartalu ili za šest meseci, i te priče traju, ekonomija zaista ide na dole, ali se za sada nije desilo ništa dramatično što bi pokrenulo neke tektonske promene. Ono što je sigurno jeste da je Turska pre svega jedno ogromno tržište, velika zemlja sa ogromnim potencijalima koju niko ne želi da napusti kao tržište i kao ekonomskog partnera. Postoje, na primer, ozbiljne političke tenzije sa zapadnim partnerima, kao što je slučaj sa SAD-om, ali do sada prakitčno nijedan američki dolar nije napustio Tursku. Slično je i sa Nemačkom. Turska je uspela da zadrži te tenzije i turbulencije na političkom nivou, a da se to ne reflektuje dramatično na ekonomski nivo, mada to neće zauvek biti moguće.

Postoje ozbiljne političke tenzije sa zapadnim partnerima, kao što je slučaj sa SAD-om, ali do sada prakitčno nijedan američki dolar nije napustio Tursku

Mnogo važnije pitanje, i ono čime se mi bavimo, jeste koliko interna ekonomska dinamika utiče na raspoloženje javnog mnjenja i šta ljudi percipiraju kao probleme. Te stvari su sada već u ozbiljnom negativnom trendu, ekonomija na nivou ličnih života – to je važnije u političkom smislu i sigurno već sada utiče na glasačka i društveno-politička opredeljenja građana. Na primer, promet u ekskluzivnijim supermarketima je dramatično opao tokom pandemije, izmenjen je kvalitet života.

Ako bismo morali da izdvojimo temu na kojoj bi mogao da se vidi neminovni kraj Erdoganove ere, kad god to bude bilo, to je svakako tema ekonomije i kvaliteta života ljudi u Turskoj.

 

Da li se ta mogućnost već sada nazire – da li epidemiološka i ekonomska kriza mogu ozbiljnije da ugroze vlast AKP i postoji li neko ko to može politički da kapitalizuje?

To je sada teren čiste političke strategije i pitanje je matematike – da li je opozicija u stanju da dovoljno pametno sarađuje i dođe do tog nivoa da obezbedi drugi krug predsedničkih izbora. Trenutni sistem je predsednički, Erdogan ima punu izvršnu vlast i potpisuje dekrete, ali nije tačno da parlament nema nikakvu snagu i funkciju, može da izglasa nepoverenje ili odbaci bilo koji dekret. Parlament može da bude relevantan, ali su potrebni različiti nivoi većine.

Na lokalnim izborima 2019. desilo se nešto što je važno za moral opozicionih birača – postalo je jasno da je ozbiljna promena moguća. Dogodio se ozbiljan potres pobedom u velikim gradovima, a opozicija sada administrira centrima koji proizvode preko 70% ukupnog BDP-a Turske. To je jedna vrsta izgrađenog fronta u javnom mnjenju, u biznis zajednici, na lokalima, i opozicija je to uspela da kapitalizuje na prošlim izborima. Pored toga, turska politika je izuzetno personalizovana i uvek se gleda u potencijalnog mesiju, a (Ekrem) Imamoglu, sadašnji gradonačelnik Istanbula, kandidovao je sebe kao potencijalnog izazivača. Po profilu bi mogao da parira Erdoganu – uspeo je da razbije tradicionalne okvire partije iz koje dolazi, Ataturkove CHP (Republikanska narodna partija), i da privuče veliki deo kurdskih glasača, pa čak i mali deo sa konzervativnog, verskog dela spektra biračkog tela. Pokazao je da je u stanju da probije neke barijere, što je neophodno za eventualnu pobedu.

Na lokalnim izborima 2019. desilo se nešto što je važno za moral opozicionih birača – postalo je jasno da je ozbiljna promena moguća

Što se tiče odnosa snaga između vladajućeg i opozicionog bloka, recimo da je situacija neko vreme bila 55:45% u korist vladajuće koalicije. Erdogan je par godina vešto držao opoziciju na distanci od oko 10%. Turska jeste izuzetno polarizovana, veoma podeljeno društvo, pa je u političkom smislu, a i zbog novog predsedničkog sistema i većinskih predsedničkih izbora, mnogo važno da li određena ideja ili politika imaju podršku preko ili ispod tih 50%.

Međutim, po prvi put smo u istraživanjima nakon lokalnih izbora prošle godine videli da je odnos otprilike 50:50. To se do danas opet malo promenilo zbog efekata pandemijske krize, ali je u suštini ravnoteža bliža nego ikada. U političkom smislu, govorimo o dva relativno ravnopravna bloka.

Važno je razumeti da ne možemo da očekujemo promene u formi velikog političkog cunamija gde bi ogroman broj glasača prešao na drugu stranu, to će zapravo biti mala razlika u broju glasova, i eventualne promene bi došle kao rezultat od samo nekoliko procenata.

 

Kako bismo najprostije mogli da razumemo na čemu počivaju dva dominantna politička bloka – koje su osnovne linije podele u turskom društvu?

Uz značajno simplifikovanje, jer u ta dva univerzuma postoji mnogo nijansi, u suštini je glavna podela na verski konzervativizam sa jedne i sekularno, republikansko Ataturkovo nasleđe sa druge strane. Naravno, u društvenom i političkom smislu i dalje je vrlo važan i kurdski faktor.

 

Ako je vladajući blok prilično uniforman ili bar dobro organizovan, da li unutar opozicionog bloka postoje ozbiljnije ideološke nesuglasice?

Svakako, crna ovca opozicionog bloka i cele političke scene je prokurdska partija HDP (Narodna demokratska partija) i ona je deo i domaćeg ali i regionalnog kurdskog pitanja. Kada je Erdogan 2015. odlučio da napravi zaokret i iz mirovnog pređe u nacionalistički format, to je pre svega nosilo jak antikurdski sentiment. Ta agresivna politika je rezultirala time da je danas maltene celo nekadašnje rukovodstvo HDP-a u zatvorima, neki od njih sa doživotnim presudama.

Crna ovca opozicionog bloka i cele političke scene je prokurdska partija HDP (Narodna demokratska partija)

U političkom smislu, mogu se dati kritike na račun ove partije. Njihov predsednički kandidat 2014, koji je sada takođe u zatvoru, bio je pravo osveženje jer je prvi koji je uspeo da se predstavi kao kandidat Turske, a ne kandidat kurdske manjine. Tada su imali prilike da probiju etničku barijeru i postanu partija koja se obraća široj javnosti, govorilo se o ekonomiji, obrazovanju, spoljnoj politici, pa i za tursku politiku marginalnim temama kao seksualnim slobodama i pravima životinja, ali je Erdoganov zaokret označio i vraćanje HDP-a u etničke okvire. Sada su otprilike na nivou cenzusa koji iznosi 10% i kao takvi su važan faktor.

Ako bi HDP ostao ispod cenzusa, od toga bi najviše profitirala AKP, a opozicija ne bi imala šansu da pređe 50% bez njih.

 

Da li bi, i sa njima, opozicija mogla da se ujedini pred predstojeće izbore?

Opozicija se prošle godine probudila i shvatila da im je jedina šansa da sarađuju. Moja ocena je da je bolje da se ne ujedinjuju u formalnu koaliciju sa HDP-om već da imaju neku vrstu saradnje i da ne ometaju jedni druge u kampanji. Formalna koalicija bi tursku opoziciju otvorila za kritike na nivou antikurdskog sentimenta.

To je, recimo, bio prelomni faktor za Imamoglua u Istanbulu – jedan dobar broj konzervativnih kurdskih, tradicionalno AKP birača glasao je za Imamoglua jer je njegova kampanja bila usmerena i ka njima.

U tom smislu postoje stvari koje opozicija u Srbiji može da nauči – najbolji načini borbe su na lokalu, lokalni izbori i male pobede. Da li je to čuvanje parkova ili odbrana Savamale, ali lokalno aktivističko organizovanje treba da posluži da se pokaže da autoritarni sistem nije nesalomiv. I da se onda kroz vreme gradi neka vrsta platforme. I nema odustajanja, ta borba treba da traje, ljudi moraju da osete autentičnost.

Postoje stvari koje opozicija u Srbiji može da nauči – najbolji načini borbe su na lokalu

Što se turske opozicije tiče, postoji još jedna važna stvar a to je formiranje dve nove partije od strane dva bivša funkcionera AKP. Jedan je bivši premijer, Ahmet Davutoglu, a drugi bivši potpredsednik Vlade, Ali Babadžan. Nijedna od partija ne izlazi na više od 1-2% podrške u istraživanjima, ali njihovi potencijalni birači bi gotovo u potpunosti došli od vladajuće koalicije. Ako bi ove partije bile u stanju da odvuku makar samo i par procenata glasova u opozicioni blok, to bi moglo da bude veoma značajno.

 

Ako dođe do ujedinjenog opozicionog fronta, od čega bi najviše zavisio ishod izbora?

Izbori će zavisiti od ekonomske siutacije. Ali sve to zna i vladajući blok i neće sedeti skrštenih ruku i dozvoliti da im se tek tako desi poraz. Kao što opozicija ima nekoliko načina da sve ovo dovede u svoju korist, tako ih ima i vlast. Jedan od njih je da se potrudi da kurdska partija ostane ispod cenzusa, a postoji naravno i opcija da se kvazilegalistički obračunaju sa bivšim funkcionerima AKP. Postoji nekoliko malih, konzervativnih i islamističkih partija koje nisu velika pretnja, ali bi Erdogan mogao da proba da ih neutrališe. Opozicija bi onda ostala bez partija koje su u stanju da razgovaraju sa drugim blokom biračkog tela.

