Kako su mediji postali svačija vreća za udaranje?
Vladimir Kostić

Urednik rubrike Aktuelno, CINS

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock 

Kako to da mediji koji o vladajućoj politici izveštavaju kritički, bivaju napadani na protestu koji je usmeren upravo protiv te politike i to na način na koji ih napada i sama vlast?

 

Posle dužeg vremena, i prvi put od kada je Srpska napredna stranka na vlasti, u Srbiji su se dogodili nasilni protesti, sukobi sa policijom i prebijanje učesnika demonstracija. Povod za proteste, koji su se iznenada desili, bila je najava predsednika Aleksandra Vučića da će biti uveden novi policijski čas, ali je uzrok zapravo bio mnogo dublji od toga. Najšire bih mogao da ga opišem kao opšte nezadovoljstvo koje nije imalo gde da se ispolji pa je jednostavno eksplodiralo. Nebitno je da li su neki izašli zbog toga što ih je vlast obmanjivala u pogledu borbe protiv pandemije koja trenutno hara, zbog politike prema Kosovu ili nečeg trećeg – iza svega se krilo nezadovoljstvo koje ih je sve ujedinilo.

Ni ovi protesti nisu doveli do nekih većih promena i vrlo brzo su se ugasili baš kako su se i pojavili. Nakon njih nam je ostalo nejasno ko su oni koji su napadali policiju i pokušavali sve vreme da izazovu nerede, ali i ko su i da li će biti kažnjeni oni policajci koji su tukli demonstrante čak i kada oni nisu učestovavali u napadu ili pružali otpor.

Mnogi od tih primera brutalnih napada policije na demonstrante ostali su zabeleženi zahvaljući novinarima koji su tih večeri izveštavali sa ulica.

Neke od kolega su, posebno tokom prve večeri protesta, očiju punih suzavca, omogućili građanima da prate dešavanja čak i u trenucima kada su mejnstrim mediji, uglavnom pod kontrolom vlasti, to ignorisali. I to nije nikakvo herojsko delo, to je pre svega naš posao.

Međutim, novinari su upravo radeći svoj posao napadani ne samo od strane policije, nego i od samih učesnika protesta. Udruženje novinara Srbije je 15. jula saopštilo da je za pet dana zabeležilo 28 napada na medijske radnike koji su izveštavali sa protesta. Njih 14 je zadobilo povrede od kojih je nešto manje od polovine zahtevalo hitnu lekarsku pomoć.

Prvog dana protesta, sem N1 i jutjub kanala srbin.info, dešavanja ispred Narodne Skupštine nisu imala gde da se vide. A opet, sećam se scene od upravo tog dana kada je, usred izveštavanja o sukobima između policije i demonstranata, novinarki N1 jedan od prolaznika dobacio pogrdne reči spominjući Đilasa i Šolaka. Dakle isto ono što vlast ponavlja već godinama.

Kako to da mediji koji o vladajućoj politici izveštavaju kritički, bivaju napadani na protestu koji je usmeren upravo protiv te politike i to na način na koji ih napada i sama vlast?

Mediji su ovde postali vreća za udaranje, i opoziciji i vlastima, a podjednako i njihovim simpatizerima. Političari vas koriste kao izgovor za loše političke odluke i političke neuspehe, zameraju vam što se ne bavite ovim umesto onim, što ste postavili ovo pitanje a ne ono koje oni smatraju adekvatnijim, a građani vas svakodnevno optužuju da radite za jedne ili za druge.

Ove strategije za koje se odlučuju i vlast i opozicija samo su još jedan vid pritiska koji bi trebalo da dovede do toga da novinari sami sebe cenzurišu kada izveštavaju o njima. Ako je novinar imao neprijatno iskustvo nakon postavljenog pitanja nekom političaru, bilo iz vlasti, bilo iz opozicije, podsvesno će razmišljati i možda ublažiti pitanja sledeći put. Idealan tip intervjua, recimo, za njih je onaj u kojem ih novinar nešto pita, a oni onda pričaju šta god hoće i koliko hoće.

Mediji su ovde postali vreća za udaranje, i opoziciji i vlastima, a podjednako i njihovim simpatizerima

Ne možemo reći da su mediji u Srbiji bezgrešni, štaviše daleko su od toga. No nisu samo novinari za to krivi. Rekao bih da su krivi i upravo ti političari koji su, gušeći i uništavajući profesionalne medije (posebno na lokalu), štiteći neprofesionalne medije i stvarajući svoje tabloide, godinama kreirali medijsku scenu prema svojim potrebama. I sada ti i takvi govore kako su svi mediji loši i u to ubeđuju građane kad god im se za to pruži prilika.

I šta je rezultat toga?

Razbijene glave novinara, uništene kamere, fotoaparati i pretnje sa svih strana – i od onih koji podržavaju vlast i od onih koji su za opoziciju, ali i od onih koji nisu ni za koga i koji su tokom godina izgubili svako poverenje i u politiku i u medije, i koji govore “ma, svi su isti”.

 

Pročitajte i:

Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *