Foto: iStock
Nakon maratonskih pregovora koji su trajali čak 5 dana, Evropski savet usvojio je kompromisom novi paket ekonomske pomoći zemljama članicama EU usled problema izazvanih pandemijom Covid-19. Paket je vredan 750 milijardi evra, a pored toga usvojen je i novi višegodišnji budžet Evropske unije za period 2021-2027.
Šta je bilo sporno?
Za razliku od ranije podele na Zapad i Istok tj. na razvijene zemlje, stare članice EU, i nove članice, bivše zemlje u tranziciji, sada se postavlja sve jasnije granica Sever – Jug. Ekonomski rast koji su zemlje u tranziciji iskusile tokom prethodne 3 decenije izbrisao je veliki deo razlika između njih i razvijenih zemalja, iako one i dalje postoje. Međutim, zemlje Mediterana, pre svega Grčka i Italija, ali i Španija i Portugal, u poslednjih desetak godina imaju ozbiljnih ekonomskih problema. Anemičan ili nikakav ekonomski rast (Grčka privreda je i dalje za ¼ manja nego pre krize, Italija još uvek nije dostigla dohodak od pre 2008, itd), uz prateće probleme kao što je visok nivo javnog duga, stoje u suprotnosti sa severnijim zemljama koje su prilično lako prebrodile krizu i imaju znatno zdravije javne finansije, sa niskim deficitom i održivim javnim dugom (Nemačka, Holandija, Švedska itd).
Paket je vredan 750 milijardi evra, a pored toga usvojen je i novi višegodišnji budžet Evropske unije za period 2021-2027
Prva linija razmimoilaženja bila je vezana za odnos kredita i bespovratnih sredstava. Prvobitan plan Evropske komisije predviđao je paket mera od 750 milijardi evra, od čega bi krediti činili 250 milijardi, a bespovratna sredstva 500 milijardi. Tome se usprotivilo nekoliko zemalja, smatrajući da je ovo previše “besplatnog novca”: u tom taboru su se našli Holandija, Austrija, Švedska, Danska i Finska. Ove zemlje su zahtevale da bude veći udeo kredita, kao i da postoji mogućnost nadgledanja trošenja novca od strane zemalja koje primaju pomoć. Njihov položaj uglavnom je pravdan time što se predviđa da će ove zemlje biti nešto manje pogođene nastupajućom recesijom, pa će koristiti manje sredstava iz zajedničke kase, a da će kao bogatije morati da podnesu i više troškove celog programa. Takođe, zemlje o kojima je reč, a pre svega Italija i Španija, nisu se do sada pokazale kao zemlje sa stabilnim vladama koje su uvek donosile dobre ekonomske politike – a bez ekonomskog rasta, nemaju baš puno mogućnosti da vrate pozajmljena sredstva.
Ovome su se svakako usprotivile mediteranske zemlje – jer će svakako biti teže pogođene, i trebaće im više sredstava. Posebno im je smetala načelna ideja da se vrši nadzor nad time kako njihovi nacionalni parlamenti i vlade nameravaju da troše novac iz ovog paketa. Druga linija podele bila je vezana za mogućnost uskraćivanja ovih sredstava državama koje imaju probleme u vladavini prava – to se pre svega odnosi na Mađarsku, ali možda i Poljsku. Ovo je Viktor Orban predstavio kao ličnu mržnju evropskih političara prema njemu ili Mađarskoj, umesto kao podozrenje prema državi koja je zvanično evropska, a koja je suprotno evropskim standardima praktično uvela diktaturu odredbama tokom svog vanrednog stanja. Na stranu prethodni problemi vezani za kontrolu medija, pravosuđa i ogromne razmere korupcije novca iz evropskih fondova. Stvar nije olakšalo ni to što se istovremeno pregovaralo i o novom sedmogodišnjem budžetu EU, u kome će se osetiti ozbiljan manjak jer je to prvi budžet bez doprinosa Velike Britanije koja je u zajedničku kasu više uplaćivala nego što je iz nje povlačila. Ovaj minus izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva procenjen je na oko 10 milijardi evra godišnje.
Komromis je na kraju pronađen – smanjen je odnos kredita i transfera: krediti će činiti 360 milijardi evra (umesto 250), dok će bespovratni transferi činiti 390 milijardi (umesto 500). Takođe, Holandija je uspela da se izbori za ubacivanje klauzule o stopiranju sredstava ukoliko se neka od zemalja ogluši o svoje obaveze i ne preduzme prethodno dogovorene reforme, kao i za povećanje sume sredstava koja ostaje nacionalnim carinskim službama od naplate carina na uvoz u EU. Ovo je još jedan ustupak Holandiji preko čijih luka dolazi veliki deo uvoza za celu EU.
Ali nije Holandija jedina zemlja koja je uspela da progura svoju agendu. Poljska je bila uspešna u izbacivanju odredaba prema kojima bi zemlje koja uzimaju sredstva iz ovog finansijskog paketa morale da se obavežu da će do 2050. dostići neutralan nivo ispuštanja ugljen-dioksida u atmosferu. Ovo je i razumljivo pošto Poljska najveći deo svog energetskog sektora zasniva na termoelektranama na ugalj, i to neće menjati u doglednoj budućnosti.
Čak i Mađarska može biti zadovoljna. Odeljak koji povezuje poštovanje vladavine prava i trošenje sredstava iz ovog fonda je dvosmislen, budući da se pominju i Savet ministara Evropske unije i Evropski savet (čine ga šefovi država). Stoga će najverovatnije pozivanje na odgovornost u ovom slučaju, kao i sprečavanje trošenja novca, biti u praksi nemoguće ili veoma komplikovano i sporo.
Kako će se ovaj paket mera finansirati?
Ovo je velika novina: umesto da se zadužuju pojedinačne države članice, kao do sada, ove obveznice će po prvi put emitovati Evropska unija, koja će ih iz svojih budućih prihoda i vraćati. Zato se i pominje povećanje prihoda Evropske unije i to kroz povećanje kontribucija koje plaćaju pojedinačne države članice. Pored toga, govori se i o uvođenju posebnih poreza koji bi bili izvorni prihod EU, kao što su porez na digitalne usluge ili na plastične kese i pakovanja, pa čak i porez na emitovanje gasova staklene bašte. Za sada se predviđa dugačak period otplate – krajnji rok je kraj 2058. godine.
Osnovna ideja ovog paketa pomoći je ona koju su prvo predložili francuski predsednik Makron i nemačka kancelarka Merkel – ovaj predlog je obuhvatao 500 milijardi evra bespovratne pomoći država članicama EU koje bi finansirala EU. Nakon toga je Evropska komisija dodala i predlog o 250 milijardi evra povoljnih kredita (niža kamatna stopa nego na tržištu), da bi na kraju ovaj odnos ipak bio malo povećan u korist kredita usled protivljenja nekih država članica.