Najveća opoziciona partija, CHP, uspela je da poveća svoje brojeve na nacionalnom nivou nakon lokalnih izbora, ali to je mahom došlo na račun ostalih opozicionih partija, a ne od Erdoganovih birača. Sada je na nekih 30%.

 

Da li bi se front koji izaziva Erdogana i AKP isključivo sastojao od opozicionih partija ili bi važnu ulogu igralo i civilno društvo?

Civilno društvo u suštini nikada nije bilo presudni faktor ni u čemu. Nije bilo nevažno, pogotovo za neke teme koje su bile marginalizovane u političkim krugovima, poput seksualnih sloboda ili pitanja očuvanja životne sredine. Ali Turska je jedno izuzetno etatističko društvo. Postoji možda jedna iole liberalna partija koja je nekada mogla da razgovara o deetatizaciji turskog društva, ali to ovde ne prolazi. U tom smislu, civilno društvo se ne prepoznaje kao faktor koji može ozbiljnije da utiče na velike promene.

Međutim, kada to spustimo na manje ambiciozan nivo, Turci su veoma dobro organizovani. Komšijske inicijative, uticaj na odluke lokalne administracije – sve to funckioniše dobro kada su u pitanju, na primer, teme poput uređenja lokalnih sredina, prava životinja ili očuvanja zelenih površina. Civilni sektor ima uticaja u marginalizovanim i lokalnim temama.

Na većem, političkom planu, nedavno je bilo pokušaja da se razgovara o sveprisutnoj državnoj kontroli medija. Tu je, na primer, važan predlog zakona o regulisanju statusa društvenih mreža i striming platofrmi koji se sada nalazi u parlamentu. Ne priča se dovoljno o tome, a može da bude usvojen zakon koji nalaže da svaka društvena mreža ili striming platforma koja ima više od milion korisnika mora da se registruje u Turskoj i posluje po njenim zakonima. To bi praktično značilo da bi turske vlasti uskoro mogle da imaju ogromnu kontrolu nad funkcionisanjem, pa i sadržajem onlajn komunikacije. Moguće je da, na primer, digitalni giganti poput Tvitera i Jutjuba neće biti voljni da prave tu vrstu kompromisa i izađu iz Turske, što bi dovelo do ozbiljne promene onlajn medijske strukture. U diskusiji oko ovog izuzetno važnog zakona, civilno društvo nema skoro nikakvog uticaja.

 

Kakvo je generalno stanje u medijima, koliko je to polje uporište vladajuće koalicije?

Mejnstrim elektronski mediji su praktično pod potpunom dominacijom vladajuće koalicije, to jest Predsedništva. Ima jako malo mogućnosti da se tu nešto promeni, napravljena je klasična restruktura vlasništva u medijima – većina najvećih medijskih kuća je u privatnom vlasništvu, ali su te kompanije direktno povezane sa vlastima. To se naravno odražava na uredničku politiku i način izveštavanja.

Međutim, istraživanja pokazuju jedan važan trend. Sve više birača, prvenstveno opozicionih, ali i vladajućeg bloka, prelazi na alternativne medije jer je sve jasnije da ih ne zadovoljava ono što dobijaju od tradicionalnih medija. Postoji samo jedan mejnstrim kanal na kojem mogu da se čuju kakve takve kritike, a to je turski Foks. Foks je na samom vrhu popularnosti elektronskih medija, ali to je samo zato što je to jedini izbor opozicionih birača, dok vladajući blok ima veći izbor i fragmentovanu gledanost.

Sve više birača, prvenstveno opozicionih, ali i vladajućeg bloka, prelazi na alternativne medije

Ljudi prelaze na alternativne medije, a dramatično se povećava značaj interneta. Taj trend je u konstantnom rastu, sada između 55 i 60% ispitanika u našim istraživanjima tvrdi da koristi internet za dobijanje političkih informacija, svakog dana ili samo ponekad, ali sve ih je više.

Upravo je to jedan od razloga za pomenuti predlog zakona o društvenim mrežama i striming platformama – vladajućoj koaliciji je jasno da će vrlo brzo morati da i taj deo komunikacijskog polja stavi pod kontrolu, inače bi relativno slobodno polje digitalnih komunikacija ubrzo moglo da postane glavno polje političke komunikacije u Turskoj. Uskoro ćemo videti kako će to izgledati.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *